Narkomanija ili želja za smrću

Valja ipak reći da, dok netolerantni veruju kako drugost drugačijih nema objašnjenja i zbog toga zaslužuje samo mržnju, tolerantni se često pitaju, više ili manje iskreno, šta su razlozi te drugosti.

Moj čitalac, kao i ja, tolerantan – treba li u to uopšte sumnjati? Zato postavljam sledeće pitanje Zašto se ti drugačiji, to jest, narkomani drogiraju?

Nesumnjivo je da postoji objašnjenje koje se tiče pojedinca, tj. ono psihološko. Ako govorim i analiziram, bez moralisanja, sentimentalizma i saučesništva, pojedinca koji je narkoman, imam odmah konkretan život koji moram da uzmem u obzir: njegovo detinjstvo, njegove roditelje, njegova zla i dr. Stoga, sa ono malo psihoanalitičkog znanja što ga svaki intelektualac ima, dovoljno je da donesemo nekakvu dijagnozu, koja glasi uvek jednako – radi se o želji za smrću. Taj individualan, često i svestan cilj, baca retroaktivno i odozdo jedno novo svetlo na svu analiziranu individualnost, čineći je duboko smislenom – samosvojnom celinom. Drugost nije nikad dostupna.

Ali, ako odnos prema određenom narkomanu nema izlaza, i vezu nije moguće uspostaviti (višak konkretnosti u pojedinačnom ljudskom slučaju uvek izmiče istoriji), nasuprot tome, sam odnos prema masi narkomana ili, još bolje, prema fenomenu droge može da se verbalizuje, racionališe i stavi u kontekst istorije.

Što se tiče mog ličnog, i prilično skromnog iskustva, ono što mi se čini da znam jeste sledeće: droga je uvek surogat nečega. Preciznije, surogat kulture. Ovako prikazan, ovaj se fenomen čini previše linearnim, jednostavnim i generičkim. Ali, komplikacije dolaze kada se stvari posmatraju izbliza. Na jednom srednjem nivou koji se tiče mnogih, droga popunjava prazninu koju uzrokuje želja za smrću, što je, dakle, kulturalna praznina. Da bi se kultura volela, potrebna je velika vitalnost, zato što je kultura u specifičnom, bolje reći, klasnom smislu nešto što se poseduje. A ništa ne zahteva više strastvene i lude energije od želje za posedovanjem. Onaj, ko tu energiju nema, odustaje. A budući da se obično radi o pojedincu, koji je zbog svojih trauma i preosetljivosti predodređen za specifičnu, elitnu kulturu, oko njega se otvara kulturalna praznina koju je uostalom očajnički želeo (kako bi mogao da umre). Ta se praznina ispunjava surogatom droge. Uticaj droge kasnije imitira racionalno znanje kroz aberantno iskustvo, na neki način podudarno s njim.

Čak se i na višem nivou događa nešto slično. Postoje književnici i umetnici koji se drogiraju. Zašto? Zato da popune prazninu, verujem; ali se u ovom slučaju ne radi o kulturalnoj praznini, već o praznini potreba i mašte. U ovom slučaju droga služi da bi zamenila milost s očajem, stil s manirom. ne izričem sud. Samo kažem. Postoje epohe u kojima su najveći umetnici zapravo desperatni maniristi.

Čitalac je sigurno primetio da sam do ovog trenutka govorio o fenomenu droge na isti način na koji se moglo govoriti pre deset, dvadeset ili stotinu godina.

Zaista sam govorio o zajednici pojedinaca koji su iz nekih svojih razloga želeli da se izgube, učinivši veliko odbijanje, odustajući od velike i utešiteljske upotrebe onih vrednosti koje vrede u jednoj kulturi i od obećanja od kojih e sastoji to posedovanje uovom konkretnom i pojedinačnom slučaju. Govorio sam zapravo o specifičnoj, elitnoj, klasnoj kulturi.

