Da li će i kako država Srbija preživeti novi svetski poredak? Američki intervencionizam je neumoljiv, kuca Rusiji na prozore, sukobljava se sa Srednjim istokom, a od završetka Hladnog rata već je razorio nekoliko država. Preoblikovanje sveta je u toku. Ako za sada nije izvesno da li će novu civilizaciju na Balkan uvesti Amerika ili Nemačka, belodano je da su i Amerika i Nemačka protiv uticaja Rusije, a smatra se da je prisutan još samo u Srbiji i Crnoj Gori.
Treći svetski rat nije verbalna pretnja, još nije milione ljudi svrstao u suprotstavljene gigantomahijske rovove, nuklerani potencijali nisu još aktivirani, ali najveća sila je već mnoge narode i države uključila u svoja osvajanja. Posle Berlinskog kongresa 1878. godine, pa posle Prvog i posle Drugog svetskog rata moćni su Srbiju preoblikovali shodno svojim ciljevima i interesima. Dobijala je državnost, priznavalo joj se proširivanje teritorija, uključivana je u šire državne zajednice kojima se rukovodilo iz Beograda, železnicom je povezana sa Evropom, dobijani su krediti (teško su se ili i nisu vraćali) i razna druga pomoć. Srbi su među balkanskim narodima imali prednost, plovili su na pobedničkom brodu.
Danas su se svi Srbi sa Balkana ukrcali u jednu državu kao u neku srpsku Nojevu barku tražeći spas posle potopa Jugoslavije. Bez znalačke navigacije i bez kompasa ta barka se okreće u mestu, preti joj i brodolom. Nose je struje i vetrovi, grebe o stene i plićake, sa ludim i opijenim kapetanima koji svoja neznanja i greške pravdaju argumentom da bure postoje samo i jedino da bi uništile njihov brod. Najgore je što ne vide sopstveno štetočinstvo i nesposobnost, i da najveća opasnost od potapanja toj srpskoj Nojevoj barci preti od samih Srba koji je iznutra buše, lome, opustošuju, ne shvatajući šta sve jedan brod mora da ima, u kakvom stanju mora da bude i kroz kakve Scile i Haridbe mora da prođe da bi bezbedno plovio, i da se putnici ne bi podavili na toj globalnoj pučini.
Putnik te barke i svedok dešavanja na njoj bio je, dužinom svog života, i Nikola Krstić. Taj, nama gotovo potpuno nepoznati Nikola Krstić jeste, iako je umro 1902. a četrdesetogodišnje ispisivanje životnog dnevnika zaustavio 1896. godine, naš savremenik. Savremen po onome što je tada bio prinuđena da živi i da gleda u kakvom se čudu našao, kao mi sada. Dnevnike je Nikola Krstić počeo da vodi od 31. decembra 1859. godine kada je imao 30 godina, a završava ih šest godina pred smrt. Gotovo svakog dana je pisao po nekoliko sati uz sveću ili uz lampu na gas. Pisanje dnevnika njemu nije bila razonoda, već služba narodu. S predumišljajem je stvarao izvor za istoriju i pomoć budućim istoričarima da bi bolje razumeli njegovu epohu.
To je dnevnik gorčine velikog, evropski prosvećenog patriote koji do kraja života nije mogao da razume šta to ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe i protiv celog sveta, naslućujući da ćemo tako jednog dana doći i do pitanja opstanka, do nacionalne katastrofe. Uočio je neukrotivu nesposobnost Srba da se civilizuju, da prihvate suštinu evropske civilizacije a to je poštovanje zakona i rada. Zapisao je:”Ovde se ljudi sa svačim titraju, preziru zakone, gaze pravo i podsmevaju se vlasti. To su zla sa kojih mora da strada svaka država, pa zato da Bog da da ne strada i Srbija”.
