Nova prezentacija istorije komedije u evropskoj perspektivi

Autorskom timu polazi za rukom da predstavi najbitnije aspekte i istovremeno da ponudi razrađen pregled suštastvenih karakteristika osnovnog pojma komedije.

Pozorište, pre svega zabavljajuće, kroz smeh oslobađajuće, pratilo je teoretičara književnosti Volkera Kloca u njegovoj profesorskoj karijeri gotovo čitav život. Klocovo koncizno, standardno delo Das bürgerliche Lachtheater doživelo je više izdanja. Ovaj kompendijum o etapama razvoja komedije bio je koncipiran u ciklusu predavanja u toku više semestara u Štutgartu – u to su bili uključeni glumci, kao i kolege iz faha anglistike, romanistike i germanistike. Takav inovativni susret univerziteta i pozorišta bio je, po svedočenju Kloca, „unezveren poput susreta Papagena i Monostata“ u Mocartovoj Čarobnoj fruli.

Kao i druge Klocove knjige i ova poslednja nije namenjena kabinetskoj lektiri univerzitetskih kolega, već za praktičnu upotrebu poslenicima u pozorištu i ljubiteljima pozorišta. To ne znači da ona obiluje teorijskim deficitima.

U uvodnim delovima objašnjeno je šta komediju razlikuje od drugih dramskih formi i literarnih formi komičnog: Aristotel, Bergson, Bahtin tumačeni su kao krunski-svedoci pojma komičnog. No u centru stoji pitanje: kako funkcioniše komika u pozorištu, šta je izloženo javnom smehu i kojim sredstvima? U tome postoje konstante od Aristofana preko Molijera do novovekovlja, ali i mnoge istorijske, geografske i društvene razlike. Sva analiza čini političku i socijalnu pozadinu razumljivijom, smešta komad u celokupno delo autora i precizira ono što je komično – po načelu pars pro toto – na primerima dužih dijaloških odlomaka.

U ovom kompendijumu (Volker Klotz, Andreas Mahler, Roland Müller, Wolfram Nitsch, Hanspeter Plocher: Komödie: Etappen ihrer Geschichte von der Antike bis heute, S. Fischer Verlag, Frankfurt na Majni 2013) nalazi se 31 prilog, između ostalih angliste Andreasa Malera, romaniste Volframa Niča i Hanspetera Plohera, kao i pozorišnog kritičara i redaktora feljtona Rolanda Milera, koji je bio i koordinator i redaktor koji se starao o homogenosti priloga u ovoj knjizi.

Ova napeta lektira kroz vremenski luk epoha i žanrova vodi od grčke i rimske komedije do Darija Foa i Jasmine Reze. Pri tome je knjiga strogo hronološki koncipirana, te postoje geografska težišta: Elizabetanska komedija, komedija zlatnog veka Španije, komedija u Francuskoj, commedia dell'arte… Nemci i Rusi kao latecomers u istoriji ovog žanra smešteni su pod jedan krov. Što vreme više odmiče, to je i žanrovsko preciziranje sve teže, te se često podleže tematskim podvođenjima. U odeljku Farsa, satira, melodrama reč je o Labišu, Fejdou, Šternhajmu, Hofmanstalu i Rostanu, čiji Sirano de Beržerak bez sumnje predstavlja granični slučaj među žanrovima. Kako se komedija spaja sa scenskom avangardom dotičnog vremena biće prikazano na primerima komada Molnara, Brehta, Direnmata i Taborija.

No i mimo obimnosti ovog kompendijuma, on se ipak ne može smatrati Vodičem za komediju. Mnogostrukost objekta, punoća materijala, kao i temeljitost analize prinudila je priređivače na rigorozni izbor koji pokazuje i odvažnost u izostavljanju. Kriterijumi su bili programske prirode: nezamenjivi sopstveni profil, uticaj na dalji razvoj žanra, paradigmatično značenje u delu autora i pozorištu svoga vremena. Jednom rečju: ovaj kompendijum referencijalno je delo ne za parcijalno, već za kontinuirano čitanje, od alfe do omege, kako shodno holističkom načelu i Aristotel uči da je celina više od zbira sastavnih delova.