Ljubomora ili utopija

Na svojoj često reprodukovanoj slici Da li ste ljubomorni, Pol Gogen se priseća pacifičkog raja u kom su polni odnosi nalik igri i bezopasni, dogovoreni i sprovedeni jednostavno, kao da je u pitanju rukovanje. Izgleda da je slikar bio svedok scene koju je naslikao na Tahitiju i opisao je u svom dnevniku: „Na obali, dve sestre leže nakon kupanja, u gracioznim pozama poput životinja dok se odmaraju; govore o jučerašnjoj ljubavi i sutrašnjim osvajanjima. Prizivanje ovih događaja čini da počnu da se raspravljaju: Šta! Da li si ljubomorna? Razlog ove ljubomore nije pretnja isključivoj vezi između muškarca i žene ili čak neozbiljnoj ljubavnoj vezi. Razlog je to što je jedna sestra uživala u više polnih odnosa prethodne noći nego druga. Njihova privlačna i neprovokativna golotinja nagoveštava seksualnu slobodu, njihovo opušteno držanje ne daje ni nagoveštaj rivalstva ili povišenog osećanja, a svakako ne besa.“

Gogen dočarava polnu utopiju konzervativnom viktorijanskom svetu koji je napustio. Sumnjam da želi da ga prikaže etnografski tačno. Pokojni Edvard Said mogao bi označiti ovu sliku kao primer „orijentalizma“ ili „polinezijanizma“. Pod time podrazumevam stav prema drugoj kulturi u terminima sopstvenih kulturno-imperijalističkih, sentimentalnih aspiracija. Ono što izdvaja ovu sliku je osobena ljubomora zapadne kulture koje se Gogen odrekao. Titularno pitanje okrenuto je njegovoj evropskoj publici. Ne samo da ona može biti ljubomorna (ili tačnije zavidna) na njegovu posetu tropskom raju, već Gogen želi da kaže da su ljubomorni zbog toga odakle su. To je svet oslobođen ljubomore koji na više načina njegovi zaštitnici i posmatrači nikad neće iskusiti.

Na početku dvadesetog veka nastalo je veliko interesovanje za „primitivne narode“ i ljudsku seksualnost. Bradati seksolog Havelok Elis skoro da je bio savremenik Gogena i poznavao je njegov rad. U dodatku svojih obimnih Studija o psihologiji polnosti pod naslovom Polni instinkt kod divljaka, on razmatra pitanje polnih odnosa i muško-ženskih veza u (kako on zamišlja) društvima kakva prikazuje Gogen i da li i kakvu ulogu ljubomora igra u njima. Elis tvrdi da „nije iznenađujuće da ljubomora može, iako to nikako nije nepromenjivo, izostati među muškarcima i ženama. Među divljacima ovo je nesumnjiv dokaz slabosti polnog poriva“. Ova „slabost“ se odnosi na to kako lako divljak može da obuzda svoje želje kada je to potrebno (a u teškom životu koji divljak vodi, često jeste). To se takođe, beleži Elis, odražava u psihičkoj sferi. To jest, „ljubav (misli na romantičnu ljubav) igra malu ulogu u njihovom životu… među nekim primitivnim narodima ljubavnih pesama ima veoma malo (većina ih potiče od žena) i njihova književnost pridaje malo ili nimalo pažnje strastima“. Nema značaja to što je većina ovih kultura „divljaka“ u pretpismenom stadijumu. Sam Elis je prenačitan kad je reč o temi ljubomore: „Spenser i Gilen beleže komparativno odsustvo ljubomore među muškarcima centralnoaustralijskih plemena koja su proučavali. Crnkinje, govorio je hirurg francuske vojske u svojoj knjizi Neispitana polja antropologije, ne znaju šta je ljubomora i prva žena će čak pozajmiti novac da bi se kupila druga žena. Među višom rasom, žene u korejskom domaćinstvu, kako se kaže, žive zajedno u sreći, što je skoro nepromenljivo pravilo, iako se čini da to nije uvek bio slučaj sa poligamijom među narodima evropske rase – Mormonima.“ Ovo nije zbog, recimo, nedostatka koncepta braka u ovim društvima. Svet slobodan od ljubomore na koji on misli tiče se nivoa divljaštva: evropski Mormoni ne mogu pristati na ono što divljačke rase rade svakodnevno. Gogen i Elis se slažu da „divljaci“ žive u svetu u kom ljubomore nema.