Primetio je da nam mnogo nevolja donosi nerazumevanje međunarodnih odnosa, šegačenje sa velikim i snažnim zemljama, kao i odsustvo diplomatske veštine, da jednostavno ne znamo da razgovaramo sa moćnima, a ponašamo se kao da smo sa njima na jednakoj nozi. Opservacije sa početnih strana dnevnika gotovo da se nisu promenile do poslednjih strana. Rondo jednog te istog tutnjao je Srbijom. Kako se Krstić približavao svome kraju i početku dvadesetog veka, uprkos modernizaciji i emancipaciji od Turske, kriza u Srbiji se samo usložnjavala, komplikovala, ometajući je u razvoju. Što se više osećala slobodnom, utoliko više je Srbijom besnela borba za vlast raznih grupa pod različitim izgovorima. Kulminacija te podivljalosti jeste civilizacijski slom 29. maja 1903. (ubistvo kralja i kraljice) i zavođenje diktature vaninstitucionalne vojne hunte. Mnogo godina pre nego da se dogodi, Nikola Krstić je u svom dnevniku naslutio i predvideo takav tragični rasplet.
Ko je Nikola Krstić koji bi danas, posle više od sto godina od svoje smrti, mogao da pomogne da se razotkriju srpske političke i istorijske laži, ukoliko bi ovde ojačale autentične patriote nad smutljivcima i falsifikatorima, spremne da se suoče sa istinom o nama i Krstićeve opservacije ugrade u istorijski standard?
Nikola Krstić rođen je u Vacu, u Ugarskoj. Otac Konstantin bio je crkvenjak pri tamošnjoj srpskoj crkvi, a jedno vreme i pri sentandreskoj Požarevačkoj crkvi, a majka Jelena bila je rodom iz Sentandreje. Bio je odličan đak sentandrejske škole. U svojoj 17. godini postao je pitomac Tekelijanuma. U Pešti je studirao filosofiju. U Karlovce je otišao revolucionarne 1848. godine kod patrijarha Josifa Rajačića i stavio se na raspolaganje Odboru narodnih poslova. Pravo je završio 1853. i izabran je za profesora Srpske gimnazije u Novom Sadu. Predavao je istoriju, geografiju i matematiku. Ali iste godine prešao je u Beograd, oduševljen Srbijom i njenim fantaziranim perspektivama. Na Liceju je bio profesor na katedri enciklopedije prava i istorije zakonoznanja.
Ceo život je proveo u Srbiji, sav angažovan na napretku njenih institucija i zakona, istovremeno duboko razočaran običajima i ponašanjem tzv. srpske elite. Jeste ljubav prema svom rodu nadvladavala gađenje prema prostakluku, otimačini i neznanju s kojima je bio okružen, ali svakako je tim žrtvovanjem mazohistički sebe mučio i satirao. Padalo mu je na pamet da digne ruke od svega i ode, pogotovu u mlađim danima. Mogao je da nađe unosno mesto širom Austrougarske carevine. Plemenita nada ga je podsticala da ostane, tešila i varala. Patriotizam i prosvetiteljska vera u Razum preveli su ga žednog preko vode: umro je nezadovoljan, nije ostvario svoju misiju privođenja srpskog društva zakonu i slobodi, istovremeno i uplašen pred događajima koji su Srbiji dolazili u susret.
Nikola Krstić nikada nije prestao da studira i proučava. Bio je opsednut onim što bi se danas nazvalo permanentnim obrazovanjem. U stvari, pošto je bio upućen u svetska zbivanja, jasno je sagledavao kako je Zapadna civilizacija počela da, podstaknuta Industrijskom revolucijom, napreduje džinovskim koracima. U prirodnim i društvenim naukama se gotovo svakog dana pronalazilo nešto novo. Tehnologija je naučna saznanja pretvarala u drugu stvarnost. Stvarnost je postojalo ono što se smatralo mađioničarskim trikom ili fantazijom iz bajke. Krstić je patio što se vreme i energija gube u ništa, troše na svađe, ogovaranja, plandovanje, gluposti, pohlepu, umesto da se društvo usmeri ka privredi, nauci i kulturi. Bio je intelektualac evropskog formata, ali zaglavljen, i pomalo ponižavan, u antiintelektualnoj sredini.
