Nemačka, Nemačka iznad svega

Nemačka je za Srbe zemlja divljenja i straha. Najbolja reč koja opisuje taj odnos jeste – strahopoštovanje. Etalon svih pozitivnih vrednosti i san jeste mercedes, a negativnih „Švabo“. Najveći srpski prosvetitelji, Dositej Obradović i Vuk Karadžić, u Nemačkoj su našli podsticaj i podršku za svoj rad. Od Bizmarka do Angele Merkel nemačka politika je određivala sudbinu Srba. Car Vilhelm i kancelar Hitler dovodili su nas do praga uništenja, ali i do ratova posle kojih se iz korena menjalo naše postojanje. Stotine hiljade Srba se u Nemačkoj od svog rada obogatilo, kako u svojoj zemlji nikada ne bi mogli, i od čijih se deviznih doznaka već pola veka značajno održava finansijska stabilnost države. U samoj državi mnogi su napravili nacionalne karijere na razgorevanju germanofobije, a u nedavnom građanskom ratu bilo je patriota koji su punili baterije za borbu protiv „srpskih neprijatelja“ slušajući prethodno po celu noć nemačke vojne marševe. Danas Srbija očekuje od Nemačke da joj pomogne u vraćanju pravde, suzbijanju korupcije, civilizovanju poljoprivrede, ekologije, društva – u ispravljanju svega što je osvojeno kao „sloboda“ dok je Srbija bila „nezavisna“ i prepuštena svojim „rodoljubima“ i „oslobodiocima“, a sada joj ta „njihova sloboda“ preti uništenjem opstanka.

Dugo smo Kulturu (molim lektore da ostave veliko K) baštinili na nemački način, kao instituciju od temeljnog značaja za razvoj društva i duše. Zatim je došlo azijsko izjednačavanje (verovatno proradilo tursko nasleđe) sa estradom i prostačkom uživancijom, što su samozvani srpski rodoljubi uradili kada su prilikom destrukcije države dobili priliku da otkriju svoju autentičnost i zavladaju društvom. Vodeći srpski političari se javnosti hvale poznavanjem pevaljki i kapacitetima za dert, a ne pročitanim knjigama. Jul je za političku upotrebu otvorio Pandorinu kutiju vašarske šatre i od nje napravio medijsku i kolektivnu vertikalu do neslućenih visina jedne bubašvabe.

Ambivalentnost prema Nemačkoj imao je i Marsel Rajh Ranicki. Od malih nogu je zavoleo nemačku kulturu, ona će mu biti profesija i učiniti ga slavnim. A imao je oprez prema nemačkoj politici. I on i njegova porodica su stradali u Varšavskom getu za vreme Drugog svetskog rata, i nemačka politika ponovo je počela da ga uznemirava pred kraj života.

Ko je Marsel Rajh Ranicki? Do prošle godine kada je umro u jesen u 93. godini – najveći književni kritičar u drugoj polovini dvadesetog veka i početkom ovog u Nemačkoj. Institucija. Kultna figura. Zvezda nemačke štampe, radija i televizije. Od 1988. do 2001. jedna od najgledanijih emisija na televiziji bila je njegova dvosatna o knjigama i književnicima.

Marsel Rajh Ranicki celog života čitao je knjige koje su drugi napisali, ocenjivao ih i prikazivao, rušio slavu pisaca ili ih uzdizao u zvezde, a pri kraju života, pošto se razišao sa mnogim nemačkim prijateljima, seo je i napisao svoju knjigu o svom životu. „Moj život“ je u Nemačkoj objavljena 1999. godine, a kod nas je 2005. uz pomoć Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu AP Vojvodine izdao novosadski Stylos, u prevodu Živote Filipovića.

