Među brojnim knjigama prevedenim na srpski, pažljivom čitaocu teško da će promaći dve iz pera pisaca sa Srednjeg istoka. Reč je o romanu Opsimista. Čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića izraelsko-arapskog autora Emila Habibija, u izdanju Clia, i zbirci priča Ludak sa Trga slobode iračkog režisera i pripovedača Hasana Blasima u izdanju Geopoetike – njih je sjajno i nadahnuto preveo naš vodeći prevodilac sa arapskog Srpko Leštarić.
Habibi (1922-1996), čijeg su Opsimistu arapski i izraelski kritičari svrstali u 100 najboljih romana na arapskom jeziku, piše o složenim izraelsko-palestinskim odnosima u čijim opasnim vrtlozima pokušavaju da se snađu obični ljudi; Hasan Blasim (1973) pak, koji sada živi u Finskoj, donosi, kako u pogovoru kaže Leštarić, nezamislive prizore iz najnovijeg vremena, posle pada diktatorskog režima u Iraku 2003, tragičnih zbivanja u uslovima američke okupacije i gotovo nadrealnih izbegličkih epopeja na stazama krijumčarenja ljudi sa Srednjeg istoka prema Zapadu. Obe knjige, različite po književnom postupku ali po književnom ishodu briljantne, poziv su na buđenje savesti. Treba čuti njihov glas.
* Kako je to glavni junak romana opsimista?!
– Opsimista je pokušaj da se na srpski prevede Habibijev patent, hibrid stvoren ukrštanjem arapskih reči u značenju optimista i pesimista. Usled ogromnog uspeha romana, ta reč je u arapskom društvu bezmalo poprimila obeležja termina u domenu socijalne psihologije. Budući da iza pojma koji ta čudnovata reč označava stoji sadržina kojoj je u osnovi sklonost običnog, malog čoveka kolebljivosti, i podložnost njegove sudbine vihoru koji neprestano duva iz nedokučivih sfera političke moći i grube oružane sile, a kako je roman preveden na glavne evropske jezike (a sada, evo i na srpski), moguće je da će na sličan način biti usvojeni i njeni ekvivalenti u većini evropskih jezika, gde se ova dva antonima poreklom iz latinskog takođe lako ukrštaju. Jer život često nameće dilemu čoveku: da li gleda u budućnost s optimizmom ili s pesimizmom?
Junak romana saopštava nam da je njegova porodica od davnine opsimistična, što obrazlaže upravo strepnjom i stalnom opasnošću od izlaganja razobručenom nasilju – od krvavog Tamerlana, preko podmukle (i možda ne manje krvave) britanske kolonijalne vladavine do, napokon, izraelske okupacije.
* Zašto ovaj roman smatrate političkom satirom?
– Postupci Saida el Mutešaila (Srećka Nesrećkovića – Opsimiste) često nas navode na smeh, ali ne na radosni i neobuzdani već na tihi, krti, smeh kroz setu zbog njegovih šeprtljenja i stalnih malera. A ovi su uzrokovani takoreći sudbinski: prisilnim deobama, mržnjom pothranjivanom sa strane i, napokon, celo stoleće dugim ratnim stanjem između Arapa i Jevreja. Tim se ratovima još ni danas ne vidi kraj, uprkos stalnim pokušajima velikih i moćnih – nažalost, uvek lažnim, uvek licemernim – da se dođe do trajnog mira. Za to vreme demokratska jevrejska država s jedne strane ruši kuće upornih seljaka pretvarajući ih u nadničare na njihovoj rođenoj zemlji i uporno gradi nova naselja na okupiranim teritorijama za svoje novodolazeće građane s drugih krajeva planete. Zar to nije situacija koja prosto izaziva na satiru? I da li književnost može, u takvim suludim okolnostima, da učini išta osim da pomoću ironije i satire kaže svoju reč?
