Marko Nikezić (3): Sestra moja – život

-Teško nam je da nađemo prave reči kojima bismo opisali koliko je jedinstven čovek Marko bio – tvrde Renata Ulmanski i Mirko Tepavac. Marko i Mirko su se intenzivno družili ma gde bili i ma koju političku poziciju držali još od zemunskih dana kada su se vrlo mladi povezali u otporu okupatoru. Izuzetno je cenio ljude koji nešto znaju, a sam bi govorio tek kada je bio sto posto siguran u tačnost onoga što izlaže, i još se sećaju da je bio vrlo precizan u detalju i da je o oblastima koje su ga interesovale, a mnoge su ga interesovale, znao mnogo. Trebalo ga je samo slušati kada je govorio o umetnosti i skulpturi, primećuje Tepavac, više je znao od profesionalnih skulptora koji su sedeli s njim.

Renata Ulmanski pokazuje knjigu i Markovu posvetu. Kultna knjiga moderne poezije, korespondencija između Rilkea, Cvetajeve i Pasternaka, nastala nad Pasternakovim stihovima „Moja sestra – život“. Marko ih je jednako cenio i sva tri pesnika čitao u originalu, na nemačkom i na ruskom. Baš kao u Pasternakovim stihovima i sa njegovim vozovima koji tutnje beskrajnim stepama, Marko je bučnu svoju sestru – život usmerio ka astralnom, nemirno njegovo srce je otkucavalo i plesalo na vratima vagona što jure ka zvezdama što u vasionskim stepama migaju, ali i slatko spavaju, a tamo negde među njima spi i voljena i ljubljena fatamorgana, tajna „moje sestre – život“. I zašto čitati red vožnje kada si na putu, pita Pasternak, jer grandiozan je kao Sveto pismo, ma koliko puta se trudio da počneš čitanje iz početka. Svom redu vožnje Marko Nikezić se nije suprotstavljao.

-Što je bio stariji, priča njegov sin Zoran, sve se više kod njega osećao fatalizam, koji je u njemu tinjao celog života. Smatrao je da se sve odvija na mnogo dužim stazama nego u vremenu koje je poklonjeno jednom čoveku. A izuzetno je poštovao vreme, jer sve mora da ima svoj razvojni tok, prema tome, mali smo mi prema tom vremenu. Te duge staze su u njemu rađale skepticizam, a pri kraju života je bio uveren da je mnogo njegovih napora bilo uzaludno. Potrebno je vrlo dugo raditi da bi se nešto promenilo, govorio je. U kući gotovo da uopšte nije pričao o politici, samo je jednom, seća se Zoran Nikezić, kada je Tito skinuo u Hrvatskoj Miku Tripala i Savku Dabčević Kučar, prokomentarisao da takav potez vodi ka rasturanju Jugoslavije, jer se prekida jedan prirodan tok, a Mika i Savka su imali plebiscitarnu podršku.

Kako da intelektualac francuske provenijencije nije pisao i da ništa za sobom nije ostavio zapisanim? Svakako je bio upoznat sa razlikom, napetošću i značajem koji se u francuskoj kulturi uspostavljaju između govora i pisanja.

-Možda nije pisao, pretpostavlja Zoran Nikezić, jer to ne bi izgledalo onako kako bi on želeo. A nije voleo naknadnu pamet. Smatrao je da vrlo pažljivo treba birati život, što je on i radio. Postoje mnoge forme života i nisu sve forme iste. Život nije uvek isti. Različiti stilovi su potrebni za različite forme života.

