Sa Srbijom se igra šala

Lula u kojoj služe taj opijum jeste uglavnom istorija. Službena verzija naše istorije, ili tačnije naših istorija, jeste bajka. Ona je verzija zatvorenog društva i parazitskih vladara, iracionalna, eskapistička. U to možemo da se uverimo svakog dana prateći medije. Ulepšava tamo gde bi trebalo da se suočava sa poharama državnog budžeta. Proizvodi veličanstvenost, tamo gde bi trebalo da ogoli greške i primitivizam. Pronalazi revoluciju, tamo gde je slom. Lokalizmom zamenjuje planetarnost. Sirotinjski i zaostali život se kompenzuje „velikom“ istorijom „napaćenog i ugroženog naroda“. Pakao su uvek neki drugi, uvek smo bili poraženi zbog drugih, inače bi smo uvek pobeđivali .

Svakodnevnica se izmešta i skriva u izmišljenoj istoriji. Iskorak ka promeni je nemoguća misija. Nema budućnosti, back in the future, jedino dozvoljeno kretanje je hodanje unatrag, pete su prsti, prsti su pete. Centri moći nagone celo društvo na derviški sema-ples, u mistični i čigrasti, solipsistički kovitlac do obeznanivanja.

Uprkos tome što sam uveren da je otrežnjavanje nemoguće i da će pijanstvo izmišljenom istorijom trajati do poslednjeg srpskog vladaoca, tu neumitnost potvrđuju i ove stotine hiljada, i mladih i starih, pobeglih iz ove mišolovke, ipak evo nudim čitaocima još neke beleške iz poruke koju nam je Dr Nikola Krstić spakovao u bocu i bacio u okean vremena.

1868. godina

Vredno je da zabeležim šta mi piše Pacek, na glas o našim reformama, u svome pismu od 11. decembra:“Dakle i vi hoćete u nobl zapadni konstitucionalizam! Dvodomni sistem?! Valjda u jednu geaci, u drugu činovnički i đački proletarci, ili tzv inteligencija? Hoćete slobodnu štampu? Sa jednom u čitavoj zemlji štamparijom, i to praviteljstvenom? No za koga (razumevam pisatelje i čitaoce)? Učite najpre čitati, pa pisati, pa ćete moći štampati. Hoćete opšte pravo glasa? Pravo okupljanja? Kod Balkana?! – Tamo je Paja Radovanović (ubica knez Mihajla) držao pregovore, u tom hotelu. Druge stvari vami fale, kao škole i znanje; kućevno vaspitanje i poštenje; trud, rad i imanje; poslušnost, disciplina, red, štednja i tačan račun; grupisanje raštrkanog imanja seljačkog; održanje načinjenih puteva; zanati, pa makar i bez umetnosti; razumna pobožnost. Ali, vi hoćete da počnete od spoljašnje forme? Hajde de, da vidimo dokle i kako? No, meni se čini da kako ste ostali bez barjaka da se može reći:“Ubilo je, ubilo svu nadu i sreću imena vašeg Mihailovo smaknuće!“ Da Bog da da se ja varam, ali naslućujem nevolju.

1869. godina

Nikako da prestane to gramzenje za zvanjima. Uzrok je veliki i u tome što neznalice dolaze i danas na najviša mesta zemaljske uprave i u najveća državna zvanja. Druge neznalice, videći to, najlakše dolaze na ovu argumentaciju:“Kada može onaj koji je neznalica, zašto da ne mogu i ja – koji je takav isti – zar je on bolji od mene?“

1871. godina

Cela Skupština je samo iluzija, institut fantazije. Skupštinari postavljeni od vlade su skutonoše, mašina da se za sebe svagda zadobije većina. Jači karakteri ljudi su retki, i kod nas su i vrlo, vrlo retki. Kod nas ima dovoljno proganjanja i bez uzroka, po sumnji da je neko, ne velim neprijatelj vladi, nego da nije dovoljno ponizan, šta li, vladi ili da ne traži milosti od onih što su na vladi.

1872. godina

Rodbini i ličnim pristalicama onih što su na vladi data je prilika da pune džepove i da zauzmu najbolja mesta u državnoj upravi. Od tri šuraka jedan je namesnik, jedan ministar, a jedan kapućehaja, kome su povisili platu u onaj mah, kad su zastupniku Srbije u Rumuniji obalili. Dva brata od tetke drže dve ministarske stolice. I srodni s njima bili su ne neznatno unapređeni.

1874. godina

Nikola Krstić je možda prvi među naprednim ljudima Srbije koji je dobio preteće pismo zbog svog državotvornog nastupa u Skupštini. Jovan Marinović je mislio da ga je pisao oficir, socijalista Jevrem Marković, brat Svetozara Markovića, saborac Nikole Pašića, protivnik i knez Mihajla i kneza Milana. Socijalisti i radikali su anarhistički mrzeli svaki oblik državnih institucija. Pismo je stiglo beogradskom poštom:

„Beograd, 10 novembra tri sahata po podne. Čuješ Krstiću! Da budeš pošten u Skupštini! Nemoj da budeš bezobrazan kao jutros. Pazi. Nemoj da se vučeš po onoj sobi kao prebijen pas, nego drži svoje mesto. Pazi šta govoriš. Jer te može svašta snaći u mraku. Pa ti tada neće pomoći ni onaj, koj te je tamo doveo da lažete i da cedite. A, oćete novaca nesretnici jedni. Pa se ne stidi jutros tvoj debeli gosa da iska povišicu budžeta da se bolje gojite. Ovako ćeš pozdraviti i sve one frakonje, one repate majmune, koji su kao i ti. Pazite, jer naše oko svuda bdi. Ovako se trpeti ne može. Nego neka pukne, pa kud pukne. Čuješ, Krstiću, uzmi se u pamet i ti i tvoji pajtaši“.

