Obračun sa autorima Rečnika tehnologije

Komitetlije – funkcioneri iz UK SK i GK SK – i samo otvaranje tog pitanja ocenjivali su kao „neprijateljsku delatnost“, dok se jedan deo malo hrabrijih studenata, branio da je pravo studenata da znaju šta se desilo sa njihovim profesijama. Ja nisam bio među onim studentima koji su sve to pokrenuli, ali sam na sastancima podržao inicijativu da se o tome priča. I tako sam se na jednom od tih sastanaka upoznao sa Šumonjom, počeli smo da se družimo i razgovaramo, pa smo se ubrzo na neki način ideološki prepoznali. Zato me je, valjda, on i doveo u Vidike.

Moram da priznam da se kao sekretar, za to malo vreme koliko sam bio u Vidicima, nisam najbolje snašao, a nisam se nekako ne prepoznao ili sprijateljio sa ljudima u redakciji – ili bar ne sa onima koji su tu bili glavni. Video sam da oni „guraju svoj fazon“, ali taj „fazon“, moram da priznam, meni tada nije bio blizak. Ne bih želeo nikoga da uvredim, govorim samo o svojim tadašnjim utiscima – a ja sam onda imao 22 godine; ti utisci su možda bili potpuno pogrešni; ali, meni se to onda činilo kao „zabava generalske dece“, koja više služi da se „odvajaju dobre ribe“ – zaista, u tim godinama, a svi smo tada imali tek dvadesetak godina (a neko ni toliko), taj aspekt vam je važan u sagledavanju sveta, dakle, meni se to sve, sa Rečnikom tehnologije i ostalim teorijskim proizvodima ove grupe činilo kao „pesničko-fiozofsko odgovaranje na naučna pitanja“, nešto što ipak nije ozbiljna, „prava“ teorija, već je zapravo bliže umetnosti koja uzima na sebe izgled teorije, intelektualni poduhvat koji hoće više intuitivno da opiše ili pronikne u stvarnost, nego da diskurzivno argumentiše i obrazloži svoje stanovište.

Naravno, ne želim da kažem da to jeste bilo tako, već samo da mi se to – u onim mojim godinama i sa tadašnjim razumom – tako činilo. Sada pak kada pogledam Rečnik i ostalo, ne vidim više, naravno stvari tako pojednostavljeno, ali onda nisam imao sumnje u svoj sud. I tako, to što se u Vidicima pisalo i radilo meni nije bilo naročito privlačno, ali sam mislio da neće biti nikakvih problema da i ja tu nešto objavim. Baš na podsticaj Šumonje, napisao sam tekst za Vidike u kome sam kritički analizirao tadašnje ekonomske i političke prilike u SFRJ. To je bio jedan angažovan tekst – žao mi je što sam original odavno bacio – ali on jeste bio jedna klasična politikološka analiza naših tadašnjih prilika, i jedna liberalno-reformska – naravno, u tadašnjem smislu tih reči – kritika naše političke prakse.

Taj tekst mi je, međutim, u Vidicima odbijen sa obrazloženjem da on ipak ne odgovara koncepciji časopisa. To odbijanje sam, odmah da kažem, i razumeo. Video sam iz ranijih brojeva da časopis, u poslednje vreme, više naglasak stavlja na teoriju, na filozofiju, na umetnost, a manje na politički angažovane tekstove, makar oni bili i kritički.

Onda sam seo i napisao jedan filozofski tekst. On se zove „Entelehija države“ i počiva na Aristotelu. NJega sam sačuvao zbog grčkih citata, i danas, kada ga pogledam, vidim da on ima neku ideju i argumentaciju, mada je naravno daleko od savršenog. Ipak i taj tekst mi je odbijen. Obrazloženje je opet bilo da on ne odgovara koncepciji časopisa. „U kom smislu?“, pitao sam, „ovo nije politički, već filozofski tekst“. „Ne uklapa se u našu koncepciju, pogledaj Rečnik tehnologije, pa ćeš shvatiti“.

Moram priznati da me je to povredilo. To mi je izgledalo kao još jedno ideološko nasilje – samo što ovoga puta umesto nasilja oficijelne ideologije, imamo izvesnu privatnu ideologiju, ideologiju grupe koja je monopolisala jednu instituciju, i zbog koje opet čovek ne može slobodno da objavljuje.