Književnog kritičara takvih dimenzija i uticaja, sa velikim i širokim znanjima, ogromne radne energije, sa gotovo svakodnevnim tekstovima u štampi i na radiju plus tv – Srbija posle Skerlića, verovatno, nije imala. Gotovo sve prijatelje među književnicima je izgubio zbog svoje oštrine i nepristrasnosti. Takvu objektivnost kod nas je teško zamisliti, jer su kritičari bili ili pod uplivom interesnog prijateljstva ili otrovnog neprijateljstva, a često su radili i prema narudžbinama iz političko-obaveštajnog aparata da se nepodobni unište, a „prijatelji“ uzdignu u društvene i političke arbitre koji će distribuirati javnosti potrebne informacije, ali isto tako, kao izmontirani „ugledni i uspešni“ članovi društva, i da ih skupljaju za tamo-gde-treba. Na karikaturama Rajh Ranicki je predstavljan kao pit-bul sa pocepanim listovima knjiga među zubima pod naslovom Der Vereisser (rasparač, razderač), ili kao karatista koji glavom razbija knjigu na dva dela dok govori: „Moj dragi Ginter Gras…“ Bio je sam u kavezu sa lavovima. Ali ti lavovi su bili mnogo razdražljiviji nego pravi lavovi. Bili su to sujetni i preko svake mere osetljivi književnici, uvek razdirani uobraženom ili stvarno nedovoljnom pažnjom javnosti i kolega prema njihovom geniju, nezasiti nimfomani slave i obožavanja.

Ta nemačka ikona druge polovine dvadesetog veka bila je – Jevrejin. Rajh Ranicki rođen je u Poljskoj, roditelji su bili Jevreji, a on je obrazovan na nemačkoj kulturi. Bio je, kako sam kaže, pola Poljak, pola Nemac i ceo jedan Jevrejin. Ali njegov zavičaj bila je – nemačka kultura. Tom zavičaju se vratio uprkos strašnom iskustvu života u Varšavskom getu iz koga su njegovi roditelji odvedeni u Treblinku, gde su masovno hiljade Jevreja ubijeni gasom. Da teror nacistističkih Nemaca potisne u tabu pred kojim je dugo ćutao pomogao mu je gest Vilija Branta kada je klekao pred spomenikom Varšavskog geta. „Tada sam znao da ću mu biti zahvalan dok sam živ“, napisao je Rajh Ranicki, jer mu je omogućio da bez kajanja i strepnje u sebi prizna svoj identitet – da nije više ukleti Jevrejin, da je Nemac i da je njegova domovina Nemačka. Taj čin ga je utvrdio da je dobro uradio kada je iz Poljske 1958. došao u Saveznu republiku. Njegov život se konsolidovao, jasno je bila povučena granica između dobra i zla i učvrstilo se uverenje da staro zlo neće dobiti novu legitimnost, da se istorija neće vratiti. Nemačka je bila podeljena, demilitarizovana i selektivno industrijalizovana, pod kontrolom Vašingtona i Moskve. Nemačka je, pisala je Hana Arent, bila prva nacija koja je propala kao nacija.

Ali, krajem veka je počelo prevrednovanje dotadašnjih vrednosti, počeo je proces oslobađanja Nemaca od krivice za rat, za Holokaust, za genocid. Reinstalirani „spavači“ u postratnim državnim, privrednim, kulturnim strukturama su se probudili, oživljavano je divljenje prema superiornom vojniku Wehrmachta. Genocid je generalizovan na razne sukobe u svetu, pa i na građanski rat u Jugoslaviji. Hitlerizam je počeo da se izjednačava sa staljinizmom, nacizam sa komunizmom, i da se traži uzrok za hitlerovsku agresiju u Staljinovom Sovjetskom Savezu. Gulazi su, tvrdio je istoričar i filozof Ernst Nolte, nastali pre Aušvica, Treblinke, Buhenvalda… Zataškavala se njihova suštinska razlika stavljanjem na vagu ljudskih prava.

To je trglo Rajh Ranickog. Pred njegovim očima, shvatio je, počeo je da se odvija proces „kraj poštede“. Dobro je poznavao delo Tomasa Mana. A Man je odmah po završetku rata tvrdio da podozreva da nacisti raspolažu „planom PP“ – strategijom za vreme „Posle Poraza“. U pismu Agnes Mejer, 1947. godine, pisao je Man da se pribojava da ima mnogo Nemaca koji samo čekaju trenutak „da svetu uskoro opet pokažu pesnicu“.