* U nesnosno teškom životu element fantastike je gotovo neizbežan. Da li je vanzemaljac sa kojim komunicira Said, simbol mirenja sa beznadežnim?
– Uz satiru, piscu je preostao još samo taj izlaz – beg u fantastično. Vanzemaljac ipak, kako ga ja vidim, nije simbol mirenja s beznađem, on je pre simbol nade, čak vere da će pamet jednoga dana prevagnuti.
* Ovaj je svet zastrašujući i nehuman, kaže junak jedne Blasimove priče. Ako postoje, da li su zrnca humanosti samo u delima pojedinaca?
– Pa da, jer u delima država sigurno nisu. Štaviše, retke su i društvene institucije u koje se može imati poverenja da zaista teže humanosti. A među državama vlada isključivo princip interesa, a to je interes kapitala, koji je, u krajnjem, ljudožderski. I Habibi i Blasim rukuju dokazanim činjenicama da su velike sile uvek spremne da zakolju vola zbog kile mesa, ali tuđeg vola, naravno, jer nemaju ni trunke čovekoljublja. Da, ovaj svet je zastrašujući i nehuman, videli smo to na delu i takoreći opipali poslednjih meseci, u okrutnom odnosu bogatog Zapada prema izbeglicama s Istoka, koje su prolazile kroz Srbiju. Onog Zapada koji je najodgovorniji ne samo za sadašnje ratno stanje u zemljama Bliskog istoka, već i za višedecenijsko održavanje tamošnjih surovih diktatura čiji eksponenti plivaju u zlatu i dragom kamenju samo zahvaljujući korupciji koju zdušno kreira i podržava Zapad.
* Obe knjige govore o o nepristajanju da se bude samo broj. Ipak, od onoga što smo ne možemo pobeći. Nestanak je najbolje rešenje?
– Niko na svetu ne želi i ne treba da se svede na puki broj i svako ima potrebu za osećanjem identiteta. Nepristajanje koje ste spomenuli primetno je i u najzaostalijim zemljama tzv. trećeg sveta, a kamoli u zemljama i gradovima poput bliskoistočnih, gde je kulturni nivo bezmalo ravan evropskom (a u ponečemu i viši). I ova vaša (već treća) tobožnja sugestija, zapravo provokacija namenjena posvećenom čitaocu čija mentalna i emotivna kazaljka treba na tom mestu da spontano učini nagli otklon ka slobodnoj misli, poziva nas da upremo sve snage u zajednički napor da ne nestanemo. Ni kao pojedinci, ni kao narodi, kao kulture.
* Blasimove priče aktuelne su jer govore i o izbeglicama. Tako se „Kamion za Berlin“, objavljen oko 2009, zbio u realnosti leta 2015, kad se više od 50 izbeglica ugušilo u kamionu u Austriji. Literatura je opet pretekla život?
– Ne samo 2015 (slučaj od prošlog leta u Austriji), zbila se ona još en puta, pre i posle toga, jer se zbiva na hiljadu sličnih načina svakodnevno, na kopnu i na moru. Nije literatura pretekla život, to dvoje nastupaju naporedo, a Habibi i Blasim poručuju nam isto ono što je poručivao Gete kada je 1819. komponovao svoj slavni Zapadno-istočni divan, zbirku koja je izraz nastojanja velikog pesnika i mislioca da se Orijent i Okcident približe. Habibi i Blasim, kao jedan, žele da pošalju ohrabrenje svetu da stupa u živu kulturnu razmenu, da uči da misli i oseća i kako drugi misli i oseća, da ne zapada u bedu ksenofobije. Ove njihove dve knjige, inače vrlo različite po žanru i primenjenoj književnoj tehnici, čine, danas aktuelniji nego ikad, istočno-zapadni divan, ili – poziv na promišljanje stvari u tom duhu. To je uz sjajno ispričane priče i ključna, nadasve humana poruka i Habibijeve i Blasimove proze.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