Odmah da kažem, možda je u pitanju glupi nesporazum, možda je moja „Entelehija države“ stvarno bila loš tekst, možda se takvi slučajevi nikome drugome nisu dešavali… Ali, ja sam jednostavno onda tako doživljavao stvari i bio sam čvrsto uveren da, kada je reč o redakciji Vidika, tu imam posla sa ljudima koji su ideološki zatvoreni, egocentrični i teorijski neozbiljni.

I tako sam ja digao ruke od objavljivanja u Vidicima i izgubio dalji kontakt sa redakcijom. Međutim, posle par meseci bio sam u društvu nekih omladinskih funkcionera. Ja sam, inače neke omladinske funkcionere površno poznavao još iz gimnazije, a neke sam upoznao i na FPN, tokom studija. U svakom slučaju, nisam mogao da odolim a da ne ispričam šta se desilo sa mojim tekstom. Jedan od njih, koji je sada mrtav pa mu neću pomenuti ime, preneo je to Goranu Gnusu i Bori Vasiću, predsedniku i sekretaru UKSSO. Oni su onda organizovali neformalni susret gde su bili još i Pera Damjanović, predsednik GK SSO i Aleksandar Denda, član Predsedništva RKSSO. Sve njih sam znao još od ranije, Denda je, recimo, bio zadužen za moju gimnaziju (Desetu) ispred OO SSO Novi Beograd, a mislim da je i Damjanovićeva baza bila Novi Beograd.

I sad sam već na terenu političke koterije. Najpre, svi su oni bili Beograđani, što se uopšte nije podrazumevalo u tadašnjim prilikama. Omladinci i studenti iz unutrašnjosti, često su se, po čisto zavičajnoj liniji, držali zajedno i zauzimali čak i ona mesta koja su teritorijalno pripadala Beograđanima. Docnije sam i ja postao protivnik „beogradske ideologije“, ali tada mi se to što su ovi momci Beograđani baš dopadalo.

Drugo, oni su na mene ostavljali utisak reformista i liberala, posebno Pera Damjanović. Opet, kažem, to je bio moj tadašnji utisak iz nekoliko zajedničkih sastanaka – ja nisam bio u višim forumima da bih znao kako se on u drugim prilikama stvarno držao, ali su mi on i ostali ljudi iz njegove ekipe izgledali sasvim u redu.

I treće, u razgovoru sa njima ja sam od njih čuo baš ono što sam želeo da čujem: da su potrebne reforme, da je zato potrebna pluralizacija mišljenja, da oni lično vode borbu protiv dogmata, ali da je ovo sa Vidicima opet jedna vrsta dogmatizma, da bi o tome trebalo razgovarati, da medije treba osloboditi od svake vrste dogmi, itd.

U svakom slučaju, oni su me pitali da li bih ja napravio jednu vrstu kritičke analize te ideologije, dakle, da li bih napisao tekst gde bi se ta ideologija „objasnila“. I ja sam bez mnogo razmišljanja pristao.

Tako je nastala prva verzija Kritičke analize. I dok nisam napisao i predao taj tekst, stvari su bile pod izvesnom mojom kontrolom, ali pošto sam predao tekst, nastupio je neobičan haos za koji, priznajem, da mi je do dan danas ostao nerazumljiv.

Najpre, na sastancima gde se taj tekst čitao i popravljao, pojavio bi se ponovo nov, takođe omladinac ili student. Ja sam imao poverenje u Peru Damjanovića, koji mi je, verovatno zbog funkcije i ozbiljnosti, tu izgledao glavni, pa se nisam mnogo pitao ko su sada pak ti ljudi i šta će oni. Takođe, za sve njih osim jednog bilo je zajedničko to da su bili Beograđani i da su mi delovali kao nekakvi omladinski liberali. UZ Damjanovića, Dendu, Gnusa i Vasića tu su, dakle, još bili: Vuk Žugić, Vladan Alimpijević, Slaviša Aleksić i Ratko Knežević.