Latinka Perović je srebrna senka Markovog života, i posvećena mu je samo kako može časna sestra iz strogog manastira Tvorcu. Modiljanijevski mlada i lepa brižno se nadnela nad starijim Markom i tako ostala do danas. Marko je nju izuzetno cenio i govorio da je on amater u poređenju sa njenom analitičnošću. U zavađenom političkom i društvenom životu, sa intelektualcima ispunjenim međusobnim omrazama i obuzetim solipsističkim pijanstvom svojih patuljastih a mišićavih sujeta što smrde kao tvor, ne postoji takav primer saradnje i lojalnosti, uzajamnosti i poštovanja. Taj jedinstveni slučaj platonske ljubavi u nas trebalo bi da bude posebno istaknut i obrađen. On je klesao nju, ona je isklesala njega. Ona poput lune srmi njihovim tragom ima već pedeset godina. Ako se Marko služio sokratovskom metodom babičke veštine da kod svojih slušalaca dijalogom izrodi misaonost, Latinka je poput Platona te dijaloge evidentirala, klasifikovala, zapisala, protumačila. Čak je stvorila i Markovu knjigu, tako da više ne stoji da on nije napisao nijednu. A to je Srpska krhka vertikala potpisana sa Marko Nikezić. U njoj je (i u knjizi i u Latinki) njegov verbalni dah pretvoren i rođen kao pisana reč. Mistika amor intellectualis gradi svoje zamkove uprkos vremenu i njegovom fatumu.

Petar, otac Marka Nikezića, pored srpskog govorio je još sedam jezika – albanski, italijanski, španski, ruski, francuski, nemački i engleski. Bio je Markov spiritus movens. Od malih nogu je pazio kako mu se sin razvija: birao mu je knjige koje će da čita, kupio mu fotoaparat, upoznao ga sa Ristom Stijovićem, poklonio mu prvi vajarski alat.

– Za sve je on bio poslovan čovek, priča njegov unuk Zoran, ali je Petar zapravo bio tajanstven čovek sa hiljade veza po svetu, u centrima moći, partijama, gradovima, lukama… Nestajao je i pojavljivao se iznenada kako je i otišao, kad niko nije očekivao, uvek je bio na putu, i uvek u nekoj konspiraciji… Odjednom doleti iz Pekinga u Kairo, a odleti iz Kaira ne znamo kuda. Veze je počeo da razvija još za vreme Velikog rata u Americi gde je vrbovao srpske dobrovoljce, a zatim po Rusiji i Kini. Nikome ništa nije pričao, niko nije smeo da ga pita. Znamo, recimo, da je bio u dobrim odnosima sa Ču En Lajem.

– Dok je Marko sazrevao u mladića, Petar je sa njim pričao i po celu noć, ponekad konspirativno. Upropastićeš dete, Pjer, protestovala je i upozoravala Suzan. I upropastio ga je, sa smeškom dodaje Zoran. On je tako prvo razgovarao sa sinom, a kasnije i sa njegovim najboljim drugovima. Po celu noć. On je Marku dao instrukcije o moćnima u svetu. Jeste se tako Marko formirao kao Srbin, ali ne i kao Srbijanac. Jeste bio patriota i srpski državljanin, ali je njegov identitet prevazilazio okvire sredine. Petar ga je kasnije preveo i u diplomatiju, tako da je u 32. godini naimenovan za ambasadora u Kairu, odmah posle Naserovog puča.

Za Marka Nikezića skulptorski rad nije bio ni „slabost“, kako je pisao jedan beogradski novinar, a ni gubljenje vremena, kako su ga ismevali poneki srpski vodeći intelektualci, već vokacija. Dobrica Ćosić ga je 1990. javno prekorevao „što je on danas zagledan u gromadu mermera, što ga ne čujemo u ovoj jugoslovenskoj tmuši i na srpskom raskršću“. Jakob Burkhart je ustanovio da „samo teško i postepeno laik stiče razumevanje za skulpturu. Zakoni i uslovi pod kojima ona stvara ono što je lepo toliko su mnogostruki, a delom i tako prikriveni, da je potrebno veoma mnogo vremena, vežbe i opštenja sa vajarima da bi se neko snašao makar u predvorjima ove umetnosti.“ Naročito je to teško za one kojima je skulpturska umetnost isto što i kamenorezački zanat. Pomišljao je Nikezić mnogo ranije da napusti politiku i da se potpuno posveti umetnosti. Jedva ga je molbama sprečio Petar Stambolić, ne sluteći da će kasnije poput kamile krenuti za uzicom koju je vukao Broz i zajedno sa Dražom Markovićem rušiti svog protežea.

