Kraj ceremonije

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }Kada me je urednik Danasa pozvao i rekao da bi bilo dobro da do narednog četvrtka vodim dnevnik, gledao sam na Drugom program RTS emisiju o Rajskim pticama. Mislio sam da dosta znam o vrstama ptica, ali emisija me demantovala. Ove ptice žive u Novoj Gvineji u šumama u koje domorodačko stanovništvo ne zalazi jer se veruje du tu žive duhovi. No, bilo kako bilo, ja sam uživao u šepurenju raznobojnih mužjaka koji su svojim plesom i ukrasnim perjem pokušavali da privuku ženke. NJihov neobični ples i rajski izgled uvećavali su užitak, pokazivanjem perja grive, repa, rajskih boja a sve samo zato ne bi li se dopali ženkama. One su ponekad i nezainteresovano posmatrale ceremoniju i na kraju odabirale najlepšeg. Po kom kriterijumu su znale da je odbrani lepši od drugih to ni naučnici koji izučavaju ove ptice još nisu prokužili.

Pažnju mi je privukla i mlađa gospođa iz te posmatračke ekipe rekavši jednog momenta da je nju često sramota jer prisustvuje najintimnijim momentima u životu ovih ptica. Zamislite tu izjavu danas, kad u rijalitijima, Parovima i drugim emisijama, milioni gledalaca prisustvuju najintimnijim scenama, možda se poneki gledalac postidi, ali aktere tih scena to rade bez imalo stida. Kad već pominjem naše TV programe, a povremeno sam morao da vidim i neke delove izborne kampanje koja je završena, kako analitičari kažu, pobedom svih. Lideri stranaka šepurili su se pred svojim biračima, kao oni mužjaci iz rajskog naselja, koji su pokušavali da se dopadnu ženkama, a ovi drugi, u nedostatku perja, osvajali su birače šarenim lažama. Kad je ljubavna ceremonija okončana, mužjaci bi nekud odleteli. Da me pitate zašto sam povezao te dve stvari ne bih umeo da odgovorim, a i danas se pitam kako su mogli mužjaci rajskih ptica da me asociraju na liderska šepurenja u kampanji. Valjda zbog istog kraja ceremonije.

Uveče smo komšija i ja otišli na skoro uobičajenu kafu, a tamo nam se pridružio i Gera Zarić, veliki pozorišni scenograf, kod koga smo kasnije gledali deo meča Đoković – Raonić. Pošto nije bilo nikakve neizvesnosti u ishod istog, nas dvojica smo otišli kućama, ostavivši Geri da sam dogleda meč do kraja.

Subota, 7. maj

Oko osam ujutru trknuo sam po novine i uočio jedan naslov, koji se ponavljao u gotovo svim novinama: Musliman Sadik Kan gradonačelnik Londona. Ono zbunjujuće jeste činjenica da su sve novine, a i drugi mediji prvo pomenuli njegovu versku pripadnost. Nikad, ili u veoma retkim prilikama se za novoizabranog gradonačelnika od Beča do Stokholma ili od Moskve do Pariza nije napisalo: protestant, katolik ili pravoslavac. Uz titulu se navede samo ime novoizabranog ili reizabranog. U zemljama razvijene demokratije to se ne ističe u prvi plan, mada se, kao u ovom slučaju, kaže u zapadnoj štampi da je izbor Kana značajan simbol za multikulturalni London u kome je od pet stanovnika dvoje rođeno van Velike Britanije. Važno je reći da je Kan odrastao u popularnom kvartu, išao u obične državne škole, za razliku od političke elite koja dolazi iz bogatih porodica školovana na prestižnim univerzitetima. Rastao je sa sedmoro braće i jednom sestrom. Uz sve to on je pre svega Britanac, pakistanskog porekla, ali veliki privrženik Londona. O Kanu bi se moglo još šta reći, ali ne treba se iznenaditi ako za koju godinu bude izabran i za predsednika vlade.