Poznati kulturni antropolog Margaret Mid (1901-1978), takođe je verovala da se svet bez ljubomore može naći na Južnom Pacifiku, ali za razliku od Haveloka Elisa, nije našla nikakvo slabljenje polnog nagona kod Polinežana. Gajila je najveće divljenje prema načinu života ovih ljudi. U svojoj najbolje prodavanoj knjizi Odrastanje na Samoi (1928), koja se usredsređuje na prolazak devojaka kroz adolescenciju, Midova smatra da je ljubomora nešto utemeljeno društvenim i kulturološkim institucijama pre nego prirodan izraz opšteg ljudskog odgovora na pretnju emotivnog trougla. „Prilika da se eksperimentiše slobodno, puno poznavanje polnih odnosa i odsustvo veoma nasilnih načina rešavanja sporova“ kaže Midova, učinilo je da u polnom eksperimentu Samoanaca „ima manje naboja za sukobe nego u nekoj strožoj i samosvesnijoj civilizaciji… Prijateljstva su tako neusiljene i promenljive prirode da ne mogu dati povoda ni ljubomori, ni sukobu. U svom sinoptičkom članku: Ljubomora: primitivni i civilizovani još je jasnija: „Iako postoji polna sloboda pre braka, na sam brak se ne gleda primarno kao na nešto seksualno… Ljubomora, kao široko rasprostranjeni društveni fenomen, veoma je retka na Samoi.“

Ali da li je Midova bila u pravu? Jedan od njenih najglasnijih kritičara bio je antropolog Derek Friman koji je objavio knjigu nakon njene smrti u kojoj navodi, između ostalog, da su je Samoanci namerno obmanuli u vezi sa svojom predbračnom slobodom bez ljubomore. Za Frimana, Midova se ili upustila u stvaranje mitova (došavši sa predubeđenjem o tome kako kultura oblikuje emotivne odgovore) ili u veoma slabo istraživanje (provodeći samo devet meseci u jednoj regiji Samoe sa neodgovarajućim poznavanjem jezika). U svakom slučaju, Friman je izneo mišljenje da su je Samoanci obmanuli kako bi se zabavili, a kada su, u decenijama nakon objavljivanja, čitali njen rad, bili su besni. Nisu se prepoznali. Samoa koju je Fridman upoznao bila je ispunjena sukobima, agresivnošću, silovanjima, naglašenim zabranama u vezi sa polnim odnosima (posebno u vezi sa „kultom devičanstva“) i moralom i povredama pravila koje su zahtevale nasilnu odmazdu. Dakle, da li je Midova bila u pravu ili ne? Na pitanje da li je neki antropolog bio „korektan“ teško je odgovoriti. Samoansko društvo je moglo izgledati kao puno polnih sloboda Midovoj ili puno polnih zabrana Frimanu zbog radikalno različitih američkih kulturnih krugova iz kojih je poticalo ovo dvoje antropologa. Midova je oduvek nastojala da njen rad bude osnova za primedbe o polnim običajima u Americi, a Fridman je odgovarao na rad Midove i njegovu prihvaćenost, očigledno kao nepristrasni antropolog.

Osim Pacifika, da li se ova utopija može naći u civilizacijama starog veka? Predivan zapis iz prvog veka nađen na rimskoj pogrebnoj urni, koja je pripadala uglednoj rimskoj porodici Statilija govori nam o neočekivanom romantičnom i porodičnom sklopu. Izgleda da je nadgrobni spomenik delo dvojice muškaraca, Amaranta i Filologa, koji su verovatno bili robovi u službi ove porodice i predstavlja znak sećanja na njihovu zajedničku ženu, oslobođenu robinju:

Statiliji Hilarii, oslobođenoj ženi Taurusa i našoj supruzi, mi Amarant, čistač i Filolog, nadzornik imanja, podigli smo ovu ploču. Nadamo se da ćeš to odobriti, Hilara, i ako mrtvi imaju ikakvu svest, sećaj nas se i mi te nikada nećemo zaboraviti.

Šta možemo rekonstruisati od ovog neobičnog braka u troje? Ovaj nadgrobni spomenik govori zapravo o njihovom aranžmanu. On nagoveštava da, bar među nižim rimskim klasama, takva poliandrija nije bila posebno začuđujuća, niti skandalozna. Robovi nisu mogli formalno da stupe u brak, iako su koristili pravni termin coniunx što znači „suprug“ ili „supruga“. Njeno ime znači „vesela“, a njena ćerka Atija (da li je Amarant ili Filolog bio njen otac?) odala joj je priznanje kao „zaslužnoj majci“ na jednom drugom kamenu u porodičnom kolumbarijumu. Mora da je bila divna žena. Nema osećanja ogorčenosti ili prisvajanja u ovom ljubavnom trouglu, samo očaravajuća i bezvremena privrženost.

