Misterija u biblioteci

Moj komšija se nudi da mi besplatno odveze na pijacu. Kaže da je upoznao jednoga koji se time bavi. Dolazi na adresu. Hoće i da spakuje. Uzima samo knjige na tvrdom papiru. Ne bavi se starim novinama. To su veliki komadi, ali nemaju težinu.

Uza zid je velika biblioteka. U donjem zatvorenom delu stavio sam knjige koje nisu za gledanje. Svaki put menjam standarde o gledanju. Šta to nije za gledanje? Nema ključa i svako ko hoće može da otvori. Jedno vreme sam mislio da tu treba da stoje naslovi koji ne treba da izazivaju one koji bi nešto pretraživali. Odavno tu nema ničega što liči na dečije stripove ili erotske akrobacije. Onda sam mislio da treba skloniti knjige napisane u narodnom maniru. Slavna istorija, naše pobede, pesme o domovini i rodnom kraju koji je sa one strane reke. Naša vojska tamo, njihova vojska ovde. Memoari. Neobjavljene beleške. Sve to, ali u drugi orman koji ima velika staklena vrata. Onda još dalje. Ratni memoari onih koji su pobedili. Od ove reke preko dva mora do one planine. Evo kako je to stvarno bilo. Naši komandanti. Njihovi generali i feldmaršali. Slike koje nisu za gledanje. Fotografije koje se ne smeju zaboraviti. Prvi rat. Drugi rat. Isto to ali u slikama. Rat ovde. Moram da zastanem. Ove knjige treba da su jedna pored druge, ali one su različite visine. Pažljivo sam ih slagao s jedne na drugu gomilu, nadajući se da će tu biti i ona mala knjiga Smisao koju sam već tražio. Nema. I onda i sada postavlja se isto pitanje. Da li knjige da ređam o visini, da biblioteka izgleda lepo ili po nekim temama kako bi bilo lakše traganje. Na kraju vidim da kao i prošli put nisam to uradio na način da budem zadovoljan. Nema smisla drugačije. A onda na brzinu sve vraćam među ostale knjige.

Ono što me svaki put nervira, jesu veliki kompleti knjiga velikih imena svetske literature. Svaki pisac ima svoju boju, isti povez, ista slova, ista visina a različiti brojevi. Veliki pisci označeni malim brojevima. I kod njih su naslovi negde unutra. Nije korektno, ali oni koji rade sa knjigama znaju da je to jedino moguće. Pola metara knjiga, i tako nekoliko puta. Davno, sve sam to sredio po brojevima. Tako se jednostavno proveri da li su u kompletu. Ne sećam se kada sam pokušao da ih nekako drugačije složim. Iz jednog ormana u drugi. Smisao nije tu, a izgledalo je logično mesto. U velikom nizu iste boje lako se vidi ono što nije. Sada mi se čini da je bolje da sve to prebacim pozadi u drugi red. To bi bio dobar razlog da vidim da li je Smisao tamo, negde pozadi.

Iz jedne knjige vidi se mali komad papira. Na njemu pisaćom mašinom piše da nedostaju strane te i te. Ko sada upotrebljava pisaću mašinu? To znači da je beleška stara možda pedesetak godina. Možda i više. Slova su istrošena. Prelistavam tu knjigu. Vidim da je taj list tu, gde treba da bude. Knjiga je ispravna. Znači da je poruka lažna. Gužvam papir i bacam među ostali krš. Ovo bi bilo dovoljno za početak nekog detektivskog romana. Ako i postoji neka tajna, ona sada zauvek nestaje. Niko nikada neće znati ništa o tome. Ovu knjigu niko neće otvoriti u narednih 100 godina. Ipak radoznao sam, ispravljam zgužvani papir. Ponovo prelistavam knjigu u kojoj je bila poruka. Dve strane, jedan list, logična numeracija. Tamo je gde treba. Sada vidim da je na drugoj strani zgužvanog papira, olovkom, sitnim rukopisom napisan broj. Kratka nedoumica, a onda vidim da je to broj knjige. Jedna pored druge. Prelistavam i tu knjigu. Označene stranice nema. Pocepana je, a na tom mestu je toniran papir na kome je tekst napisan pisaćom mašinom. Na jednoj strani mali tekst u dva reda. A las cinco de la tarde. Eran las cinco en punto de la tarde. S druge strane se objašnjava kako je izgledao postavljeni sto za večeru i o čemu se razgovaralo dok su očekivali banane i čokoladu. I taj tekst je iskidan iz neke druge priče.