Nijedan od njih kasnije nije bio deo ekipe Mire Marković. Ovo kažem zbog toga što je, imajući u vidu kadrove koji su, na kraju, došli u Vidike i Student, takva interpretacija data u Piroćančevoj knjizi (Petrović, Zoran Piroćanac. Nomenclatura Serbia 1982-2013: elite, entropijski model političke klase i kontinuitet srpske nomenklature, 2012. Kompletno elektronsko izdanje: http://www.saborsrpskogjedinstva.rs/files/nomenklatura.pdf.). Markovićkina koterija se, rekao bih, ubacila docnije, kada tačno ne znam, možda pri samom kraju. Ali, u tom prvom delu afere, ova ekipa koja je krenula sa Kritičkom analizom nije imala veze sa Mirom Marković, a i docnije mislim da niko od njih nije pripadao Mirinom krugu.

Kada pak sad uzmem da rekonstruišem ono što se događalo, verujem da se dogodilo sledeće: ova naša ad hok koterija oko Pere Damjanovića – a on je sam svakako sarađivao sa Stambolićem i verovatno je bio deo njegove ekipe na nivou grada, probala je da akciju oko Vidika i Studenta izvede sama, možda uz načelnu podršku Stambolića na gradskom nivou; ideja je bila da se time nadmudre, preduhitre ili odobrovolje dogmatske snage, kako bi se onda sa reformama moglo nastaviti; ali, ta ekipa izgleda mi da nije bila dorasla nekim drugim, daleko organizovanijim, moćnijim, pa i ozbiljnijim koterijama – recimo, na nivou CK, gde su i dalje bili jaki Draža Marković i njegova generacija političara, ili pak koteriji Mire Marković na Univerzitetu; na kraju je, kako se ispostavilo, Mirina koterija uspela da preuzme čitavu stvar, i da postigne kontrolu nad resursom oko kog se vodila borba.

Koja je bila osnovna ideja Pere Damjanovića? Na sastancima ove naše koterije bilo je zamišljeno da se, na nivou gradske omladine, organizuje jedna tribina gde bi se, na osnovu Kritičke analize debatovalo sa redakcijom Vidika i Studenta. Posle te javne debate, koju smo mi zamišljali kao prilog demokratizaciji javnog života, kao nekakvu „glasnost“, diskusija bi se mogla prebaciti na UK SSO, a sve bi se završilo tako što bi se Vidici i Student otvorili za „normalna“ kritička stanovišta, dakle izvukli bi se iz „ezoterije“ Rečnika tehnologije.

Sećam se samo da je jedan funkcioner gradske omladine, mislim da je bio zadužen za kulturu, ali nisam više siguran ko je to bio, sasvim moguće Branko Gligorić, ili neko njemu fizički sličan, tada rekao da on ne bi u tome da učestvuje jer nije jasno ko stoji iza Analize. I meni je bilo malo čudno da se Analiza ostavlja bez potpisa, ali sam mislio da ćemo se svi koji smo učestvovali u njenom pisanju ionako identifikovati na tribini, tokom debate.

A ta tribina u Domu omladine bila je poslednja stvar u kojoj sam učestvovao i, moram reći, prilično razočaranje. Prvo, nije bilo debate, jer su članovi redakcije Vidika i Studenta, sada bih rekao sa pravom, odbili da raspravljaju o anonimnom dokumentu. Tako je osnovna ideja ove naše reformističke grupe – da se vodi rasprava, sukob argumenata itd, propala. I drugo, kada je na samoj tribini trebalo reći ko je učestvovao u pisanju Analize, samo sam ja to rekao, većina je, diskutovala nekako uopšteno, neki čak kao da su se pravili da nemaju ništa sa tekstom.

Odmah posle te tribine ja sam razgovarao sa Petrom Damjanovićem i preneo mu svoje loše utiske i nezadovoljstvo. Ni on baš nije bio oduševljen što na tribini nije bilo prave rasprave. Ali, on me je ipak umirivao da je sve u osnovi pod kontrolom i da je važno da je stvar krenula, a greške će se popraviti.

Međutim, ja sam se tada ipak loše osećao, jer zapravo nikakve rasprave, borbe mišljenja nije ni bilo, ili bar nije bilo onako kako sam ja zamišljao i očekivao da će da bude, tako da je sve to ispalo kao nekako, zapravo, ideološko suđenje u odsustvu.