Prvi udarac je došao od prijatelja, čuvenog Joakima Festa, istoričara, novinara, izdavača, koji je Rajh Ranickog zaposlio u Frankfurter Allgemeine Zeitungu. Fest će 1974. objaviti svoju knjigu „Hitler, jedna biografija“, a 1977. snimiće dokumentarni film „Hitler, jedna karijera“. Za odabrano društvo Volf Jobst Zidler, izdavač Festove biografije o Hitleru, priredio je promociju u svojoj kući u Berlinu. Čim je ušao, Rajh Ranicki je sa suprugom želeo da se, zastrašen i ogorčen, vrati. Jer nasred salona stajao je ponosno, blistavo i moćno nacistički masovni ubica Albert Šper, čovek od najvećeg Hitlerovog poverenja. Upravo se vratio sa dvadesetogodišnje robije u Engleskoj. Gosti su se zadivljeno tiskali oko njega. Bio je centralna ličnost svečanosti. Bacio je u zasenak knjigu, ali to, što je sa užasom primetio Rajh Ranicki, uopšte nije smetalo Joakimu Festu. Naprotiv, i on je vidljivo bio počašćen Šperovim prisustvom. A Šper je zadovoljno bacao pogled na knjigu na somotskoj prostirci i šeretski se smeškajući naglašavao:“On bi bio zadovoljan, njemu bi se dopala“.

Sredinom osamdesetih u Frankfurtu je trebalo da se izvede predstava Rajnera Vernera Fasbindera „Smeće, grad i smrt“. Komad je bio „agresivni antisemitizam“ i članovi Jevrejske opštine u Frankfurtu su sprečili premijeru. Rajh Ranicki je bio uplašen i preneražen. Dotadašnji svet vrednosti se rušio i pomaljao jedan drugi koji ga je podsećao na dijagnozu Teodora Adorna da je „zlo nadmoćno“. Komad je bio prost i brutalan, ali je signalizirao da se u Saveznoj Republici pokreće široka diskusija o nemačkom odnosu prema Jevrejima. Tada su skovane reči „kraj poštede“, što je značilo da je došlo vreme da se o Jevrejima i njihovoj ulozi u zemlji „govori otvoreno i iskreno – upravo bespoštedno“.

Odmah su istoričari stupili u dejstvo, a najkontroverzniji među njima je bio Ernst Nolte. Izazvao je tzv „svađu istoričara“. U Frankfurter Allgemeine Zeitungu (u kojem je Rajh Ranicki radio a Fest bio suizdavač) Nolte je objavio kao tekst za predavanje, ali to predavanje nikada nije održano. Naslov je bio – „Prošlost koja neće da prođe. Govor koji je napisan, ali nije mogao biti održan“. Inscenacija sa predavanjem trebalo je samo da podigne radoznalost javnosti. Napomena da „nije mogao biti održan“ bila je neistinita. A teze jesu bile šokantne. Pomor Jevreja je bio relativizovan – i drugi su ih ubijali. Holokaust je bio posledica boljševičke strahovlade. Zločini nacionalsocijalista su se bagatelisali i podmetali drugima, najčešće Sovjetima. Podsećalo se na deportaciju krimskih Tatara, na Nemce sa Volge, na strašno britansko bombardovanje severne Nemačke, na američko napalm-bombardovanje Vijetnama. Zar likvidacije Crvenih Kmera u Kambodži nisu holokaust? Nolte je kasnije Jevreje upoređivao sa gamadi, i kao svaka gamad morali su biti uništeni, mislio je Nolte da je tako mislio Hitler. Šok je paralizovao nemačku javnost, na to se i računalo, trebalo je da probije led. Protiv revizije istorije prvo se javio Jirgen Habermas i to u drugim novinama, u Die Zeit-u. Fest je obećavao Rajh Ranickom da će odgovoriti Nolteu i tako sačuvati ugled lista. Odgovor se, međutim, pojavio tek posle tri meseca. Zaprepašćenje u redakciji je bilo još veće kada se videlo da je Fest branio Noltea. Nije pravdao nacističke zločine, ali je često govorio da su i drugi diktatori ubijali, refren mu je bio da „Staljin nije manje ubijao od Hitlera“. Rajh Ranicki je izgubio još jednog nemačkog prijatelja, nikada više nisu razgovarali (Fest je umro 2006. godine).

