Sa Konstantinovićem, u vozu

 Bilo bi sasvim iluzorno, sada, posle toliko godina, domišljati se i naknadno tumačiti šta je sve okupilo pisce iz nekadašnje velike države te pozne jeseni, na korak do zime, pred sumrak, i pred dugu balkansku noć, u Sarajevu, samo sam neporecivo siguran u jedno: svi smo, bez izuzetka, imali taj prokleti predosećaj urušavanja, pucanja po šavovima, rasta plime velikog ludila, što smo, uostalom, znali iz knjiga koje smo čitali, ali, knjige su jedno, a stvarnost drugo, i taj naš skup je, u stvari, da se ne lažemo, bio sticajem okolnosti iznuđen gest grupe ljudi koja vidi da se u našem neposrednom okruženju više ništa ne može promeniti, đavo je došao po svoje, demoni istorije isplivali su na površinu, i jedino što smo mogli bilo je da se oglasimo: „Ej, mi ne mislimo tako, evo nas, tu smo, hoćemo da razgovaramo, da pokažemo da može i mora drukčije, bez paranoje i mržnje“. U sveopštoj narastajućoj tutnjavi bio je to, danas znam, jedva čujan glas očajnika.

Rekoh „glas očajnika“, a Konstantinović je, u doba posle velike trešnje, u nekom svom retkom javnom obraćanju, ustvrdio da je očajanje jedini preostali znak autentičnosti današnjeg čoveka, jedini slabašan trag da je on, eto, uprkos svemu, uprkos regionalnom i planetarnom sunovratu i dalje ipak čovek, kakav-takav, ali čovek. Kako je to surovo i precizno, surovo precizno rečeno, znam to, i osećam, jer sam očajan, i to je osećanje toliko jako, i toliko traje, i toliko ne popušta, da slutim da je zapravo starije, mnogo starije od mene, ja sam samo medijum očaja, sredina u kojoj on, taj stalno tinjajući očaj, pada na plodno tlo.

Nismo putovali sami, u kupeu su osim nas bila još najmanje dvojica-trojica saputnika, što pisaca, ne sećam se više kojih, što putnika-namernika. Ali se putovanje koje je trajalo ihajhaj sati oteglo, neko je sišao, neko ušao, neko otišao u vagon-restoran, pa smo dobar deo puta Konstantinović i ja sedeli jedan naspram drugog i razgovarali, o svemu što nam je padalo na pamet, kako to već na putovanjima biva, i nepoznatom za duga puta počneš da se poveravaš, nekmoli nekom koga poznaješ. A nas dvojica smo se znali ovlaš, upoznali smo se na okruglom stolu o Konstantinovićevom Biću i jeziku nekoliko godina pre toga, bio sam slušalac, mladi kritičar, bez zvaničnog poziva: – Hajde sa mnom – rekao mi je moj pokojni prijatelj Miodrag Perišić – da čuješ šta ću sve da mu kažem – i otišao sam, i bilo je zaista tako, svi su osim Perišića govorili afirmativno, poneko i problemski, jedino je Perišić sipao primedbe kao iz rukava, Konstantinović je sve to netremice slušao, i posle svega se, uprkos ne baš prijatnom opštem utisku, džentlmenski pozdravio sa Perišićem, a Perišić, pored koga sam stajao, rekao mu je moje ime, i Konstantinović mi je, pružajući mi ruku, odgovorio: – Znam, znam, čitam I>Književnu reč.

Temat o Biću i jeziku objavljen je kasnije u časopisu Književnost.