Nakon toga, otišao sam da se sretnem s gospodinom Jerkom Denegrijem, stručnjakom za savremenu likovnu umetnost. Sedeli smo na jednom savskom splavu od 10 do gotovo 13 sati. Bili smo prvi gosti i ako je dan već odmakao. Uz kafu, pogled na Savu i zelenilo Ade, dotakli smo se mnogih tema, uglavnom o slikarima. Ostavio sam Ješi razgovore koje sam sa slikarima vodio raznim povodima od Beograda do Pariza. Nisam davno sa nekim tako ugodno razgovarao. Imam utisak da ćemo se ponovo sresti na istom splavu. Ostatak dana prošao mi je uobičajeno i brzo.

Nedelja, 8. maj

Jedna moja rođaka, koja se pre koji mesec venčala u Francuskoj u Višiju, danas to venčanje ponavlja i po našim adetima u crkvi Ružici na Kalemegdanu. Svečani ručak je zakazan na Ušću na splavu Vizantija. Ručak i nastavak veselja treba da počne u 16 sati, što je za Francuze verovatno nepojmljivo jer tamo se ruča od 12 do 15 sati. Posle tog termina teško ćete moći u restoranu da ručate, ali prihvatimo da je ovo posebna prilika, kad se ne tera mak na konac. Za mene te svečanosti više nisu, pa su tamo bile moje ćerka i unuka. Unuci je to, sa njenih šest godina, bilo posebno zabavno jer je to, kako mi je rekla, prva svadba na koju ide.

Meni su, dok mi je unuka prepričavala svoje utiske, misli odlutale na sasvim drugu stranu. U mladino rodno selo Milutovac. Pre nekoliko godina, kada je osmogodišnja škola obeležavala jednu važnu godišnjicu, moja rođaka, a mladina majka zamolila me je da napišem predgovor za monografiju. Čitajući hronologiju škole, u koju od petog do osmog razreda dolaze đaci iz još nekoliko okolnih sela, video sam zabrinjavajući podatak: da je broj đaka u ovoj školi za samo deset godina prepolovljen. Kad su mi rekli da u selu živi oko 200 muškaraca između 28 i 55 godina koji nisu oženjeni, ostao sam zamišljen i upitan da li neko misli kako da se to nestajanje sela spreči, ili će se i vlast dalje češljati dok sela budu dogorevala. Ta dva podatka sama po sebi dovoljno su alarmantna da zabrinu i podsete da se u zemlji Srbiji nešto pod hitno mora učiniti kako bi se ovaj trend makar zaustavio.

Ponedeljak, 9. maj

Dan kad se i u Srbiji, odnedavno, i zvanično obeležava Dan pobede u Drugom svetskom ratu, dan pobede nad fašizmom. Za tu pobedu i naša zemlja položila je mnogo mladih života, a u logorima smrti, kažu, stradalo je više nego na bojnom polju. Sve te žrtve zaslužuju dužno poštovanje. Televizija je prenosila i dve parade: Moskovsku i Zrenjaninsku. Iz onoga što nam je Javni servis preneo videlo se da je to za meštane grada na Begeju bio zasta događaj u kome su uživali. Uz to obeležavanje protekao je i Dan Evrope.

Ponedeljak je prvi dan u nedelji i stičem utisak da čak i penzioneri jedva čekaju da prođe. Ovoga puta imali su razlog više jer je dolazeći utorak deseti dan u mesecu, a tada stiže prva polovina penzije. Tačno na vreme, nikad ne kasni, pa i ako je mala, važnije od toga je da je ima. A i trgovci se dosetili pa u samoposlugama penzionerima daju popust, što znatno poveća promet. Kad već pominjem penzionere, a i sam sam, setih se da sam jednog dana u autobusu GSP-a čuo jednog mladića koji se probijao kroz jutarnju gužvu kako glasno kaže: „Kud su nagrnuli ovi bajati“. Pravio sam se da čitam knjigu kad mi bakica koja je sedela pored mene došapnu: „To ovi mladi nas penzionere zovu bajati, zaboravljaju da će i oni jednog dana ostariti“.