Među beogradskim uvaženim doktorima i izvikanim znalcima Krstić je sa zaprepašćenjem otkrivao nedoučene magarce, ljude sa titulama bez stvarnog znanja i bez sposobnosti razumnog rasuđivanja. Iako 1860. Beograd i Srbija jedva da su imali solidne osnovne i srednje škole, već se uspostavio i univerzitet. I tako je Potkomisija za izradu plana o prestroju škola, član je bio i Krstić, predložila da se uvede i medicinski fakultet. Krstić je zapisao:”Smešni ljudi! Univerzitet i bez medicinskog fakulteta kod nas će izgledati smešan, a sa tim fakultetom biće još smešniji. Za medicinski fakultet mi nemamo ni profesora, ni đaka, ni bolesnika, ni špitalja, ni botaničke bašte, ni ništa…” Još da dodamo i nizak stepen higijene. To je taj čuveni skok palanačke sujete i nesvesti u prazno koja podrazumeva da su imitacija ili plagijat i sama stvar. Kao što se smatralo (I smatra) da ako se grupa razgalamljenih ljudi nazove parlamentom, da su to stvarno i parlament i demokratija. Parlament prestaje da postoji ako ga ministri “ne fermaju”, i ako u njemu sede neznalice. Kako o zakonima, čudio se Krstić, mogu da raspravljaju i da ih donose nepismeni seljaci, bozadžije, sodadžije, sitni trgovci i piljari, koji ako nisu potplaćeni, onda su iskreno zbunjeni?
Krstić je doktorirao prava u Pešti 1854. godine. Posle devet godina profesorske službe knez Mihailo ga postavlja za načelnika Policajnog odeljenja. Tokom karijere više puta se vraćao na Veliku školu kao honorarni profesor. Knez Mihailo ga prebacuje u Kasacioni sud, gde je proveo 19 godina, a devet kao predsednik suda (1875-1884.). Nije pripadao nijednoj stranci u uzavrelom političkom životu. Sve je pa i kraljeve Milana i Aleksandra nervirao odmerenim tonom, distancom i pokušajima da ne sudi ni po babu, ni po stričevima. Za svako njegovo insistiranje na poštovanju principa i zakona podozrevalo se da su prikrivena pristrasnost prema suprotstavljenoj strani. Nije se verovalo da u Srbiji neko može da bude nepristrasan. Pošto nijednoj strani nije bio na usluzi, već u njegovoj 56. godini, na njegovo nezadovoljstvo, prebacili su ga u Državni savet, što je shvatio kao penzionisanje. U njemu je Krstić posle devet godina i okončao karijeru. Priličan je spisak njegovih političkih, pravnih, istorijskih i diplomatskih studija.
I za ono vreme a i za ovo, Nikola Krstić je bio neobičan Srbin. Bio je odan legalizmu i govorio je, bez obzira pred kim se i kakvim položajem nalazio, ono što stvarno misli, ma koliko se dotičnom nije moglo svideti. Imao je visok osećaj dužnosti i odgovornosti, kao i nagon da sve uradi precizno i do kraja. Nikada se nije jagmio za položajima i vlašću, a samoisticanje pred nadređenim smatrao je nedostojnim. Na protekciju gledao je sa odbojnošću, na korupciju ministara i generala – sa gađenjem. Bio je jedan od retkih koji je u tadašnjem establišmentu držao da je ubistvo kneza Mihaila velika tragedija za Srbiju i da je time zaustavljen i njen razvoj. Svu svoju imovinu (nekretnine, obveznice i lozove) Krstić je zaveštao Srpskoj kraljevskoj akademiji i tako je osnovana Zadužbina dr Nikole Krstića. Akademiji je ostavio i svu svoju rukopisnu zaostavštinu.