Od Konstantinovića sam do tog decembarskog puta '89. u Sarajevo bio pročitao samo jednu knjigu, koja je dobro pratila i osnažila moju mladalačku fascinaciju Beketem, reč je upravo o „beketiani“, o pripovesti Ahasfer ili traktat o pivskoj flaši, ta asocijativna lavina ostavila je, valjda, i nekog traga u mom ranom pisanju, imam priču „Ahasfer“ u knjizi Hronika sobe. Drugi njegovi radovi, naravno da izuzimam eseje o pesnicima, za mene su u mlađim čitalačkim danima bili teško čitljivi ili sasvim nečitljivi. Moja majka imala je običaj da kupuje romane koji su dobili Ninovu nagradu, i dan-danas imam prva izdanja Kiklopa i Derviša i smrti, pa imam i Konstantinovićev Izlazak, tu knjigu kao dečak ništa nisam razumeo, pročitao sam je tek pre dvadesetak godina, jer je neko od studenata pisao o njoj, a imam i Daj nam danas, jedva dirnut, njega ni do dan-danas nisam pročitao, nikako ne mogu da se udubim, posle desetak-dvadesetak stranica odustajem, ne ide, pa ne ide. Milorad Đurić, dugogodišnji urednik „Srpske književne zadruge“, nekom prilikom ispričao mi je kako mu se Konstantinović odazivao na telefon: „Da, halo, ovde romansijer čije romane niko ne čita.“

Pa, neće baš tako biti.

Sedeo je preko puta mene, njegov oštar pogled, i, uopšte, cela njegova pojava, orlovska glava sa jakim, grčkim nosom, izduženim, oćelavelim čelom, i za ljude njegovih godina neuobičajenom dugom, gustom sedom kosom, odavala je utisak prenaglašene ozbiljnosti i strogosti. I taj je izgled, moram to odmah reći, bio suprotan njegovom načinu govora, barem sam ga ja tada tako doživeo. U Konstantinovićevim rečima čuo sam spremnost da kaže nešto neočekivano i duhovito.

– Ha, od nje smo se sklanjali u klozet – rekao je kada smo u razgovoru nekako došli do Isidore Sekulić, bio sam počeo priču o tome kako sam u nekom starom godištu Književnih novina pročitao jednu njegovu ranu socrealističku pesmu, tokom 80-ih bio sam urednik kritike i proze u redakciji tog svakako najvažnijeg društvenog, a nešto manje i književnog lista ondašnje zemlje; tu su se, i retko gde druge, možda još samo u slovenačkoj Novoj reviji, mogli pročitati najrazličitiji mogući stavovi o krizi koja je tresla zemlju. Zoran Đinđić je, recimo, u Književnim novinama u nastavcima objavljivao delove svoje buduće knjige Jugoslavija kao nedovršena država, a sprat više, u Francuskoj 7, zapodevane su ružne čegrsti u nekadašnjem federalnom Savezu pisaca, na koje nezavisni nisu pristajali, naprotiv, ta svađa bila je okidač zauzimanja drukčijeg stava i formiranja nove, alternativne asocijacije, dok su u Udruženju književnika Srbije, pod nadzorom ovlašćenih službi i brkatih kalauza, zapodevane rasprave o višepartizmu, federalizmu, nacionalizmu, slobodi govora i još ponečemu, a na istom mestu pripremana je i obnova prve opozicione stranke.

– Ma, bili smo zaneti i ambiciozni, kao svi ljudi tvog uzrasta, još ni sanjali nismo da nije sve u realizaciji – pripovedao mi je Konstantinović, i to je možda i najvažnija misao koju sam licem u lice od njega čuo. Danas znam da je ta misao bespogovorno tačna, overio sam je vlastitim iskustvom, da, zaista, nije sve u realizaciji, čovek nikada neće stići da uradi sve što poželi, niti da bude sve ono što bi hteo da bude, neće, pa šta, jer, trista mu galebovih jaja, što bi rekao Lun, kralj ponoći, koliko je to zapravo suštinski važno, za jedan život dovoljno je čoveku da bude ono što jeste, šta god da je to, prosjak ili kralj, svima na kraju izmere dužinu. – Sedeli smo u toj redakciji, pušili i razglabali – nastavljao je priču – misleći o trista stvari odjednom, pisali smo i objavljivali tako kao da od nas zavisi svet, i to ti je, verujem, poznato. Okupljali smo se dva-tri puta nedeljno. I sedimo mi tako, već po navici, pričamo i pušimo, kad neko vikne: – „Ej, evo ide Isidora“ – zapazio ju je kroz prozor kako dolazi, večito je bila namrgođena, i zbog nečeg, bog-te-pita zbog čega, uvređena i ljuta, stalno nam je držala vakelu, i drobila protiv pušenja, te, ovde se ne može disati, ovo je dušegupka, te, mislite li vi na svoje zdravlje, pa smo na pomen njenog imena s vremenom razvili uslovni refleks. Kako se Isidora pojavi u vidokrugu, mi masovno u klozet, ćutimo i duvanimo sve dok ona, zatekavši praznu redakciju, ne ode, izgubivši strpljenje čekajući da se neko pojavi, da mu strusi šta ima.