Treći udar je došao od prijatelja i književnika Martina Valzera, koji je na kraju devedesetih nastavio sa provokacijama u okviru procesa „kraj poštede“. Bio je i protiv dizanja spomenika umorenim Jevrejima Evrope u Berlinu. Opet se Rajh Ranicki iznenadio: izronio je pred njim i pred nemačkom javnošću sasvim drugi čovek. Valzer je po njemu formulisao najopasnije nemačke resantimane, reprodukovao sve ono što se moglo čuti za kafanskim stolovima i isporučio nove argumente i nove formulacije tim kafanskim stolovima i ekstremnim desničarima, a svi oni nisu voleli Jevreje, svi su tražili i očekivali „udarac koji oslobađa“. Rajh Ranicki, koji je četrdeset godina pratio Valzerove knjige, prestao je da govori sa njim, a Valzer je napisao roman „Smrt kritičara“, u kome književnik ubija svog kritičara. Urednik Frankfurter Allgemeine Frank Širmaher je odbio da roman feljtonizira, a u otvorenom pismu Valzeru je 2002. poručio:“Vaš roman je egzekucija. Obračun sa Marselom Rajh Ranickim. Vašu knjigu smatram dokumentom mržnje. Ovde se ne radi o umorstvu kritičara kao kritičara. Radi se o ubistvu jednog Jevrejina“. Valzer se branio da je roman satira. Rajh Ranicki mu je prebacio antisemitizam, nije bio protiv objavljivanja romana, smatrao je da to ne bi trebalo da uradi ugledni Zurkamp. Zurkamp kao tradicionalni Valzerov izdavač ipak ga je objavio, ali je odbio da objavi i dopunu romana.

Podstaknut svim tim događajima Rajh Ranicki je počeo u svojim osamdesetim da preispituje sopstveni život. Tako je nastala autobiografija „Moj život“, ali i na podsicaj i uz podršku mnogih nemačkih prijatelja kojima se on zahvaljuje na kraju knjige. Oživeo je pakao Varšavskog geta, u kojem su se patili i umirali Jevreji koji su bili više Nemci nego njihovi primitivni nemački, ukrajinski, latvijski dželati. Bili su obrazovaniji od njih, bolje poznavali nemačku kulturu. Pre nego da ih odvedu u gasnu komoru, u getu su svirali i slušali Betovena ili Mocartov Violinski koncert u G-duru.

Tada je dopustio sebi da se seti i da deo svog života od 1959. do 1973. nazove pravim imenom – izolacija. Savezna republika ga jeste primila, dala mu državljanstvo i honorarni posao u štampi i na radiju, ali je u društvu i od redakcija bio izolovan. Bio je osuđen na usamljeničko i monološko bitisanje: posle čitanja sledilo je pisanje, posle pisanja čitanje. Sedeo je usamljen u malom stanu u Hamburgu kao u ćeliji, mogao je da piše o čemu god hoće, ali o tome nije imao nikakvu komunikaciju, niti kolegijalni savet, niti prijateljska upozorenja, a ni ohrabrenja. A bila su mu preko potrebna.

