Jeronim Boš (rođen oko 1450, a umro u avgustu 1516) predstavljao je u istoriji umetnosti causa Bosch, jer se dugo nije znalo šta i kako sa njim otpočeti. Nekoliko stoleća je bio naprosto zaboravljen, biografskih podataka gotovo da nema, a njegov slikarski opus ne pripada duhu vremena u kome je živeo. Slikarstvo pozne gotike ili rane renesanse imalo je svoj trijumf u sklonosti za realizam i dostojanstvenost, dok Boš izliva svoju grotesknu maštu infernalnih scena na gledaoce: odvratna hibridna bića, polu-ljudi, polu-životinje, grbavi demoni, nakaradne kreature sa telom ptica i naočarima, užasavajući ljudi koji metamorfoziraju u drveće i druge bizarne figure čiji uzori, danas se to zna, nisu postojali u mitologiji da bi se Boš mogao za njih vizuelno asocijativno vezati.
Taj panoptikum bizarnih bića pušten je na ljude koji orgijaju bez slavlja i radosti u košmarnim kulisama. I mimo sve te bizarnosti, Boš je imao pristalice među uglednim umetnicima i ljubitelje u visokim socijalnim slojevima – Filip Lepi ili Margareta iz Parme, regentkinja iz Holandije, bili su opčinjeni jedinstvenim slikarskim kosmosom Jeronima Boša. Njegova platna često su kopirana i imitirana, a broj slika koje doista potiču sa njegovog štafelaja višestruko prevazilazi broj pripisanih mu originala. Boš na posmatrača deluje iz tmine svoga života kao zagonetka. Kakvu semantiku imaju svi ti bizarni detalji na njegovim slikama? Kako su ih tumačili njegovi savremenici? Da li su sve te alegorije, simboli i aluzije dekodirane?
U knjizi koju je napisao Štefan Fišer (Stefan Fischer: Hieronymus Bosch. Das vollständige Werk, Taschen Verlag, Keln 2013) na sva ta pitanja odgovoreno je. Iako su interpretacije Bošovog dela raznovrsne, ipak se one mogu svrstati u nekoliko osnovnih tokova. Dominantno je mišljenje o Bošu kao slikaru satanskog, te je njegovo ime postalo sinonim za bića iz pakla i demonska čudovišta. Reč je o opskurnim silama koje prožimaju slikarevo biće. Druge interpretacije vide u njemu ekstremnog religioznog revnitelja, moralistu sa podignutim kažiprstom, sa svojim fantazmagorijama i grotesknim vizijama, vesnikom pakla i neprijatelja svega ljudskog, odnosno, njegovo delo umetničkim produktom jedne varvarske epohe. Drugi tokovi tumačenja koncentrišu se na Bošovo duševno stanje, pri čemu dijagnoza ne govori u Bošovu korist. Tako je R. E. Hemfil u svom članku The Personality and Problem of Hieronymus Bosch, objavljenom u jednom medicinskom časopisu, Bošu atestirao schizoid personality“. Shodno tome ovaj je, utonuvši sav u sebe, primio odbojan karakter prema ljudskom. Neki pak, predvođeni Vilhelmom Friengerom, u Bošu vide jeretika. Slika o religioznom fanatičaru u jednoj avangardističkoj formi sa ezoteričkim prizvukom dobila je nove akcente i Boša prestrojila u jeretike.
Više Bošovih slika reprodukovano je na dvostrukim stranicama predstavljajući često u originalnim razmerama isečke tih slika. Bošovo delo počiva bez ikakve sumnje na srednjevekovnoj alegorijskoj tradiciji, a sam Boš je njen poslednji grandiozni reprezentant. Fišerova velika studija, nastala na fundamentima njegove doktorske disertacije o ovom slikaru, čini i reviziju onoga što se zove Bosch-Forschung. Ova monumentalna knjiga predstavlja temelj najnovijih istraživanja i pregled celokupnog Oeuvre umetnika. I onome ko je već video originalna dela Boša, ovom knjigom otvara se novi prilaz. Ko traži pouzdani Tour d'Horizon i suverenu navigaciju kroz Bošovo delo, teško će naći bolju alternativu od Fišerove knjige. Najzad je svetlost prosvetlela u tami Bošovog univerzuma i na mnoga otvorena pitanja je odgovoreno. Bošova ikonografija demistifikovana je i skinuta sa pijedastala nedokučivog.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