Iz dnevne sobe pune knjiga, skulptura, a na zidovima slika velikih formata, izlazi se na prostranu krovnu terasu na kojoj je svrstano četrdesetak kamenih skulptura. Na kiši, snegu, vetru i suncu drže mrtvu stražu svom stvoritelju. Ovde je vreme stalo kada je stalo i srce Marka Nikezića. U jednom kraju, pribijena uz zid i ograđena staklom u limenim ramovima nalazi se, ne veća od osam kvadrata, radionica u kojoj je, bez obzira na vrućinu ili zimu, Marko radio. Prenatrpana glavama njegovih prijatelja. Među skulpturama u kamenu i drvetu bezbroj je stilizovanih figura žena, zatim životinje: ptice (sova, gavran, orao), bik i nosorog. Slede klasične biste po ugledu na starorimske patricije: prijatelji i članovi porodice. Zašto je radio baš te životinje?

– Marko je sledio stil i teme Rista Stijovića, obrazlaže Zoran Nikezić, kao lovac je voleo prirodu i divio se snažnim, gordim, samouverenim životinjama. Imponovale su mu. Lovio je u prokletijskom kršu divojarce, a u ritovima divlje svinje. I u lovu je voleo samoću, da lovi sam. Lovom se oslobađao strasti, agresije, razrešavao je svoje unutrašnje konflikte. Ponekad u pauzi dugačkih i mučnih sednica skoknuo bi na dva-tri sata do Pančevačkog rita i vratio bi se relaksiran i svež.

Kako je radio, koliko, da li je pričao o tome što stvara?

-Imao je snažnu istrajnost i bezgraničnu strpljivost. U osamljenosti je pravio skice, kao što je i čitao ili slušao muziku. Evo za ovog gavrana od granita, pokazuje mi Zoran ne baš veliku skulpturu na svom stolu, utrošio je stotine sati rada. Da bi se granit ispolirao, potrebno je dugotrajno glancanje olovom. Imao je jaku usmerenost da nešto završi, da ono što počne dovede do kraja. Nije fušario, niti na brzinu nabacivao. I ono što izgleda kao nedovršeno zapravo je dovršeno i iza stoje mnogi časovi rada.

Serija „njegovih“ žena otkriva meditativnu senzualnost, ali i plamteću erotičnost. Na jednom bareljefu (uradio ga kada je imao 31 godinu) raspomamljeni jelen riče pored smirene košute, zov prirode, ali ženska tela su prikazana u sanjarenjima, kada se telo budi ili odmara, dok je oblo i opušteno, u mekim oblicima u kojima modulira i sebe i prostor oko sebe. Otuda i nazivi: Predah, Buđenje, Klečeći akt, Sanjarenje, Bol, Osamljena, Odmor…