Šta čovek da kaže na kraju dana, sem da nam je mladost, uz to što je sve malobrojnija, i sve duhovitija. U to me je uveče uverio i Kesić, ali sam se opet pitao šta mu znači onaj tekst na kraju emisije, kao da mi ne znamo da je profil emisije humor, satira, ironija. Ne mora to da nam pojašnjava. Možda se izvinjava onima koji su bili predmet sadržaja, a ne razumeju se mnogo u žanrove. Setih se da je i on jedan od onih raskošnih pupoljaka što su cvetali u nekad raskošnoj bašti Studija B, koju je grad u dva navrata baš dobro smlatio. Možda mu zbog toga ništa ne zameram.

Utorak, 10. maj

Jutros sam, kao svaki penzioner, odjurio u poštu i platio Infostan, usput kupio novine i video da se Monika Levinski ponovo pojavljuje na javnoj sceni u SAD. Biće zabavna i završna kampanja za predsedničke izbore u SAD. Ostavimo Donalda Trampa i Hilari Klinton da to u međusobnoj kampanji reše, a ja bih se vratio malo na ono što nas žulja. Elektronski mediji su najavili, rečima direktorke Narodnog muzeja Bojane Brešković, da je potpisan ugovor o završnim radovima muzeja i da će oni za 55 dana biti završeni. Vidim kako sa tim muzejima nikako ne ide. I kad bude obnovljen, prostor NM će biti tesan za sve eksponate koji zaslužuju da budi izloženi. Zašto je to tako, po mom uverenju, zato što nijedan upravnik ili uprava i Ministarstvo kulture ne gledaju dalje od dužine svog mandata, a kako ih vlasti često menjaju možda to i ne mogu. Godinama se pitam zašto Narodni muzej ne napravi svoje depadanse u Nišu, Kragujevcu ili Kikindi i tamo izlaže eksponate koji čame u depoima. Ubeđen sam da bi lokalna vlast pronašla prostor za te muzeje. Ako jedan Luvr može to da uradi u Lensu, Bobur u Mecu, naši se muzealci godinama bave raspisivanjem i obaranjem tendera a muzeji ostaju zatvoreni i po desetak godina. Ali to je problem koji zahteva poseban tekst ili bolje, raspravu.

Sreda, 11. maj

Jutros prelistavam novine i setih se vesti koja je prostrujala našom – mojom Pohorskom ulicom da je gradska vlast odlučila da promeni ime ovoj najstarijoj ulici u Novom Beogradu. Tako bi se ona zvala Ulica generala Ždanova. Pitam se imamo li mi stanovnici ove ulice makar to pravo da budemo pitani da li to prihvatamo ili ne. Zato molimo gradsku i svaku drugu vlast da nam makar to pravo ostave u nadležnost, da i mi osetimo čari demokratije. Da ovde ne spominjem arogantno ponašanje Instituta za majku i dete, koja se svakim danom širi ugrožavajući naš životni prostor: Iznošenje kontejnera pod naše prozore, seča stabala i izgradnja dvospratnice za čuvanje matičnih ćelija, tokom gradnje korišćen je i beton obložen kancerogenim materijama. Radnici Instituta iz Vinče su pola godine skidali taj otrov. Tih ploča je bilo i sa spoljne strane na tridesetak metara od naših terasa, one nisu tretirane. Da li mi stanovnici ove ulice i kraja imamo ista prava kao i ostali građani Beograda ili mi moramo biti žrtve viših ciljeva.

Juče sam video vest da se navršilo pedeset godina od smrti poljskog satiričara i aforističara Jiržija Lenca pa se setih njegovog aforizma, a time ću i da završim: „Padoh na dno – kad odozdo neko kuca“

Autor je novinar i publicista iz Beograda