Ove jeseni navršilo se tačno tri veka otkako je jedan od najsvestranijih i najdarovitijih kompozitora baroka, Georg Fridrih Hendl, napustio srednju Evropu na putu za London, gde je zatim skoro pet decenija predstavljao centralnu ličnost muzičkog života. Godine 1710. Hendl je, tek što je počeo sa radom kao kapelmajstor kneževskog dvora u Hanoveru, otputovao u englesku prestonicu, gde je od 1712. sa kraćim prekidima, prouzrokovanim putovanjima, živeo do svoje smrti 1759. godine.
Hendlov put bio je markantan i pre odlaska u London. Georg Filip Teleman je, putujući 1701. kroz Hendlov rodni grad Hale, pisao o ovom šesnaestogodišnjem muzičaru kao o „već tada važnom gospodinu G. Frid. Hendlu“. Prilikom ovog svog prvog susreta sa Hendlom, Teleman, koji je upravo počinjao da studira prava a kasnije se i sam proslavio kao kompozitor, kako sam piše u svojoj autobiografiji, bio je tako impresioniran da je „zamalo ponovo usisao notni otrov“.
Nakon što se i sam okušao u studijama prava i radio kao orguljaš u Haleu, Hendl se 1703. uputio u Hamburg, gde je bio violinista, a zatim i čembalista u prvoj nemačkoj operi na Genzemarktu. Tu je stupio u kontakt, najpre harmoničan, a kasnije konfliktan, sa jednim od najuticajnijih kapelmajstora, kompozitora i teoretičara muzike toga doba, Johanom Matesonom, i 1705. napisao svoju prvu operu Almira, kraljica Kastilje. Kad je sledeće godine o sopstvenom trošku pošao na višegodišnje studijsko i koncertno putovanje po Italiji, Hendl je u Hamburgu ostavio dva kovčega puna kompozicija koje ni do danas nisu pronađene.
Tačna hronologija Hendlovog Italijanskog putovanja nije dovoljno poznata. Izvesno je međutim da je Il Sassone/Saksonac, kako su ga Italijani zvali, za to vreme komponovao veliki broj italijanskih opera i oratorijuma. Ponudu da preuzme mesto kapelmajstora u Hanoveru Hendl je dobio 1709. u Veneciji. Iako mu je ugovor počeo da važi 16. juna 1710, Hendl u jesen iste godine odlazi u London, gde je već 1711. njegova i danas često izvođena opera Rinaldo bila sa oduševljenjem primljena u Pozorištu na Hajmarketu.
Nakon ponovnog kraćeg boravka u Hanoveru, Hendl se 1712. konačno preselio u Englesku. Tu je doživeo veliki uspeh sa svojim Utrehtskim Te Deumom, komponovanim povodom Utrehtskog mira (1713) kojim se završio Rat za špansko nasleđe. Za ovo svoje delo Hendl je od kraljice Ane dobio doživotnu penziju od 200 funti godišnje.
Iako je Hendlov ugovor u Hanoveru još uvek važio, izborni knez Georg Ludvig ga nije podsećao na obavezu da se vrati. Naprotiv, 1714. Georg Ludvig biva, zahvaljujući englesko-škotskom poreklu svoje majke, kneginje Sofije, izabran za britanskog suverena, te i sam dolazi u London. Džordž I, kako je ime hanoverskog izbornog kneza glasilo u Engleskoj, udvostručio je Hendlova primanja. No, Hendl je imao i drugih poslodavaca i mecena, kao što je bio Erl od Karnarvona, kasniji Vojvoda od Čandosa, kojem je bio blizak i Aleksandar Poup, jedan od najuticajnijih literata epohe.
Godine 1719, pri Kraljevom pozorištu u Londonu, pod patronatom Džordža I osnovana Kraljevska muzička akademija za čijeg direktora biva izabran Hendl koji za Akademiju piše neke od svojih najznamenitijih opera, kao što su Radamisto (1720) i Julije Cezar (1724). Kad je Akademija, 1728. zatvorena, Hendla to nije značajno pogodilo. Samo četvrtina njegovih prihoda dolazila je iz kraljevskog budžeta. Hendl i danas sa pravom važi za jednog od tada najuspešnijih biznismena muzike – ovaj sin provincijskog berberina i dvorskog vidara bio je u stanju da svoje nameštenje na dvoru poveže sa opsežnim samostalnim radom i imao povremeno, u današnjoj valuti, prihode od oko milion evra godišnje. Od 1723. Hendl je nosio barokno-bombastičnu titulu Kompozitor muzike za Kraljevsku kapelu Njegovog Veličanstva i živeo u Donjem Bruk stritu u londonskom Mejferu, koji je i tada važio za najelitniju četvrt Londona. Konačno, 1727. Hendl je aktom Parlamenta „naturalizovan“ kao britanski državljanin čime je formalizovana njegova etabliranost u engleskom društvu.
Nakon što je 1737. i Druga operska akademija koju je Hendl osnovao doživela finansijski kolaps, Hendl se, iako je uvek iznova nagovaran da ponovo komponuje opere, u velikoj meri posvetio oratorijumima, srazmerno niskobudžetskom žanru inherentne dramatike. Tada već musicus laureatus Britanije, svoje i danas najpopularnije delo, oratorijum Mesija, izveo je prvi put 1742. u Dablinu u korist zatvorenih dužnika i siromašnih, a i kasnije je jednom godišnje u Londonu novac od izvođenja ovog oratorijuma slao sirotim i obespravljenim. Drugi ekstrem Hendlovog društveno-angažovanog oratorijumskog stvaralaštva bio je „pobednički oratorijum“ Juda Makabejac, nastao u vreme ustanka predvođenim škotskim pretendentom Čarlsom Edvardom Stjuartom, a praizveden je 1747. godine.
Nakon znatnih problema sa vidom i više operacija, Hendl je 1752. potpuno obnevideo. Ipak, i dalje je muzicirao, izvodeći u pauzama oratorijuma svoje orguljske koncerte. Samo nedelju dana pre svoje smrti na Veliku subotu, 14. aprila 1759, Hendl je svirao orgulje pri jednom od izvođenja oratorijuma Mesija.
Georg Fridrih Hendl bio je kompozitor Evrope. To nije vidljivo samo iz njegovog životopisa, već je i čujno u njegovoj muzici u kojoj se ukrštaju nemačka polifonija, italijanska kantabilnost i francuska monumentalnost. Novozavetna, starozavetna i antička tematika njegovih opera i oratorijuma, delom iskorišćena u procesu kovanja nacionalnog identiteta Britanije, crpi sa glavnih kulturnih izvora Evrope. Slušajući Hendla približavamo se kompleksnoj prošlosti našeg kontinenta i isprepletanim korenima evropske kulturne sadašnjosti.
Autor je docent teorije muzike na muzičkim akademijama u Osnabriku i Hanoveru, gde je i član Instituta za staru muziku. Doktorira na Filozofskom fakultetu Humbolt univerziteta u Berlinu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