Kada se kupe ispraznio predložio sam Konstantinoviću da i mi odemo do restorana da nešto prezalogajimo, dug je to put, sporim preko Bosne, na Vinkovce, pa desno. Odbio je. – Ne mogu više da jedem – rekao je, ne gaseći cigaretu – spao sam na salate, samo to u kući spremamo.

Voz se s vremena na vreme oglašavao dugim piskom, tutunjao je u noći, Konstantinović me je pitao šta pišem. – Uglavnom ono što moram, ne ono što bih hteo – pretpostavljam da sam mu nekako tako odgovorio – a što moram to i hoću – i uzvratio pitanjem: – A vi, šta vi pišete? – Mučim se sa jednim romanom, ide polako. – A o čemu je roman? – O svemu, roman mora da bude o svemu, ako nije o svemu, onda je ni o čemu, recimo da je najviše o ocu, krećem odatle, ne znam dokle će me odvesti. – Odlično – dodao sam. – Daćete mi jedan odlomak za publikaciju koju spremamo – u Sarajevu smo se dogovorili da za početak objavimo almanah nezavisnih pisaca i da ja kao najmlađi prikupim priloge. – Nemam još ništa gotovo – rekao je Konstantinović. – Ma, odaberite nekoliko strana, biće dovoljno, važno je da svi budemo u broju. – Dobro, videću – odvratio je pomirljivo, što nije zvučalo kao čvrsto obećanje. – Ako budem nešto dovršio, možda ću poslati.

Posle sarajevskog i, potom, bijeljinskog okupljanja počeli su da stižu prilozi i ja sam primljene tekstove odlagao u posebnu fasciklu. Koverte sa propratnim pismima sam uglavnom sačuvao, ali sam fasciklu negde zaturio ili izgubio, još se nadam da će odnekud izroniti iz moje arhive, za čije sređivanje nemam ni snage ni vremena, hrpa isečaka, papira, pisama, dokumenata, beležaka, fotografija i afiša sa godinama postaje sve veća, sve teretnija, sve nepotrebnija. Među tim kovertama nema Konstantinovićeve, ali bih se gotovo mogao zakleti da sam u potonjem čitanju njegovog testamentarnog dela naišao na jedan odlomak koji mi se odnekud učinio poznatim. Da li je taj odlomak prethodno bio objavljen u nekom časopisu, ne znam, ili sam ga dobio i pročitao u mašinopisu, ni u to nisam siguran. U svakom slučaju, sećam se da sam Konstantinovića nakon izvesnog vremena, u telefonskom razgovoru, povodom sastanka u Bijeljini, na koji on nije otišao, a na kojem nam se priključio Živojin Pavlović, podsetio da mi pošalje nešto za almanah, ali više ne pamtim da li je ili nije to učinio, njegove koverte nema među onima koje su stigle u prvom talasu, između ostalih i od Aleksandra Tišme.