Nažalost, stvarnost za Amaranta i Filologa mogla je biti daleko banalnija. Obojica su bili robovi, a brak je mogao „smućkati“ njihov gospodar Marko Statilije Taur, u domaćinstvu sa nedostatkom robinja za udaju ili neudatih slobodnih žena. Ova dražesna družina možda je jednostavno najbolje iskoristila darove svoje nesrećne sudbine, ali su se na kraju zavoleli.

Studije ljubomore u antičkom svetu nagoveštavaju da muško-ženska ljubomora unutar braka nije bila neuobičajena. Brak u Rimu je bio sličan našem pojmu braka, ali je bio zasnovan na potrebi rađanja pre nego na pravu pojedinca na samoostvarenje. Mogućnost izbora često je bila krajnje umanjena pri zaključivanju braka. Razvod je bio čest i bilo je velikih razlika u godinama između parova koji bi se venčavali prvi put, što je umanjivalo delotvornu simetriju. Romantična ljubav, sama po sebi, bila je polje „klase kurtizana“, polusveta oba pola sa kojima je mogućnost braka, ali ne i polnih odnosa, bila isključena. Ova ljubav se ne pominje u tekstovima koji govore o uobičajenom braku. Zato se čini da je ljubomora u romantičnim odnosima bila nešto što se uobičajeno ne dešava.

Ipak, ovo nije celovita priča. Negde tokom drugog veka, u okvirima Rimskog carstva, izgleda da je došlo do promene od dogovorenih brakova ka izboru bračnih partnera. Zapisi Haritona, Ksenofana iz Efesa, Ahila Tacija i Helioroda dramatizuju ovo prilagođavanje. Parovi su istih godina i romantična ljubav koja prethodi braku postaje pravilo. Sa tako velikim ulogom u polnoj isključivosti, ovo je izrodilo poseban strah za gubitkom, a samim tim i ljubomoru koja postaje stalna tema ovih pisaca. Jednom kada im je data mogućnost da se u nekog zaljube, čini se da su likovi starogrčkih romana, a možda i naši preci, osetili ljubomoru u muško-ženskim odnosima.

Poliandrija (jedna žena koja ima više muževa) i poliginija (jedan muškarac koji ima više žena) i dalje su obeležja nekoliko ne-zapadnih kultura danas, iako je ovo drugo jedini oblik koji dopuštaju državne vlasti. Da li ovi ozvaničeni oblici nude savremenu utopiju slobodnu od ljubomore koja se pojavljuje kod običnog para?

Poliandrija i dalje postoji u zemljama kao što su Tibet, Nepal ili Indija, objašnjava Džef Vilet, „u područjima gde obradiva zemlja nije samo retka, već je veoma teško i mukotrpno obrađivati je, kao što su stenoviti planinski lanci.“ Ovo nije tropsko ostrvo. Poliandrija se u ovakvim okolnostima objašnjava na nimalo romantičan način. Intenzivan poljoprivredni rad zahteva napor nekolicine muškaraca da bi se proizvelo dovoljno hrane radi izdržavanja jedne jedine porodice. Kada bi svaki muškarac bio glava jedne odvojene porodice, ne bi bilo dovoljno hrane u opticaju. Takođe, ni u Himalajima nema dovoljno nedirnute obradive zemlje. Himalajske poliandrične porodice nastaju sklapanjem braka između braće iz jedne porodice sa ženom iz druge, dok ona ima ravnopravan pristup polnim odnosima sa svima njima.