Rukopis njegovog dnevnika imao je sudbinu shodnu mentalitetu naših ljudi koji ništa ne uzimaju za ozbiljno, osim svojih ličnih interesa. Oni koji su najviše trebali da se bave njim – zaboravili su ga. Pitamo se kako su se razni istoričari usuđivali da pišu istoriju moderne Srbije bez suočavanja sa svedokom kakav je bio Nikola Krstić!? Već ta “praznina” njihov rad čini falsifikatom. Uostalom, davno je već uočeno da većina naših istoričara, nažalost i najuticajnijih, ne istražuju, već se međusobno prepisuju sa uvek spremnom mistifikatorskom, tobože “patriotskom”, tezom. Oni koji su ga čitali – Stojan Novaković i Slobodan Jovanović, poneli su se, najblaže rečeno, ako je sintagma “intelektualni kriminal” prejaka, onda – neakademski. Novaković ga je cenzurisao. A Jovanoviću su ovi memoari služili kao jedan od izvora za knjigu “Druga vlada Miloša i Mihaila”. Kako su pokazali Latinka Perović i Miloš Jagodić čitave delove iz Krstićevih memoara je preuzimao Slobodan Jovanović i predstavljao kao svoj rukopis. Veruje se da je upravo Jovanović uklonio ili uništio pojedine pikantne delove ovog dnevnika.
Dnevnik u rukopisu ima 4.096 stranica. U arhivi ga je “ponovo” pronašao prof. dr Radoš Ljušić, i samo zahvaljujući njegovoj upornosti i organizaciji rukopis je i objavljivan u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva sukcesivno u osam knjiga od 2005. do 2007. godine. I ako je nesumnjivo kapitalno delo srpske nauke i kulture, opet je skrajnut, a mistifikatori naše povesti i dalje truju izanđalim mantrama javnost i omladinu, kao da ono i nije objavljeno. Ne primećuje se da i istoričari posećuju ovaj memoarski hram. Ne pada im na pamet da sede danima, nedeljama i mesecima da “to” čitaju? Uvek imaju za odbranu potcenjivačko pitanje: A ko je, uostalom, “taj Krstić”? Lenjost i slaba intelektualna kondicija, uobraženi provincijalci. Pogrešni ljudi. Izgleda da smatraju da je dovoljno što su o tom periodu pročitali kod Slobodana Jovanovića, veštog montažera delova i iz drugih memoara ondašnjih istaknutih političara (na primer iz Piroćančevih), što je sada, pošto su oni objavljeni, i vidljivo.
“Dnevnik” je urađen i priređen, za naše običaje na neuobičajeno visokom izdavačkom nivou. Zadivljujući trud su uložili Anđelka Vuletić i Miloš Jagodić u pripremi rukopisa, u razjašnjavanje identiteta pomenutih aktera i događaja mnogobrojnim i iscrpnim fusnotama. I za svaku knjigu su napisali i predgovor kontekstuirajući beleške u šira zbivanja. Krstićevi dnevnici o javnom životu objavljeni su u četiri knjige, beleške o privatnom životu zauzele su dve knjige, a miks privatnog i javnog života štampan je u dve knjige.
Šta je mene fasciniralo prilikom čitanja Krstićevog dnevnika? Njegova apsolutna aktuelnost – i danas je mogao biti napisan, akteri su isti samo su imena drugačija. Gotovo da se poveruje da kod nas postoji seoba duša, i da je taj momenat selidbenog obrta vrlo kratak i brz, te o nama odlučuju stalno jedni te isti kapetani. Pogrešni kapetani.
Odakle baš oni?
Sudeći po neizbežnosti – Karma.
Ima li za nas izlaza? Ima li milosti?
www.momcilodjorgovic.com
(Nastavak u narednom broju Nedelja Danas)Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
