Konzervativni vukovci

Povremeno pojedinci oprezno upozoravaju da je zvanični standard, koji su utvrdili Vuk Karadžić (1787-1864) i Đuro Daničić (1825-1882) pre više od 150 godina nepopravljivo zastareo. U toj situaciji izvorni govornici su ohrabreni da ignorišu gramatička pravila koja se predlažu kao standard jer izgledaju neprimenljiva. Znake akcenata u rečnicima i gramatikama velika većina stanovništva ne zna da čita, a pitanje je da li to mogu i nastavnici i profesori. Prof. Asim Peco je uočio nemoć škole da tu išta promeni jer često „i oni što tokom školovanja usvoje ponešto od standardne akcentuacije napuštanjem školskih klupa, ako se vrate u rodni kraj, ponovo prihvate akcentuaciju svojih sugrađana“ (Peco, 1991, „Akcenti i dužine u srpskohrvatskom jeziku“, str. 17). Škola dakle ne može da izmeni postojeće stanje, a to ne mogu da učine ni došljaci koji možda iz jugozapadnih krajeva donose u Beograd elemente standardne akcentuacije, jer obično za par godina prihvataju prestižniji prestonički govor. Jaz između zvaničnog standarda i govora većih gradova u Srbiji može biti otklonjen samo modernizacijom standarda, a ne kampanjom koja ubeđuje narod da standard mora poštovati. Akademik Ivan Klajn je izgleda bio istoga mišljenja kada je odbio da u svojoj kapitalnoj monografiji o tvorbi reči (Klajn 2002, 2003) označi akcente reči, jer su akcenti koje preporučuju rečnici „daleko od današnjeg gradskog govora“. Ipak, u javnim nastupima on se drži srednje linije: norma se mora poštovati iako mahom ne odgovara govoru koji čujemo oko nas.

Interesantno da u Hrvatskoj već tridesetak godina traju diskusije o novom standardu koji bi kao normu imao upravo govor gradskih centara, a o kojoj kao da u Beogradu i Srbiji vlada zaverenički muk. Da li to znači da je diskusija o novom standardu u Srbiji tabu tema, svetogrđe koje se ne sme ni pomenuti? Grupa lingvista iz Zagreba, čiji je predvodnik do smrti 2009. bio Ivo Škarić, zalaže se za primenu nove norme zasnovane na govoru većih gradova u Hrvatskoj, dok se lingvisti iz Pule, sa Stjepanom Vukušićem na čelu, pretežno zalažu za očuvanje klasičnih akcenatskih pravila. Škarić nastanak novog standarda, koji naziva upotrebna ili verifikovana norma, objašnjava potrebom efektivne komunikacije ljudi različitog dijalekatskog porekla koji, silom prilika, moraju da nađu zajedničku osnovu (normu) za efektivnu komunikaciju (Škarić, Naglasci iz suprotstavljenih pravila, 2002). Kao rezultat nastaje pojednostavljen akcenatski sistem u kojem se potiru tonske razlike, a kao glavni parametri ostaju mesto akcenta i akcentovana dužina. Povremeno žustra diskusija nije dovela do zajedničkog stanovišta, ali je izgleda dovela do konsenzusa da se klasična akcenatska norma mora delimično revidirati. Tako Hrvatska gramatika Emilije Barić i skupine autora (2005) dozvoljava silazne akcente na unutrašnjim slogovima složenica, stranih pozajmica, stranih vlastitih imena, u genitivu množine reči s nepostojanim a i u izgovoru skraćenica. U hrvatskoj literaturi se obično dodaje da su ova odstupanja od standarda odlika razgovornog jezika, ali ostaje nejasno kakav se lingvistički značaj može pridavati toj razlici. Moguće je naime tvrditi da spontani razgovor bolje odražava stvarnu kompetenciju govornika nego formalni, javni govor.

Problem akcenatskog standarda nije nov jer, naprotiv, postoji duga istorija problema u vezi s tim standardom. Tako je hrvatski lingvista Nikola Rončević primetio još početkom pedesetih godina da gradski govor odstupa od standarda jer se u stranim pozajmicama tipa asistent, dirigent, diskutant, komunist, agitator, inteligentan, pedantan, Australija obično javljaju silazni akcenti na unutrašnjim slogovima reči. Bratoljub Klaić iz Zagreba i Aleksandar Belić iz Beograda jednako su odbacili njegov pristup jer krši jedan od osnovnih principa Vuk-Daničićeve norme da silazni akcenti ne mogu stajati na unutrašnjim slogovima reči. Belić je u Našem jeziku (knj. II, 1951, knj. III, 1952) primetio da se i u Beogradu te strane pozajmice često izgovaraju sa silaznim akcentima na unutrašnjim slogovima reči, ali da to nije tako i u jugozapadnim dijalektima koji predstavljaju užu dijalekatsku osnovicu standardnog jezika. Slično tome, u Beogradu su dosledni branioci Vuk-Daničićevog standarda bili lingvisti Mihailo Stevanović i Asim Peco, koji su uvek isticali da se određene norme moraju poštovati sve dok one važe u dijalektima koji čine osnovicu književnog jezika.