Ali reč kultura ne označava samo specifičnu, elitnu, klasnu kulturu. Označava, i to pre svega (prema naučnoj upotrebi etnologa, antropologa, najboljih sociologa), znanje i način postojanja jedne zemlje kao celine, to jest, istorijski kvalitet jednog naroda s beskonačnom serijom (često nenapisanih, čak i nesavesnih) normi koje određuju njegovu viziju stvarnosti i određuju njeno ponašanje.

Postoje istorijska razdoblja u kojima nema mesta za drogu, ili bolje rečeno, takvo mesto nije ništa drugo do unutrašnja kulturalna praznina pojedinaca koji su tom prazninom odlučili da porane i ubrzaju sopstvenu smrt drogom kao kulturalnim surogatom. Jedno od istorijskih razdoblja u kojima nije bilo mesta za drogu bilo je, na primer, razdoblje koje smo nedavno i, čini se, uspešno prošli: reč je o razdoblje klero-fašističke represije (dvadeset godina fašizma i trideset godina demohrišćanstva). U tom je razdoblju (govorim o Italiji – ja sam još uvek, na svoju sramotu, italijanista i dijalektolog) kultura ustrajala u ovladanoj klasi (tj. praktično u zemlji koja nije digla nikakvu revoluciju, u kojoj je vladajuća klasa brojčano bila oligarhija – Vatikan, velike fabrike na severu i malo šta drugo, a srednji slojevi nisu bili ništa drugo do velike plebejske mase na malo višem stepenu ekonomskog razvoja) u čitavom seoskom i paleoindustrijskom italijanskom narodu kao zajedništvo partikularističkih kultura u kojima su vrednosti i modeli bili vrlo čvrsti a tradicija isključiva.

Gušenje tog naroda od strane klero-fašista moćnika koji su se izmenjivali na vlasti, sastojalo se od davanja službenog (dakle, budalastog i otuđenog) smisla stvarnim vrednostima, te narodne tradicije i nametanja istih policijskom snagom.

U takvoj istorijskoj situaciji fenomen droge mogao je biti samo usko buržujski (građanski) fenomen. Droga je mogla da bude surogat jedne specifične, elitne, klasne kulture. Narod nije spadao tamo. Njegova kultura nije bila u pitanju ili u krizi; bila je onakva kakva je već vekovima, da ne kažem hiljadama godina (svaka je narodna tradicija zapravo nadnacionalna).

Istina je da čak i danas, ako odem do Piazze Navona i sretnem narkomana kako prolazi njišući se, zlokobne spoljašnjosti koja otkriva dosadu, osećam u njemu znakove nesreće i malograđanskog odbijanja; i proklinjem skrivenu okolnost koja ga je prisilila da puši hašiš umesto da čita knjigu. Ipak, iako je susret na Piazza Navoni takoreći ritualan, ne i tipičan, beskrajno je tipično sresti narkomana u jednom baru na Piazza del Cinquecento ili u Quarticciolu.

Šta time želim da kažem? Želim da kažem da je fenomen droge radikalno izmenio karakter u odnosu na ono što je bio pre deset ili dvadeset godina. Postao je fenomen koji se tiče i masa i obuhvata sve društvene slojeve (iako njegov model i dalje ostaje malograđanski, možda čak i onaj koji nudi studentska pobuna). Dakle, danas živimo u istorijskom razdoblju u kom je prazan prostor prepušten zlu enormno porastao. A zašto? Zato što je kultura u antropološkom, totalnom smislu uništena ili je na putu da bude uništena. Zato njene vrednosti i tradicionalni modeli (u najboljem smislu te reči) više ne vrede ili prestaju da vrede. Na primer, vrednost poput Boga i porodice su budalaste i otuđujuće kada o njima govore sveštenici i moralisti (makar bili u uniformi), ali su, naprotiv, dve vrednosti tout court, kada se u njihovo ime utemeljuje narodni život, čak i ispod razine koju mi nazivamo istorija – danas više ne vrede: u njihovo ime ne možemo više da govorimo nijednoj mladoj osobi, a još manje mladom narkomanu. Pad prestiža čitave jedne kulture nije mogao a da ne proizvode svojevrsnu antropološku mutaciju i uzrokuje totalnu krizu. Sve su klase u to upletene i gubitak vrednosti tiče se svih, iako su najviše pogođeni mladi iz siromašnih slojeva, upravo zato jer su živeli kulturu koja je bila puno sigurnija i bezuslovnija od one koji su živeli mladi iz vladajućih klasa.