– Dobro je što smo ovo učinili – izustio je u jednom trenu, dok se kompozicija provlačila predelom. – I dobro je što ste i vi mlađi tu, sa nama – to nije zvučalo pokroviteljski, užasavao sam se paternalizma starijih pisaca; kad treba nešto reći mlađem, onda je to po pravilu neki glup savet, izrečen s visine, reda radi, tek da usta ne budu pusta; poneko mlađi čita ponekog starog, dok stari nikada, nikada i nigde, ne čitaju mlađe. Ali, nije to sada na stvari, hoću da kažem kako nisam siguran da je ma ko od nas, kojima je bilo stalo do očuvanja prijateljstva, ako je već sve drugo odlazilo u propast, mogao pretpostaviti da će ubrzo provaliti pakao sa svim svojim udevetostručenim vidovima. Slutili jesmo, to da, ali nismo verovali, u smrt poneko i veruje, niko u pakao. Sada, dok u ovom tekstu pokušavam da budem što koncentrisaniji, i da u svest vratim i film toga događaja i film toga putovanja (recimo, uopšte se ne sećam dolaska u Sarajevo, sećam se učestvovanja u jednoj živoj radio emisiji, večere na kojoj pisci potpisuju ugovore sa sarajevskim izdavačem „Svjetlost“, sećam se stola za kojim sedimo i potpisujemo papir o osnivanju, sećam se povratka vozom, možda baš zbog tog dugog razgovora sa Konstantinovićem), pamtim kako mi je Mirko Kovač na pripremnom sastanku u hotelu „Metropol“ rekao da će biti rata, a ja sam pomislio da je to nemoguće, Kovač preteruje (on od jednog dana zatvora pravi veću priču od mojih pet godina robije, iščuđavao se svojevremeno Borislav Pekić), i to naizgledno a, ispostaviće se, vrlo realno preterivanje pripisao sam Kovačevoj sklonosti ka crnoj, demoničnoj imaginaciji, sasvim, inače, u neskladu sa načinom na koji je taj pisac govorio i kako se odevao; pamtim i taj blesavi detalj (a detalji sami određuju hoće li ili neće biti upamćeni) da je Kovač u „Metropol“ došao u najskupljim „ribok“ patikama, u ono vreme takve „šlape“, što bi rekao tadanji košarkaški komentator Anzulović, bile su prava retkost i dragocenost, a ja sam na nogama imao klasične „adidaske“, iz serije „rom“, sa plavim štaftama, koje su po licenci pravljene u nekom gradu socijalističke Jugoslavije. Nekoliko stolova dalje od nas, na neutralnom, ni bliskom ni dalekom odstojanju, sedela su dva sredovečna žbira, znao sam te face koje su po dužnosti prisustvovale književnim večerima i javnim proklamacijama u Francuskoj 7.

Na zajedničkom povratku u Beograd najviše smo, ipak, i to na moje insistiranje, razgovarali o Beketu. Konstantinović je 1959. godine u tada čuvenoj ediciji „Kosmos“, koju je uređivao, objavio Beketov roman Moloa u prevodu njegove supruge Kaće Samardžić, i ta me je knjiga, koju je takođe kupila moja majka i koju i danas imam, kao mladog, neiskusnog čitaoca, odškolovanog na strogo kontrolisanoj lektiri, doslovno tresnula u glavu, ponoviću to, doslovno tresnula u glavu, količina očaja i najdublje egzistencijalne nemuštosti sa kojom sam se suočio i sasvim identifikovao, dodatno je podstakla moju potrebu za pisanjem. A nešto kasnije, kada sam, kao student, bio u stanju da razumem i niz pratećih tekstova koji su u njoj štampani (sve čuveni francuski tumači: Moris Nado, Žorž Bataj, Gaetan Pikon i drugi), i, još važnije, da uočim razliku između načina na koji su nam ondašnji naši profesori, čast izuzecima, predavali književnost i načina na koji to čine u drugim kulturama, da i sam počnem da se bavim kritikom. Rekao sam to Konstantinoviću. – Eto vidiš – odgovorio je – knjige ipak dolaze do nekoga – i tada sam, od njega, prvi put čuo da se svojevremeno dopisivao sa Beketom.

– Čuvate li ta pisma?

– Naravno da ih čuvam.

Mora biti da sam u tom trenutku pomislio nešto kao: „Ovaj čovek ima tamnu stranu meseca u privatnom vlasništvu.“

Godinama potom, kada je Sava Dautović pokrenuo izdavačku kuću „Otkrovenje“, spomenuo sam taj podatak Savi, a Sava ga je već znao, dabome da ga je znao, odlazio je kod Konstantinovića, i ja sam samo mogao uporno da ponavljam, i ponavljao sam, hajde da mu tražimo ta pisma, da ih objavimo. – Neće ni da čuje – odgovarao je Sava. – Ma, traži mu. – Pa tražim. – I? – I ništa.