Taj loš osećaj se kod mene još više pojačao kada su dalja dešavanja ubrzo zatim ušla u forume. Umesto debate, čitava stvar je potonula u razne netransparentne konferencije, napre pri UK SSO, a onda valjda i pri Socsavezu, više se baš tačno ne sećam. Ja nisam bio član tih foruma, pa me tamo niko nije ni zvao, niti sam ja hteo da se u njih guram. I tako se čitava ova afera, barem što se mene tiče, završila.

Šta se dalje dešavalo ne znam. Nisam više želeo da se u to petljam, ali pretpostavljam, kao što sam rekao, da je ova katerija Pere Damjanovića, kako sam je ja sad ovde imenovao, u daljem toku akcije potisnuta od strane koterije Mire Marković, koja je bila bolje organizovana, veštija ili više zainteresovana za uspostavljanje kontrole nad ovim resursima.

Naravno da sam se loše osećao, jer je ispalo da sam doprineo da ljudi koji su zastupali jedan „privatni dogmatizam“, kako mi se onda činio, budu zamenjeni ljudima koji zastupaju daleko brutalniji i isključiviji javni ili oficijelni dogmatizam. Tako je od ovog mog angažmana oko „Kritičke analize“ na kraju bilo više štete nego koristi. Mislim da su se tako osećali i neki drugi ljudi iz Damjanovićeve ekipe.

Sedam godina docnije, opet kao deo jedne druge koterije unutar RK SSO Srbije, odnosno jedne frakcije koja je bila nesumnjivo reformistička i liberalna, ja sam pokušao još jednom da učestvujem u akciji preuzimanja jednog vrlo važnog resursa – mislim na tadašnju omladinsku organizaciju Srbije. Ali tada nas je direktno počistila baš ta moćna koterija koju sam spominjao, i mi smo svi koji smo radili u stručnoj službi dobili otkaze, a svi funkcioneri iz ove naše frakcije su smenjeni.

Moram da priznam da sam tada to delimično doživeo i kao nekakvu životnu kaznu zbog učešća u aferi Vidici. Imao sam utisak da sam te 1989. zapravo stradao od jedne koterije koja je u međuvremenu narasla hraneći se možda baš našom nedovoljnom promišljenošću, pa ako hoćete glupošću i sujetom. Ne znam da li je i koliko to preuzimanje Vidika (i Studenta? ) 1982/3 od strane Markovićkine koterije bilo stvarno važno za njen rast, ali ja sam nekako to u mislima povezivao. Još jednom se ispostavilo da su liberalno-reformističke snage u sistemu, „uvažavajući realnost“ u vidu jačine dogmatskih snaga, davale samo alibi da postoji izvesni pluralizam mišljenja, a zapravo samo pripremale teren za novi udar „čvrstorukaša“.

Baš zato bi svakako želeo da iskoristim priliku da se danas, 33 godine docnije, razgovara o Rečniku tehnologije i da se lično izvinim Aleksandru Petroviću i svima ostalima koji su, zbog moje nedovoljne promišljenosti, bili žrtve ideološkog Levijatana koji nas je na kraju sve progutao.

Obe strane

Drugu polovinu 1981. i početak 1982. godine ideološko-idejnu scenu u Beogradu dominantno je obeležila pojava prvog Rečnika tehnologije grupe nepotpisanih mladih filozofa okupljenih oko časopisa Vidici, a zatim takođe nepotpisanog dokumenta pod naslovom „Analiza ideološke orijentacije časopisa Vidici, lista Student, kao oficijelno-forumskog odgovora na ideološke provokacije Renička tehnologije . Bio je to jedan od brojnih sukoba slobodnomislećih i dogmatskih snaga u istoriji komunističke Jugoslavije.

Trideset tri godine kasnije, novembra 2014. godine Institut za filozofiju i društvenu teoriju BU okupio je aktere ovih davnih događaja, sa obe stane nekadašnjeg ideološkog rova. Ovih dana objavljena je publikacija sa ovog skupa pod naslovom Povratak iz zemlje zmajeva Rečnik tehnologije 33 godine posle (priredili Dušan Bošković i Aleksandar Petrović). U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove priloga Slobodana Antonića u kojem akter objašnjava kako se našao, kako sam kaže, u koteriji koja je bila zadužena za diskvalifikaciju autora rečnika tehnologije.