VLADIMIR MALJAVIN: Konfucijev divan svet

Knjiga Konfucije govori o životu i idejama slavnog kineskog mudraca i učitelja, bogata je ilustracijama a autor se osvrće i na sudbinu Konfucijeve misli tokom istorije Kine i njenom uticaju u celome svetu, posebno danas. U kratkom pogovoru Dušan Pajin piše da je za Maljavina, kao i mnoge sinologe, Konfucije ostao, pre svega, mislilac koji je imao ambicije slične drugim misliocima, poput Platona – a to je da uz pomoć etičkih učenja utiče na ukupne odnose među ljudima, odnosno na njihovo poboljšanje i stvaranje boljeg društva. Razgovor sa autorom knjige Konfucije vođen je uz pomoć Tanje Trikić.

Konfuciju je bilo važnije da razgovara sa ljudima nego da piše knjige. Bio je više učitelj i mudrac?

– Konfucije u suštini nije filozof – onaj koji voli istinu – koliko učitelj i mudrac: on već ima znanje, mada nije u stanju da ga formuliše. Jer on uči ono što je svakom dostupno i bez knjiga – uči da se živi svesno, pa dakle zajedno sa drugim ljudima. To znači da se spoznaju osobenosti svake situacije, svakog trenutka. Za Konfucija je raznolikost života iznad svega, jer beskrajno raznolik svet i jeste istinski ljudski svet. Mnogo govori sledeći tipičan primer Konfucijeve mudrosti: „Ne popričati sa čovekom koji je dostojan razgovora – znači izgubiti čoveka. A pričati s čovekom koji nije dostojan razgovora – znači gubiti reči. Mudar čovek ne gubi ni reči ni ljude“.

Osnov njegovog učenja je da se živi u saglasju sa svima, ostajući samim sobom. Zašto mu je to zajedništvo bilo važno?

– Upravo tako. Živeti i poznavati sebe, poznajući druge, i obrnuto. Konfucijanska, pa i celokupna kineska misao ne uči spoznavanju predmeta, već korespondiranju onome što se zbiva, harmoniji sa ljudima koji nas okružuju. Za to nije potrebno ni da ugađamo drugima, niti da im se suprotstavljamo. Mudrac u Kini nije nalik na druge – i ni od kog se ne razlikuje. Da bi se živelo u slozi s drugima nije toliko potrebno razvijati logičko mišljenje koliko duhovnu osetljivost. Korespondiranje onom što se zbiva moguće je i ako nemate precizno znanje, premda je i ovde potrebna svoja preciznost. To zajedništvo mu je bilo važno upravo zato što je to iskonska istina našeg života. Pre nego što postanemo individuumi, mi smo već u komunikaciji sa svetom, sa majkom, živimo zajedno sa svetom. A za komuniciranje je potrebna smirenost, tj. umeće da se živi u miru sa svetom.

Prvi je osnivač privatne škole u Kini, prvi je zagovarao pravo svakog čoveka na školovanje. Koje mu još otkriće pripada?

– Uopšte uzev, prvi je u Kini otkrio čoveka, tj. obznanio svetu da čovek ima višu misiju nego da bude samo čovek – da bude istinski svesno biće. A svest i čak sam život Konfucija su po prirodi moralni. Stoga čovek postaje čovek samo kad drugima pomaže da postanu ljudi. On je još bio prvi ljubitelj i poznavalac antikvarijata. Prvi je otkrio da su artefakti kulture – tačan i potpun izraz duha i karaktera njihovih tvoraca. Čovek u svojim delima živi večno. Legenda veli da je Konfucije, baveći se muzikom, tako usrdno pronicao u muzičko delo da je mogao tačno da zamisli lik onoga ko ga je napisao. Uopšte uzev, stvari izražavaju smisao čovekovog života daleko sofisticiranije i dublje od nametljivog „samoizražavanja“ kojim su opsednuti savremeni ljudi.

Kojim je antičkim misliocima bio najbliži?

– Najčešće ga porede sa Sokratom i Aristotelom zato što je otkrio humanitarnu dimenziju znanja i shvatio značaj morala. Ali humanizam kod Konfucija opravdava ne samo čoveka već čitav svet. To je kosmički i nebeski humanizam koji beskrajno prevazilazi granicu čisto čovečanskog.

Konfucijevi razgovori sa učenicima su drugačiji od Sokratovih. U čemu?

– Upravo u tome što on već sve zna, čak i kad ništa ne zna! I on ne mora ništa da dokazuje. Verovatno bi se složio sa onim pravoslavnim podvižnikom koji je rekao da dokazi vređaju istinu. On je učitelj koji daje indirektne i uvek različite odgovore na pitanja učenika. Konfucijeve besede nisu dijalozi, već uputstva i čak, ako hoćete, otkrovenja.

Zašto kažete da je konfucijanstvo pseudoreligija?

– Zato što je Konfucije otkrio apsolutni značaj morala i na izvestan način uzdigao ga do religije. Po Konfuciju, svest i sam život su iskonski moralni, a razvijajući ih, bistreći svoju svest, čovek otkriva nepokolebljivi osnov svakog života – Nebo. Ali to je religija bez kulta i dogmata. Naprosto, čovek postaje istinski čovek prevazilazeći u sebi sve što je „previše ljudsko“. A onaj ko to ne radi ne zaslužuje da ga nazovu čovekom niti da se prema njemu odnose kao prema čoveku.

Sajmon Kričli kaže za Konfucija da nijedan filozof nije više uticao na ljudska bića od njega. Je li tako i danas? Da li je u pitanju velika moralnost kojoj nas uči?

– Nezavisno od ličnosti i misli Konfucija, nijedan čovek jednostavno ne može da utiče da druge više od onog koji uči da je smisao života naprosto u tome da se – živi. Da se živi s punom svešću.

Učio je traganju za unutrašnjim, ličnim smislom tradicije. Kako se to učenje uklapa u njeno današnje poimanje?

– Tradicija se može razumeti različito. Konfucije ju je, po meni, razumeo na najispravniji način: kao čisto, bespredmetno spoznavanje samog života koje se prenosi čak i mimo naše želje, ali zahvaljujući našem smirenju! Jer u tradiciji niko nikome ništa ne prenosi, ali se sve prenosi. Naime, istina života ne pridržava se sebe same, već se rasejava i produžava u beskrajnoj raznolikosti svih trenutaka života. I nije slučajno Konfucije rekao da uopšte „neće ništa da priča“ jer ovaj veliki i divan svet potpuno izražava onu istinu o kojoj on želi da govori.