Trajalo je dugo dok Konstantinović nije prelomio i ipak pristao. Knjiga Beket prijatelj izašla je u nekoliko izdanja, prevedena je i na druge jezike, a Konstantinovićeva pisma objavljena su, kasnije, i u selektivnoj zbirci prepiske koju je Beket vodio sa njemu bliskim ljudima, ako je za Beketa bliskost dovoljno dobra reč, Konstantinović je očigledno mislio da jeste, jer je reč „prijatelj“ stavio u naslov svoje knjige. (Pavle Ugrinov, takođe jedan od nezavisnih, i prvi reditelj „Godoa“ na našim scenama, o čemu je opširno pisao u svojim knjigama, nekom drugom prilikom pričao mi je kako u toj Beketovoj drami nema nijednog dominantnog ljudskog osećanja, onoga koje bi trebalo da u igri ispliva na površinu, što je čini vrlo teškom za režiju.)

Sredinom devedesetih godina, kada je regionalno ludilo dobilo novu obrazinu, i kada sam počeo da uređujem biblioteku „Albatros“, poželeo sam da u jednoj knjizi objavim Beketovu trilogiju, romane Moloa, Malon umire i Nemušto?. Pozvao sam Kaću Samardžić da joj predočim tu svoju ideju, Kaću sam upoznao na književnoj večeri na kojoj smo zajedno učestvovali i, dok je neko treći govorio, ona mi je, za stolom, šapnula: „Pozdravio vas je Rade“, a kada sam završio svoje slovo dodala i cedulju na kojoj je pisalo: „Vi ste čitač“, danas tu cedulju čuvam među meni važnim hartijama, izvan arhiva…

Pozvao sam Konstantinoviće, javio se on. – A, to si ti – oglasio se – pročitam ponešto od onoga što objaviš, kad mi dođe pod ruku.

Potom smo, pre nego što je Kaća uzela slušalicu, razmenili još nekoliko rečenica, običnih, o vremenu, o bolu u kostima, o salatama, da, da, baš onim salatama iz voza, i dobro pamtim kako sam mu rekao da su knjige odličan način da, koliko god je to moguće, ne primećujemo stvarnost, a on mi je odgovorio da mu je samo to još preostalo, da ponešto pročita. – Sve teže se danas govori – rekao mi je, i tu sam misao, svete li slučajnosti, pročitao u nekom njegovom poznom tekstu. Da, upravo tako, sve teže se danas govori. Danas se brblja, bulazni, konfabulira, truća, toroče, nagvažda, melje uprazno, drnda vuna i lupeta. Sve sam dogovorio sa Kaćom, a onda je agencija koja drži Beketova prava poslala izdavaču „Albatrosa“ negativan odgovor, ni mrvice od mog genijalnog plana nije preteklo. Slučaj je hteo da sam te, 1996. godine, bio jedan od članova Ninovog žirija, a Konstantinović je upravo bio objavio Dekartovu smrt, tako je nazvao onaj roman za koji mi je u vozu rekao da ga piše, i Sava Dautović, koji je kao urednik NIN-a pratio sednice žirija, obavestio nas je da Konstantinović povlači svoj roman iz konkurencije. – Zašto – pitao sam Savu. – Šta misliš, da ga pozovem? – Nemoj – odgovorio mi je Sava. – To je njegova odluka i to su njegovi stari nesporazumi, nema to sa vama mlađima nikakve veze.

Posle sam saznao pravi razlog, iz poštovanja ga ni ovde a ni drugde neću reći. I to bi uglavnom bilo sve, što bi rekao Danil Harms, a ja bih dodao kako ne bih imao šta više da kažem, a i kad bih imao, izgubilo bi se u kloparanju točkova… „željeznicu guta već daljina“.

Odjednom, kada sam izvadio svu vodu iz bunara, shvatam da sam sve vreme, prisećajući se onoliko koliko sam mogao, i koliko mi je dato da upamtim, govorio o ljudima koji više nisu živi. Neka zato ovaj zapis bude shvaćen kao tihi memento.

Ovaj tekst je napisan specijalno za knjigu „Ne pristajati“ autorke Gordane Draganić Nonin koja će se uskoro pojaviti u izdanju Izdavačke ustanove „Misao“ iz Novog Sada. U dogovoru sa autorom i izdavačem Danas premijerno objavljuje ovaj prilog.