Za Biće, prošlost i budućnost neostvarive su

Ako znamo da Nestvarno je postojanje a nepostojanje je stvarno, da li su reči pesnika dovoljne kao melem?: „Ti okove bića na sebe primaš, / Nosiš ih i živiš, / Kraj s početkom vezuješ / I smrću život daruješ“ (Gavril Deržavin). Ili melem jesu reči filozofa Prošića („… i sve imamo u tome vremenu – i – ne – vremenu, i sebe prošle i sebe naredne imamo…“) koje obećavaju dubinu sve govoreći da visine ne sahranjuju naša padanja – da, i kada sve nestane, ostaće Ništa. Sve nestaje u nepostojanju; nepostojanje se kruni pretvarajući se u Ništa. Pa opet, da se zaključiti i po Pismu Luke Prošića, njegovim ukoričenim proznim i poetskim varijacijama, filozofemama i fragmentima o temama stvaralaštva („I, na kraju, svi pišemo jednu jedinu našu knjigu, i to je jedna naša nedovršena knjiga, i svi je dovršavamo“), vremena („I mi prolazimo i nestajemo. I to je naše“), postojanja i nepostojanja („… sve imamo, i postojanje i nepostojanje…“), sadašnjosti („I zaprepašćenje naše je s nama, i zbog nas, i zbog vremena…“), prošlosti, budućnosti („… i samo malo od nas prošlih ostane kod tih drugih, još ne prošlih…“), istoriji, života („Taj prostor! I To što se troši…“) i same svegrozne i nepobedive smrti („… reklo bi se da pišemo zbog smrti, i toga njenog pozitivizma, naime, mi imamo taj najveći domet, ali smo zato konačni, i onda bismo i to konačno da izbegnemo, ali to ne možemo…“) a koje sve u „odskoku od sebe samih“ tačno i mudro vezuje naslov Kišni mantil. Transcendencija – da to naše bivanje i Nepostojanje – zahvaljujući Postojanju – zaslužuje beskrajno poštovanje („… to je zbog toga da se sebi razjasnimo i svoje nestajanje i sam nestanak da razjasnimo…“).

Šta reći, u najkraćim crtama, o knjizi Luke Prošića? Čitljiv rukopis koji mami, što znači da je i ovo knjiga za koju važi lepa misao Save Babića koji je, pišući o jednoj zbirci Bele Hamvaša, zaključio da „Koliko god je čitalac u stanju da unese u delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Prošić je pisac i mislilac osobenog sklopa što dalje znači i da se izražava na osoben način. Reč cvet „… Jednom sam ugledao Cvet, / taj Apsolutni cvet, i to je taj Cvet/ iz apsolutne slobode, i tada je i ta /reč cvet i taj govor o Cvetu / i tada je taj logos cvetni / i mi smo tada i ti govori o Cvetu, / i to glasovno o Cvetu, i to ćutanje/ o Cvetu, i ta jedinstvenost / toga cvetnog logosa i, onda, nastojim / taj glasovni cvet, da to sledi taj Cvet / po sebi, koji sam jednom ugledao / i preneo unutra i još je unutra, / to je moja predstava o tome Cvetu /i o njemu govorim“. Prisećamo se sada i Hamvaševog eseja Psihologija branja cveća: „Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće…“