Poliginija je mnogo češća, budući da je legalna u mnogim muslimanskim zemljama. „Pojas poliginije“ prostire se preko Severne i Podsaharske Afrike, Bliskog istoka, Tajvana, Filipina, Singapura i Malezije. Ponovo, razlog za takav oblik braka je praktičan, a sada i verski, pre nego emotivan: neke studije nagoveštavaju da se poliginija širila uz povećanje hortikulturne proizvodnje u Africi, jer je u poslu bila potrebna i pomoć žena. Više žena takođe uvećava plodnost muškaraca i povećava šanse za rađanje sinova, čime muškarac dobija više zemlje i više ugleda. Za muža to izgleda veoma dobro. Ali šta je sa ženama? Studija u vezi sa iskustvom žena u poliginičnim brakovima u Maliju pokazala je da su „ovi brakovi varirali od veza u kojima je podrška partnera bila jako izražena do ljubomore zbog nejednakog zdravlja i plodnosti, nejednakih sklonosti muževa u materijalnoj i emotivnoj podršci i optužbi u vezi sa nepravdom i vradžbinama“. Ljubomora među ženama nije poništena. Mala korisna knjiga Put od monogamije do poliginije: priznaje da je „ljubomora deo ženske prirode“… To je nešto što je Alah stvorio pri stvaranju žene, ali savetuje žene da se okrenu prorokovim rečima radi odgovora: „ovi saveti iz Ahadita naglašavaju važnost čistog srca, slobodnog od bilo kakve pakosti ili osećanja prema bilo kom drugom muslimanu. Tako, u poliginiji, žene treba da paze da ne dopuste da se njihovo osećanje ljubomore pretvori u mržnju prema drugim ženama sa kojima je njihov muž u braku. Oslobađanje srca… je suština osnaživanja veza koje nas povezuju kao muslimane i od važnosti je za put u raj“.

Čini se da nijedno poliginično ili poliandrično društvo ne može da zaobiđe pritisak koji poznajemo iz monogamne veze. Ljubomora je svuda. Ovo je takođe slučaj sa poliamorijom, trenutno popularnim seksualnim životnim stilom koji kao da se povodi za Gogenovom vizijom polne utopije i obećava život slobodan od ljubomore. Za termin „poliamorija“ se kaže da ga je skovala sveštenica „Crkve svih svetova“ – „Jutarnja Slava“ Zel-Rejvenhart, u članku iz 1990. godine „Buket ljubavi“. Poliamorija je praksa održavanja više konkurentnih veza sa različitim partnerima, uz znanje i pristanak svih koji su u to uključeni. Svi partneri znaju jedni za druge, a mogu se čak i neposredno poznavati. Za deo koji se odnosi na nepostojanje tajni kaže se da je element etike u ovoj „etičnoj ne-monogamiji“. Poliamoristi mogu imati primarnu vezu koja je oslonac njihovog emotivnog života, ali su onda slobodni da u svoj život uključe različite „sekundarne“. Dozvola „primarnog“ je bitna: „primarni partner mora da odobri novu osobu, da mu ta nova veza bude prijatna i da se ne oseća ugroženim zbog nove veze“ kaže „Jutarnja Slava“. Permutacije moguće za poliamoristu određene su samo drugarskom i seksualnom željom i „usputnim pravilima“, a to su: iskrenost, otvorenost i potpuno i voljno prihvatanje osnovne posvećenosti svih partnera poliamoričnom životnom stilu.

Dosi Iston i Dženet Hardi, autori knjige Etična droca: vodič kroz neograničene seksualne mogućnosti, odličnog „priručnika“ za „droce“ (termin koji oni više vole je poliamorične žene) imaju mnogo više razumevanja za ljubomoru. Oni veruju da je ljubomora uobičajena, čak i u svetu poliamorista, iako mnoge droce zloupotrebljavaju ovu reč. „Slušali smo droce kako optužuju jedna drugu za ljubomoru kao da je to zločin: 'Vidiš? Pogledaj se! Ljubomorna si, zar ne? Ne pokušavaj da porekneš!' Veoma je važno vladati svojom ljubomorom i držati je za sebe i sebi bliske ljude“, savetuju oni. Ako ne činite tako, to može imati razorne posledice po vas ili po druge.

Za Istona i Hardija je, ono što zovu „Drocina utopija“, na vidiku: „Naša vizija utopije uključuje slobodnu ljubav u svim oblicima, kao temelj našeg verovanja… (što) nam pomaže da vidimo svoj život onakvim kakav zaista jeste, iskrenošću kojom možemo da vidimo sebe jasnije, sa prilagodljivošću koja nam dozvoljava da se krećemo napred kako nam se potrebe menjaju“. Utopija uopšte nije imuna na ljubomoru, iako ona u ovom svetu ne dominira. Ova stvarnosti bliža utopija za droce je beskrajno daleko od „polinezijanizma“ Gogena, Elisa ili Midove. Iako to nije za mene, mislim da je dostojno divljenja. Izgleda da se to dobro uklapa sa pola miliona poliamorista koji žive u Sjedinjenim Američkim Državama.