Vinčanska, dunavska kultura, kultura područja stare Evrope, u čijem je centru i naše područje, obiluje statuama, figurinama u kojima su praistorijski lovci oblikovali u drvetu, kosti, terakoti i kamenu svoj mentalni odgovor na izazove ondašnje okoline. Iz duboke gline se izvlače na svetlo dana poruke davno iščezlih zajednica. Statuete boginja, plodne žene sa desetinama sisa, životinje-totemi što ove lovce štite od nepoznatog i ulivaju im snagu da savladaju neprijatelje. I Marko Nikezić je u osami, poput tih praistorijskih lovaca, istovremeno i maga, u primordijalnim materijalima tražio oblike i oslobađao ih, pravio svoje toteme. Bestijarijum koji je pripitomljavao oblikovao je i njega. Oblikovati bika u kamenu znači i ukrotiti ga i dobiti njegovu snagu. Kad iz ruku zaleprša sova – poziva na mudrost, ona je između gavrana-smrti i orla koji carski vlada sunčanim visinama. Samo nas mudrost uči kako da bez samouništenja savladamo tu kobnu i uznemirujuću napetost između trenutnog svetla i večnog mraka. Žena je ta Velika Boginja kroz čije telo dolazi uskrsnuće, regeneracija života. Nju, raskošnu, pronaći će Marko u tvrdom orahovom drvetu i nazvati je Predah. Ali, u celom tom opusu ima jedna jedina, bez serije sličnih, zagonetna statua, u crnom granitu, teška, preteći masiv, moćna, ukrućena sedi na tronu poput faraona, autoritarna i bez ljudskog lica i naziv joj je – Lider. Nikezić ju je stvorio 1978. godine. Podseća i na jakog, mrgodnog, krvoločnog babuna koji uništava život oko sebe. Kristalizacija iskustva i anticipacija budućnosti.

Za života su mu se rugali što stvara, a posle smrti SANU je početkom devedesetih odbila da u svojoj galeriji izloži umetnost Marka Nikezića. Prepiska između Latinke Perović i Dragoslava Srejovića porazno otkriva naše naravi (objavljena u knjizi Srpska krhka vertikala). Zna se ko je tada rukovodio Akademijom.

Marko Nikezić, kao i njegovi brojni istomišljenici i kao dvanaest hiljada drugih, bio je odbačen. Stavljen extra muros da vegetira i da čeka smrt. Na istu sudbinu osuđeni su i ostali, a imali su od 40 do 50 godina, u najboljim i najstvaralačkijim godinama. Uvek je to kod nas tako bez obzira na stručnost ako se „pogine“ u političkom obračunu. Odomaćena autoritarnost giljotinira bez milosti. Bili su izdana generacija. Izdali su ih njihov poštovani Predsednik i časni partijski patroni. Šta može da se dogodi sa društvom kada mu se iščupa vodeća moderna generacija stasala u njemu? Da li bi se da toga nije bilo „do jednog čoveka došlo, a ne od njega pošlo“, kako je Ivan Stambolić gotovo veselo objašnjavao srpskom Ce-kau kandidaturu Slobodana Miloševića? Hrvatski maspok je bio već podigao nacionaliste u Srbiji na noge, proterivanjem liberala njima su bila otvorena i vrata institucija. Nad „poraženim snagama“ zaigralo se kolo nazvano „akciono jedinstvo“. Kada su „zdrave snage“ pokrenule prljavu kampanju protiv njih, i kada su se dotadašnji klimoglavci pretvorili u ljute klevetnike, Nikezić je sa blagom ironijom primetio Latinki: „Pa mi nismo znali s kakvim smo ljudima radili.“

Zašto niko od liberala nije bio vraćen u vlast kada je Tito umro? Pitam Latinku Perović da li je neko nju ili Marka pozvao na drugarsku kafu, na razmenu mišljenja. Naravno ne. Nekoliko puta dok je išla u Univerzitetsku biblioteku sredinom osamdesetih iz automobila joj je mahnuo Ivan Stambolić, znali su se još iz omladine. Kakva groteskna scena s obzirom na tragično okončanje Ivanovog života!

Baš tog euforičnog dana kada je Slobodan Milošević na Osmoj sednici „stao na čelo srpskog naroda“ (kako su ga pozdravljali akademičari), Marko Nikezić je sa snajom i sinom bio na ručku u restoranu. Snaja ga je pitala:

-Šta se ovo događa? Da li je ovo renesansa srpskog naroda?

-Pile moje, Srbija je ponovo utonula u mrak, odgovorio je Marko.

www.momcilodjorgovic.com