Kraj vremena

Verujemo da je to ono čime prvenstveno treba da se bavimo u ovom dijalogu, jer je cilj da pronađemo neke zajedničke tačke između katoličkog sveta i sekularnog sveta (a ne mislim da je realno da na ovim stranama otvaramo raspravu o filioque). Ali čak ni tu, pošto sam ja pozvan da načinim prvi potez (koji je vazda najneugodniji), ne mislim da treba da se fokusiramo na neposredna dnevna pitanja – u kojima bi se naše pozicije odmah mogle i previše razlikovati. Bolje je da ciljamo visoko i da se tek dotaknemo predmeta koji, premda su tematski, imaju korene prilično daleko u istoriji, i koji su bili izvor opčinjenosti, straha i nade svim članovima porodice ljudi tokom protekla dva milenijuma.

Opšteprihvaćena istorija nas uči da su završne godine prvog milenijuma bile opsednute mislima o kraju vremena. Istina je da su istoričari označili kao predanje čuvene „užase 1000. godine“, viziju hordi ljudi koji urlaju i čekaju novu zoru koja nikada neće doći. Ali su istoričari takođe istakli kako je ideja o kraju nekoliko vekova prethodila tom kobnom danu i, što je još neobičnije, opstala i posle njega. Odatle proizilaze razni milenarizmi drugog milenijuma, koji nisu izrasli samo iz verskih pokreta, pravovernih ili jeretičkih, što bi mogao biti slučaj, već takođe – jer dosad se već pokazala sklonost klasifikovanja mnogih političkih i društvenih pokreta kao oblika milenarizma – iz svetovnih, čak ateističkih pokreta čiji cilj, dok hrle, prednjačeći za glavu, ka završetku vremena, nije bio da dosegnu Carstvo Gospodnje, već da ostvare novo carstvo na Zemlji.

Otkrovenje Jovanovo je zastrašujuća, osporavana knjiga, kao što su i neautentične apokaliptične posledice koje su s njom povezane – neautentične, prema kanonu, autentične prema uticajima, strastima, užasima i pokretima koji su iz njih nastali. Otkrovenje se može čitati kao obećanje, ali i kao najava kraja, pa je tako, iznova, na svakom koraku ponovo ispisuju čak i oni koji ga nikada nisu čitali, dok čekamo godinu 2000. Nema više sedam trublji, gradonosne oluje, mora koje se pretvara u krv, zvezda koje padaju s neba, konja koji se u oblaku dima propinju iz najdublje provalije, vojsci Goga i Magoga, zveri koje izlaze iz mora. Zamenili su ih nekontrolisana proliferacija nuklearnog otpada, koji nije ni moguće kontrolisati, kisele kiše, Amazon koji nestaje, ozonska rupa, seobe razbaštinjenih masa koje, često nasilno, kucaju na vrata prosperiteta, glad na svim kontinentima, nove, neizlečive epidemije, sebično uništavanje tla, globalno zagrevanje, otapanje glečera, pravljenje ljudskih klonova putem genetičkog inženjeringa i, prema mističnom načelu ekologije, nužno samoubistvo samog čovečanstva, koje mora iščeznuti kako bi se spasle one vrste koje je ono gotovo opustošilo – neprirodna Majka Zemlja koja se guši.

Preživljavamo (iako sa onim stepenom ravnodušnosti na koju su nas novi načini masovnih komunikacija navikli) sopstvene strahove o kraju. Može se čak reći i da živimo sopstveni strah u duhu bibamus, edamus, crast moriemur (pijmo, jedimo, sutra ćemo umreti), slaveći kraj ideologije i solidarnosti u vrtlogu neodgovornog konzumerizma. Na taj način svako od nas flertuje s utvarom Apokalipse, isterujući njene duhove. Što je se neko nesvesno više plaši, to više duhova isteruje, projektujući je na ekran kao krvavi spektakl, nadajući se da će je tako učiniti nestvarnom. Ali, moć utvare leži upravo u njenoj nestvarnosti.

Opkladio bih se da je pojam kraja vremena u današnjem sekularnom svetu prisutniji nego što je bio u hrišćanskom svetu. Hrišćanski svet čini ga predmetom promišljanja, ali deluje kao da se on projektuje u dimenziju koja se ne meri kalendarima. Sekularni svet pretvara se da je ignoriše kraj vremena, ali je njime iz temelja opsednut. To nije paradoks nego ponavljanje onoga što se događalo i u prvih hiljadu godina istorije.