Vidim da su u listu Unita (20. jun 1975) skloni da stavljaju u granice fenomen droge, postoji težnja da se smanji napetost, odnosno, da se optuži društvo prema jednoj odviše klasičnoj shemi. Zapravo, droga je fenomen u fenomenu: a ovaj drugi je i širi i važniji, i predstavlja pravu veliku istorijsku tragediju. Insistiram, radi se o gubitku vrednosti čitave jedne kulture, vrednosti koje nisu zamenjene vrednostima neke nove kulture (osim ako se ne treba adaptirati, što bi uostalom bilo tragično ispravno, na činjenicu da je konzumerizam takođe kultura.

Veliki fenomen gubitka vrednosti (bez naknade štete), koji uključuje i ekstremistički masovni fenomen droge, tiče se svih mladih naše zemlje (s izuzetkom onih koji su, kako sam već imao prilike da kažem, učinili jedini mogući kulturalni izbor: učlanili su se u Komunističku partiju). Mladi u Italiji čine društvenu ranu koja možda više i ne može da zaceli – oni su ili nesrećni ili kriminalci (ili kriminogeni), ili ekstremisti ili konformisti. I sve to u meri koja je do danas bila nepoznata. Budući da su narkomani takoreći avangarda, ove neopozive odluke mladih da prožive prazninu i gubitak i stave se u poziciju da budu nedostupni, to jest, da ne prihvate ništa više u ime čega bi se trebalo njima obraćati (osim ako se ne radi o podkulturnim temama), iz tog razloga, ponavljam, nisam uopšte nežan prema mladima koji se drogiraju. Štaviše, sklon sam da prema njima a priori osećam antipatiju. S jedne strane, njihova je ucenjivačka umišljenost da (uzimajući drogu) čine podkulturni akt, koji oni sami mitologizuju, as druge, moja lična netrpeljivost da prihvatam beg, odustajanje, neraspoloživost.

I zato kad je Panela izveo svoj čin neposlušnosti za depenazalizaciju lakih droga, odmah mi je palo na pamet barem deset drugih razloga za izvođenje sličnog čina neposlušnosti, pri tom naravno preskočivši Panelu na levici. Pre ili kasnije ću reći te razloge, ali zasad moram da kažem da sam ipak shvatio kako je bitka za depenalizaciju (što se mene tiče, i onih teških) droga centralni, a ne marginalni činu borbi za stvarnu toleranciju. Zašto?

Gotovo sve moje kolege intelektualci izražavaju uverenje da je Italija na neki način napredovala. Italija je u stvari grozno mesto – dovoljno je otići na dan-dva u inostranstvo i vratiti se otuda. Osetio sam veličinu tog jaza u kojem se Italijani koprcaju vraćajući se čak i iz Barselone (grada koji je uostalom tako mučan da ostaneš bez daha: prošlost je nepodnošljiva). A pre svega govorim o Italiji mladih. Dakle, ako ima neko ko je, makar i nesvesno kroz podkulturne mitologizacije, shvatio ovo i želi da umre, kako se jedno društvo koje mu nudi tako tragičnu i odbojnu sliku sebe, usuđuje da mu to zabrani?

U izdanju Izdavačke kuće „Misao“

Izdavačka ustanova „Misao“ iz Novog Sada objavila je u novopokrenutoj biblioteci Naša mesta knjigu velikog italijanskog reditelja i pisca Pjera Paola Pazolinija (1922-1975) pod naslovom „Svi smo u opasnosti“. Knjiga sadrži manje poznate tekstove ovog autora za koje izdavač procenjuje da deluju kao poruka budućim zbunjenim i poraženim čitaocima, a to smo mi, ljudi prvih decenija XXI veka. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje Pazolinijev esej o narkomaniji. Oprema teksta redakcijska.