Ona joj je verovala, mada su dugački sto postavljali lanenim stolnjakom i srebrnim servisom samo da bi popili šoljicu čokolade na vodi i pojele jedan slatki hlepčić … Niko ga nije primetio za stolom dok je pojeo prvu granu banana. Aurelio Segondo pronašao ga je slučajno kako se na lošem španskom jeziku buni što nema slobodne sobe u Jakobsovom hotelu… I kao što to često zbiva sa mnogim strancima, odveo ga je kući.

Neko je pocepao list u knjizi, neko drugi je primetio i zapisao. Neko treći je taj papir prebacio u knjigu pored nje. Namerno ili slučajno. Svako od njih je imao neki razlog. I svi su se susreli ovoga trenutka u ovoj sobi. Sedim na podu. Pozorište Sudbine za jednog čoveka.

Gužvam i taj papir. Nije mi dovoljno. Pažljivo cepam rukom već iskidane komadiće hartije. Toliko tajni na ova dva papira. Neću da budem poslednji čitač dalekih poruka. Kada sam pomislio da male papire dalje nije moguće kidati, setio sam se da bi makazama tajna otišla još dalje. Potrajalo je. Mogao sam to i drugačije da poništim. Ne znam šta je razlog ovom sitničarenju. Sada kada sam neoprezno uništio sve što bi moglo da pomogne u rasvetljavanju ove priče, pokušavam na drugi način da to saznam. Prelistavam knjigu iz koje je pocepan list.

Beskrajni dugački opisi koji sakrivaju čitav niz značenja i upitanosti koja je nejasna, ali jasno se vidi da je svuda oko nas. Pažljivo sam pročitao dve stranice ispred i dve stranice posle pocepanog lista. Najpažljivije. Kako je rekao onaj. Sve je znak ko hoće da gleda, sve je poruka ko ume da čita, sve je smisao ko može da razume.. Sve poruke su kratke. Do granice razumevanja. Malo upozorenje na malom izgužvanom papiru, opis večere koja se čeka, španski jezik u tragičnom stihu. Sve je to obmana, odvlačenje pažnje. Smisao svega je s one strane. Prebacujem drveni stepenik i idem na onu stranu sobe. Ne znam šta sam očekivao, ali Smisla nema.

U dva reda po celoj širini knjige koje su se i onda i sada zvale lepa književnost. Laki romani, teške sudbine, detektivske istrage, izabrane pripovetke, nagrađene pesme, ljubavne melodrame, petparačke priče, urbane izreke, narodne dosetke, viđena proza, tajna prepiska, masonski znaci, dohvatljive šifre, mađioničarske veštine, erotski spisi, arapski ornamenti, prevodi iz Petre, predratni naslovi, jezičke nedoumice, slučajna zbirka, ishitrene poeme, protokolarni gestovi, nedokazane pojave, ravničarska natpevavanja, izmišljeni putopisi, reprezentativni dokumenti, uobičajne popevke, saobraćajni propisi, nacionalna poezija, sadržajni naslovi, neprihvatljivi tekstovi, istorijske zablude, partijski dokumenti, domaće bajke, seoska čitanka, prepisani traktat, štampani zbornik, rečenički sklopovi, dekodirane natuknice, paradoksalne strofe, preslikani duplikati, zanatski natpisi, opširni deseterac, rukopisni potezi, sudski zapisnici, dečije slagalice, omladinske parole, knjige koje su nekada bile zabranjene…

Odnekud se pojavljuju dva manja kompleta u originalnoj zaštitnoj kartonskoj kutiji. Ne znam šta sa njima. Kao kockaste kugle u kuglani. Prebacujem ih odavde do mesta gde neću da ih vidim. U beloj kartonskoj kutiji su tri knjige. Prva, druga i treća. Sve tri imaju isti naslov. OVDE? Prva knjiga se zove Slika duše i osećanje. U drugoj isto to samo drugačijim redosledom. Treća… ne smem ni da pročitam.

I prošli put sam tu zastao.

Odlomak iz duže priče