Ne želim da se zadržavam na pitanjima egzegeze koja su vama bliža nego meni, ali ću podsetiti čitaoce da ideja o kraju vremena potiče iz jednog od izrazito dvosmislenih pasusa Jovanovog teksta u 20. poglavlju koji nam daje sledeći „scenario“: Vaskrsenjem i Iskupljenjem Sotona je svezan i zarobljen, ali će se on posle hiljadu godina vratiti i tada će se desiti odlučujuća bitka dobra i zla, krunisana povratkom Hrista i Poslednjim sudom. Jovan nedvosmisleno govori o hiljadu godina. Ali neki od crkvenih otaca već su objasnili da za Gospoda hiljadu godina može značiti jedan dan, ali da dan može trajati hiljadu godina, te taj proračun ne bi trebalo bukvalno shvatati. Avgustinovo tumačenje tog pasusa u skladu je s „duhovnim“ čitanjem. Milenijum ili obećano Carstvo Gospodnje nisu istorijski, već mistički događaji, a armagedon nije od ovog sveta. Time se ne poriče da se jednoga dana istorija može okončati a Hrist stići s neba da sudi živima i mrtvima, ali naglasak nije na kraju vekova, već na njihovom prolasku, kojim dominira predstava (predstava tačnosti a ne isteka istorije) Parusije, Drugoga dolaska Hristovog.

Taj pristup, koji nije samo Avgustinov, već takođe i pristup svih crkvenih otaca, ukalupljuje istoriju kao putovanje napred – pojam koji je paganskom svetu stran. Čak i Hegel i Marks dužnici su te suštinske ideje koju je razvijao otac Pjer Tejar de Šarden. Hrišćanstvo je izmislilo istoriju, a savremena inkarnacija Antihrista proglašava istoriju bolešću. Moguće je da je svetovni istoricizam razumeo istoriju kao beskrajno usavršavanje, tako da ono što će sutra doći usavršavamo danas, vazda i bez izgovora, pa tako tokom iste istorije Bog sebe iznova stvara, i da tako kažemo, sebe obrazuje i obogaćuje. Ali čitav sekularni svet nije na ideološkom stanovištu da kroz istoriju razumemo kako da posmatramo regresije i ludosti same istorije. Pa ipak, izvorno je hrišćansko viđenje istorije kad god na tom putu sledimo znake Nade. Prosto znanje o tome kako prosuđivati istoriju i njene užase u osnovi je hrišćansko, bilo da Emanuel Munije govori o tragičnom optimizmu, bilo da Gramši govori o pesimizmu razuma i optimizmu volje.

Čini mi se da će se očajnički milenarizam pojaviti kad god se kraj vremena ukaže neizbežnim, a nada istupi mesto proslavljanju kraja istorije, ili molitvama da se vrati bezvremena i arhaična Tradicija koju nikakav čin volje i nikakvo promišljanje – ne kažem racionalno, već razumno – nikada ne mogu obogatiti. Iz ovoga se rađa gnostička jeres (pa i njena svetovna verzija) po kojoj su svet i istorija plodovi greške, i samo uništavanjem i sveta i istorije izabrana nekolicina može iskupiti samoga Boga. Iz toga su se rodile i razne ideologije o natčoveku po kojima će samo članovi privilegovane rase ili sekte moći da slave svoj plamteći holokaust na čemernoj pozornici sveta i njegove istorije.

Samo uz osećaj za putanju istorije čovek može (čak i ako ne veruje u Parusiju) voleti zemaljsku stvarnost i verovati, milosrdno, da još uvek ima mesta za Nadu.

Ima li misli o nadi (i našoj odgovornosti prema budućnosti) koja bi mogla biti zajednička i vernicima i nevernicima? Na čemu bi se ona sada mogla zasnovati? Da li ideja o kraju, ona koja ne podrazumeva nezainteresovanost za budućnost već stalno preispitivanje grešaka iz prošlosti, ima presudnu funkciju?

Ako nema, bilo bi savršeno ispravno prihvatiti približavanje kraja, čak i ne razmišljajući o njemu, sedeći ispred TV ekrana (u zaklonu naših elektronskih utvrđenja) i čekajući da nas neko zabavi dok u međuvremenu stvari idu kako god idu. I dođavola s onim što će doći.

U izdanju IK Gradac

Italijanski dnevni list Corriera della Sera pozvao je svojevremeno pisca – profesora Umberta Eka i kardinala Karla Marija Martinija da se na njegovim stranicama poduhvate razmene mišljenja o ključnim pitanjima savremenog sveta. Ova prepiska dvojice vrhunskih intelektualaca rezultirala je knjigom koju je srpskim čitaocima u biblioteci Alef ponudila Izdavačka kuća Gradac, Čačak-Beograd 2015. U dogovoru sa izdavačem Danas iz ove knjige prenosi tekst nedavno preminulog Umberta Eka o sekularnoj opsednutosti apokalipsom.