Niko nije hteo da ga zaposli za stalno. Rukopise je slao poštom, ili je vozač dolazio po njih. U redakcije na sastanke ga nisu zvali, zapravo nisu želeli njegovo prisustvo. To su mu pravdali da treba da bude „slobodan“ i da se ne guši dosadnom, sivom atmosferom redakcije. Očekivalo se da bude izuzetno zahvalan za tu izuzetnu velikodušnu povlasticu. A zapravo je bio izopšten, bio je isključen. Našao je utočište za svoj rad, ali ne i za svoju ličnost. Cedili su ga kao radnika, a kao čovek im nije trebao. Mašina je bila dobra, ali je Jevrejin bio loš. Ipak je bio u nekoj vrsti logora ne-logora. I što je njegov rad bivao izuzetniji, personalna marginalizacija se povećavala. Mnogo manje sposobni nego on su bili traženi, kovani u zvezde, i bili zapošljavani u mnogim novinama. Na 50-godišnjicu lista Die Zeit saznao je da su razmišljali da ga zaposle, ali su se neki urednici usprotivili jer nisu znali da li mogu „izdržati jednog tako osionog, rabulističkog čoveka“. Reč „rabulistika“ je pogrdna i znači „izokretanje reči“ i često je upotrebljavana u nacionalsocijalističkoj borbenoj štampi protiv „jevrejsko-marksističke rabulistike“, najčešće u Gebelsovim člancima. A zatim je došao Fest, spasio ga iz zatočeništva, ali kasnije strašno razočarao.

Krajem devedestih Rajh Ranicki sreo se sa Jehudi Menjuhinom u Kini i kroz smeh su prokomentarisali da njih dvojica, dva Jevrejina, dve žrtve nacista, putuju od zemlje do zemlje da šire i interpretiraju nemačku muziku i nemačku literaturu, i da je to dobro i da tako treba. Slika Vilija Branta, saveznog kancelara, koji kleči pred spomenikom Varšavskog geta koju je Rajh Ranicki trajno urezao u svoj mozak dala mu je ubeđenje i nadu da su Fasbinderov komad, svađa istoričara, Valzerov govor sve sami važni simptomi duha vremena, ali da ipak neće promeniti posleratno opredeljenje Nemaca. Onih Nemaca koji već dva veka drže da su „najmisaoniji narod na zemlji“ i da je za njih Kultura služba božija bez boga. Upravo ih je Kultura, a ne politika, izvukla iz ništavila poraza i vratila među najcivilizovanije i najmoćnije narode sveta.

Nemačka je država koja se i dalje razvija, i kada su mnogi drugi, bar u Evropi, pritisnuti globalnom krizom. Ona sledi, očigledno, njoj dobro poznati put, sadašnjost joj služi da nastavi da gradi i svoju prošlost i svoju budućnost. Budućnost joj je planetarna, među najmoćnijima. Ne propušta priliku da pokaže kako su u sadašnjosti pobednici nad njom razorniji nego Treći rajh u prošlosti. U NATO satiranju Libije nisu učestvovali, a dok god je trajalo bombardovanje, Die Zeit je nekoliko nedelja na naslovnoj strani objavljivao jednu te istu karikaturu – crtež goluba mira koji na stomaku nosi rakete i bombe. Mefisto su drugi, Nemačka se opredeljuje da bude Faust. I neće više da bude samo nacija kulture, već od 1989. godine želi da bude i nacija politike. Nije više želela da bude hipoteka Evrope, već i njen dobitnik.

Ujedinjenje država Evrope bio je Hitlerov san, pre njega Napoleonov. Danas su osamdeset hiljada stranica acquis communautaire (zajednički pravni posed), a sastavio ih je autor po imenu Brisel, postale obavezna lektira na Istoku i Zapadu. Kako primećuje Volf Lepenis – posle pada komunizma mogla je da se skine maska „kulture“, „somotske revolucije“ i „Srednje Evrope“ i da se pređe na staru, vekovima dobro poznatu, igru politike. Ovog puta Nemci u nju nisu umarširali, ali su u briselskom čvoru lobista i eksperata našli svoje mesto kao njeni vrhunski čuvari. Birokratija im je oduvek išla od ruke, a ujedinjenje im je rešilo problem nemačke dijaspore.

Mi to lagano počinjemo da shvatamo. Sledili smo put Vučića i čekali da on sazri – 25 godina. U osamnaestom veku jedan veliki Evropejac, Karl fon Line, tvrdio je da su levis, argutus, inventor (lako pokretljiv, oštrouman, stvaralac) karakteristike homo europaeusa u kome je video najviši oblik homo sapiensa. A 25 godina u današnjim uslovima nije neka respektabilna brzina za kapiranje.

www.momcilodjorgovic.com