Srpska lingvistica Milka Ivić je još 1957. u članku „Jedno poređenje Vukovog jezika s današnjim književnim jezikom“ primetila da je redovno gubljenje neakcentovanih dužina uopšteno u govorima Srbije. Ona primećuje da je Vuk predstavnik jugozapadnih dijalekata u kojima se ta dužina još održava, ali da se norma koju propisuje standard ipak mora menjati jer toga svojstva nema u većini govora u Srbiji. Standardizacija jezika mora da uzme u obzir aktuelno stanje jezika vodeći računa pre svega o jeziku obrazovanih ljudi. U članku „Problem norme u književnom jeziku“ Milka Ivić se 1965. god. vraća na istu temu ističući da „jezički prestiž, a s njim i jezička kompetencija, danas definitivno pripada urbanizovanom predstavniku našeg naroda“. Na osnovu toga stava ona zaključuje da se „ne sme dovoditi u pitanje odlučujuća uloga kulturnog centa u izboru izgovornog uzora“, a to su Zagreb na zapadu i Beograd na istoku. Milka Ivić ocenjuje da se u bitnim ortoepskim pojedinostima Zagreb i Beograd „uglavnom potpuno slažu“, i da bi uspostavljane standarda na osnovu njihovih govora doprinelo čuvanju jedinstva „do koga nam je toliko stalo“. Ona uočava da konzervativci, posvećeni misiji održavanja 'deseteračkog jezika', potpuno zapostavljaju govor Beograda, iako je to naš najprestižniji govor. Ona svakako ima u vidu da se istovremeno govori mnogih krajeva, pa čak i sela i zaselaka u unutrašnjosti Srbije i širom bivše Jugoslavije detaljno opisuju.

I pored jasnih ukazivanja da Vuk-Daničićev standard već dugo vremena ne odgovara stvarnom stanju jezika, u srpskoj lingvistici nikakva promena standarda nije na vidiku. Otpor vukovaca – onih koji su napisali hiljade i hiljade knjiga i članaka slaveći velikog srpskog reformatora – ne popušta, na tome se zasnivaju njihove karijere, položaji i prihodi. Broj tih članaka i knjiga se i dalje umnožava, a da u većini slučajeva nimalo ne uvećava naše znanje i razumevanje jezika. Održavanju takvog stanja koje odražava našu sklonost mitomaniji i intelektualnoj zaparloženosti upravo pomaže nedavna jezička kampanja kojoj je cilj stagnacija – da se ništa ne menja, da na vlasti ostanu oni koji žele da propisuju kakav srpski jezik treba da bude. Postavlja se normalno i političko pitanje da li ovakva Srbija, ogrezla u mitomaniji i zaparloženosti treba Evropi?

Nedavno je potvrđeno da klasična vukovska norma više u potpunosti ne važi ni u Bosni i Hercegovini (v. Zenaida Meco,“Silazni akcenti i dužine u bosanskom jeziku – norma i stvarno stanje“, Bosanski jezik 8, 2011. i Dragomir Kozomara, „Problem silaznog akcenta u srpskom jeziku u Bosni i Hercegovini“, 2007). Ta činjenica nije nikako sprečila normativiste da objave knjigu „Fonologija srpskoga jezika“ Dragoljuba Petrovića i Snežane Gudurić, koja u potpunosti potvrđuje Vuk-Daničićev standard formiran sredinom 19. veka. Čitalac se mora zbunjeno zapitati o kojem jeziku je u toj knjizi reč? Vlado Đukanović (1999) s pravom primećuje u članku „O odnosu kodifikovane norme i uzusa u srpskom jeziku“ da je standardni jezik postao „polufunkcionalna autonomna jezička formacija koja se više ne oslanja na svoju dijalekatsku osnovicu“. Izvor kodifikovane norme nije više implicitna norma jednog ili dva govora, „nego isključivo korpus tekstova (govornih i pisanih) koji reprezentuju standardni uzus“. Standardni jezik je u Srbiji postao sam sebi svrha bez veze sa stvarnim govorom.

Autor je univerzitetski profesor lingvistike iz Sarajeva