Postoji sve veća svest o ljudima koji se određuju kao potpuno aseksualni i njihov broj sve više raste. U jednoj britanskoj anketi iz 1994. godine, sa 18.000 ispitanika koji su ispitivani u vezi sa svojim seksualnim navikama, 1% je odgovorilo „da“ na pitanje: „Nikad nisam osetio polnu privlačnost ni prema kome“.

Čini se da ljubomora pogotovo muči neke aseksualce koji nisu iskusili snažnu seksualnu povezanost sa drugom osobom: „Za početak bih rekao da se osećam čudno zato što obično ne osećam privlačnost ni prema kome, ali činjenica da osećam ljubomoru prema onima koji provode vreme sa tom osobom je tako zbunjujuća za mene. Nemam čega da se bojim. Čak ni ne želim vezu. Da li se neko drugi osetio ovako?“ „Obično ne dozvoljavam da me dramska osećanja pogode“, kaže drugi, ali mislim da me je ovo stanje toliko namučilo zato što često završim kao levo smetalo sa svojom simpatijom i njenim partnerom, a tako sam pod stresom zbog posla, škole i porodičnih pitanja. Trudim se da izvučem ono najbolje iz svog stanja, jer želim da moja simpatija bude srećna i radije bih prijateljstvo sa njom nego ništa.“ Čak i bez nestašno seksualnog sastojka u priči, ljubomora u vezi sa simpatijama je u igri.

Jedan od ranohrišćanskih otaca Tertulijan (160-225) razmišljao je o načinima izbegavanja ljubomore, čak i u vezi sa zagrobnim životom. Problem je bila udovica koja treba ponovo da se uda. Zar neće njenih nekoliko muževa, kad se ponovo susretnu sa njom u večnosti, biti ljubomorni jedan na drugog? Ne treba imati straha, rekao je: „Na dan uskrsnuća nikakvo obnavljanje braka nije obećano… stoga nikakva briga koja dolazi iz telesne ljubomore neće, čak ni u slučaju one koja bude predstavljena kao supruga sedmoro braće zaredom, raniti nijednog od njenih brojnih muževa.“ Ljubomora u raju je izbegnuta, ali po cenu supružničkog ponovnog sjedinjenja u večnosti. Čini se da je za Tertualijana to cena koju vredi platiti.

Idealistička slika utopije bez ljubomore ponovo i ponovo se dovodi u pitanje razmatranjem pojedinosti. Međutim, postoje društva koja su manje ili više sklona ljubomori u muško-ženskim odnosima ili je izražavaju na osoben način. Dinš Burga smatra da je odlučujući činilac vrednost koju društvo postavlja u vezi sa isključivim posedovanjem partnera. Dodao bih da je pitanje da li partner može biti slobodno izabran za ljubav (što dovodi do toga da ljubomora sve otvorenije postaje oruđe očuvanja i kontrolisanja vernosti) i da li se brak posmatra kulturološki kao sredstvo pojedinačnog samoispunjenja (iz čega nastaje i osećaj isključivog prava). Ljubomora, na kraju krajeva, nije sredstvo prilagođavanja radi očuvanja braka. Meni se čini da je ljubomora u muško-ženskim odnosima, kao i druge emocije prilagođavanja, svojstvena ljudskom životu, iako se pojavljuje i nestaje u društvenim okvirima sa spoljnim ograničenjima u vezi sa ljubavlju i ljubavnom privrženošću. Ne mora se pojaviti u oblicima koji su smesta jasni – oni će biti kulturološki uslovljeni kao i mi sami. Takođe i načini na koji se ljubomora doživljava i reakcije koje ona izaziva menjaju se kroz prostor i vreme.

Iznenađujuće je da je tačno onda kada je Gogen svojom slikom odavao počast svetu bez ljubomore, ovo osećanje nakratko obuzelo pozornicu zapadne kulture. Poslednja decenija XIX veka nije bila utopija, ali jeste bila period kada je ljubomora odjednom postala nešto o čemu svi govore i misle.

Na srpskom u izdanju Klija

Piter Tuhi je profesor klasičnih nauka na univerzitetu u Kalgariju. Posebno se bavi prirodom i istorijom emocija čemu je posvećena i njegova najnovija knjiga Ljubomora. Godinu dana posle objavljivanja originala na engleskom jeziku (izdavač univerzitet Jejl), izdavačka kuća Klio iz Beograda nudi srpskim čitaocima ovu zanimljivu knjigu. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz knjige Ljubomora Pitera Tuhija. Oprema teksta redakcijska.