Zar ova Hamvaševa rečenica i Prošićeva pesma ne pripadaju osobenom shvatanju sveta? Zar ovo nije dokaz da je i Prošićevo delo darovno, korisno? Zar ove rečenice nisu duhovni zlatnici koji pronalazimo u košnici reči njegove knjige? Duhovni zlatnici, misaone akrobacije i varijacije koji jesu pobuna protiv tradicionalne moralne atmosfere (izanđalog religijskog učenja). Čitamo dalje sve pitajući se hoće li Prošić, u varijacijama, zaokrenuti drugim pravcem, čak i pravcem religijske i filozofske rasprave? Ipak, ne! Prošić ostaje u granicama slova o „periodu sopstvenih sumnji u svoj umni odskok“ što ostavlja nove ispisane filozofske tablice neopterećene stečenim shvatanjima sveta i morala koje jesu stvaralačka snaga (njegovog) izbora, što nikako ne znači da se time uništava sam po sebi jedan kao beskrajan niz njegovih varijacija i asocijacija i da time on osiromašuje svoj sopstveni doživljaj sveta. Naprotiv, Prošić se sve perom vrteći oko dva najpostojanija Životna stanja – Postojanja i Nepostojanja – nimalo ne ustručava da pomisli kako ovakva razmišljanja – za manje obdarene mislioce – ostaju tek neupotrebljeno veliko zvono, a kojem kao da je (pre)suđeno da čami u Velikoj tišini (filozofske) književnosti.

Sad ste vi na redu. Jer, čitalac je („U čitaocima se završavaju ovi tekstovi“) najvažniji tumač dela. Jer, čitaoče, ono što spoznaš u svojoj potpunoj usamljenosti sve čitajući ovu knjigu, to jeste ono što si i sam oduvek morao da znaš. Ali vreme beži i više se ne može povratiti, misliš. Od koga vreme beži? I moje (naše) vreme beži, znači postojim(o). Postojim(o) zajedno sa svojim vremenom koje beži. „I ne može se povratiti. Bežati u Nepostojanju“, to je savršenstvo umetnosti. Sad znamo „šta je savršenstvo umetnosti“. A ako smo uvereni da postoje knjige koje se uistinu stvore iz sebe same i da, što je knjiga, koja se stvara iz sebe same, zahtevnija – to je i pisac kome je ponuđeno da je potpiše, veći dužnik, moramo priznati: Prošiću, više nam ne duguješ ništa! I znam: „doći će smrt i imaće teške reči“. Do tada, preostaje nam da ostvarujemo najlepše, ali i najružnije snove svojih predaka i svojih potomaka sve i sami znajući i prihvatajući to Jedino: da Rađanje i Umiranje podjednako slućeni su krajevi životnog. Naravno, Vreme mog nepostojanja, tiče me se. I vreme pre mog nepostojanja tiče me se. Vreme posle mog nepostojanja, i ono, tiče me se. Ali, Ja postoji samo kad i vreme mog nepostojanja. Ja za vreme pre mog nepostojanja i za vreme posle mog nepostojanja – ne postoji. Naše životno postoji samo u vreme pojavnog sveta. Kažemo… Blago mudrom koji je mudrost i zaslužio. Hrabro, Prošićevoj knjizi dodajemo („… jeste to da čitalac sam uzleće od ovih tekstova, i da sam ispisuje svoje tekstove…“):

Prošlost je naše pamćenje.

Pamćenje je naša prošlost.

Slava Čaroliji životnog.

Vlasnik si trajanja životnog,

vidi čuda:

nisi vlasnik i vremena životnog.

Tema ista, da li je i melodija dostojna? Ima li mesta i za naša promišljanja u Prošićevoj poetskoj i dinamičnoj kompoziciji u kojoj su baš uočljivi lucidni filozofski stavovi i da li i ona mogu potvrditi unutrašnji ritam kišnog mantila? Ako je tako, preostaje nam tek da se sklonimo svako u svoju naraciju, da ne obuzdajemo svoja nadahnuća, da i sami ponudimo emotivnu, slikovitu i čulnu percepciju sopstvenog Bića stvarnosti sve sumnjajući da za Biće, neostvarive su i Prošlost i Budućnost. Da ne ostanemo samo neispisani Misaoni mehur u osmišljenom protoku vremena. Mehur prazan, da Prošiću. U likovima našim i zamislima svojim, „mi smo ta visina, i to stajanje najviše“, sve ne bi li, uz sticanje samosvesti duha, mogli da kažemo: „Ja sam taj nosilac sveta, i tajne“. Tajne, da.