Marinović mi reče:“Nemoguće je vladati i upravljati u zemlji gde gomila ljudi bez znanja i uviđavnosti ima i deli vlast zakonodavnu. Dok većinu sastavljaju ljudi bez načela i pravca, skloni da obaraju, pre nego da pripomognu nešto stvoriti, donde će vladi biti vezane ruke“.

1876. godina

U rat se ušlo lakomisleno (u rat sa Turcima 1876. godine). Razumni i ozbiljni državnici neće se upuštati u pokušaje koji mogu državu da upropaste. Razumni i ozbiljni državnici nikada ne igraju politiku kartašku, politiku va banque, politiku koja kulminira i izreci:“Ili veliku Srbiju, ili nikakvu!“ Krv ljudska nije uopšte, a osobito za nas nije, tako male vrednosti da bi se olako i lakomisleno mogla podnositi na žrtvu nesmišljenim pokušajima.

Ministar unutrašnjih dela juče izdao raspis načelništvima da obaveštavaju narod da nisu skupštinari krivi što je zemlja ušla u rat, nego da su takve prilike bile, te se to zbilo. Raspis je izdat zato što se u narodu opažala vika i ogorčenost protiv skupštinara. A kada se u Skupštini pitalo zašto smo počeli rat, ministri raspustiše skupštinu. Ali za rat nisu bili samo ministri, već čitava četa: visoki oficiri, sveštenici, činovnici, najimućniji trgovci… Na kraju je ministar vojni za poraz okrivio generala Černjajeva i Ruse.

1877. godina

Većina iz Skupštine isterala manjinu koja je od ministra tražila račun o novcima potrošenim za vreme rata. Pa je manjina onda stavljena pod sud, pod optužbom da je uvredila Skupštinu. Naše partaje nisu partaje političke, među njima nema bitnih razlika u načelima o javnom pravu, nego su naše partaje grupisanja oko pojedinih ličnosti, od kojih veštiji imaju i više pristalica.

1883. godina

Mnoge štamparske parnice najbolji su dokaz da nemamo ljudi pozvanih i sposobnih da rukuju javnim listovima. Karikiranje ličnosti nije još šala, a podmetanje zlih dela nije ni ironija, ni satira. Prijatelj sam slobodi izjavljivanja misli, protivnik sam podrivanju pravnog stanja u zemlji. No, kako da se dovedu ta dva pravca u suglasnost kod nas, gde je uredništvo javnih listova većinom u rukama ličnosti sumnjivih, ili bar nepoznatih, koji ne umu da se slobodnom štampom koriste onako kako bi izbegli proces, a opet kazali ono što nađu da u opštem interesu treba kazati.

Ministar finansije Spasić mi kaže da su činovnici finansijske struke do zla Boga hrđavi i nepouzdani. Za Upravu fondova još od 1878. godine nema računa i ne mogu ni da se sastave tako su stvari pobrkane.

U Srbiji bilo je malo kandidata za episkopsko mesto. Arhimandriti po našim manastirima sve su ljudi prosti, bez nauke, bez znanja, a nisu ni inače ljudi od vrednosti. Zaista čudno je da ima tako malo individua u zemlji sposobnih za episkopsko mesto! Nema zgodnih ličnosti za profesore na Velikoj školi, nema naučenih ljudi, ili bar ljudi više školovanih za sudije viših sudova, nema školovanih ljudi za diplomaciju. A i ostale struke kubure i trpe oskudicu u sposobnim ljudima. Badava, razvitak inteligentni naroda ide postepeno, ne može se naduvati.

1886. godina

Narednici se en masse proizvode u oficire. Opterećuje se budžet, i u oficirski kor se uvodi živalj koji neće podići ugled naših oficira. Svi ti narednici su bez ikakve nauke i bez ikakve obrazovanosti, koji da ne nose uniformu, došli bi u najniži sloj ljudskog društva, došli bi u red slugu, amala, kočijaša. Ima ih koji su pređe kažnjavani za dela ružna. Ti ljudi jamačno neće podići u vojsci ni moral, ni disciplinu… Ti ljudi mogu postati najopasniji element za rad i stabilnost u zemlji. Postavši od prostih ljudi gospoda, želeće da žive gospodski, sa ovom malom platom to neće moći i eto ti nezadovoljnika, i to tim opasnijih što su pristupačniji prostim vojnicima.

Stanje naše države je najžalosnije i Čedomilj Mijatović desperira za našu budućnost, veli:“Kudgod se čovek okrene, nigde ne može da nađe oslonca, te da se može nadati nečemu dobrom. Hvata me nesvestica kada počnem misliti o našim stvarima. Vrlo smo tesnogrudi.“

Vlada bespoštedno svoje protivnike udara po glavi.

Mi smo za nekoliko godina učinili razne, velike pogreške, ali među najveće dolaze pogreške koje učinismo u spoljnoj politici. Osim jedne jedine Austrije, mi ne umesmo da zadobijem ničije prijateljstvo.

1988. godina

Radikali koji preživiše pobunu, sada su pozvani da upravljaju državnim poslovima. Da li se u našem javnom životu mogla dogoditi tako velika promena da se danas za mudre državnike smatraju oni koji su pre 4-5 godina bili rušioci državnog reda i opšteg mira?

Radikalnom partajom ne upravljaju radikalne kolovođe, viđeniji ljudi iz partaje, nego tom partajom upravlja neka nevidljiva sila, upravlja gomila sveta, upravljaju đaci, upravlja omladina, upravljaju učitelji i sveštenici, upravlja neko nezadovoljstvo među seljacima, a bome i među zanatlijama i trgovcima, upravlja nesnosno stanje finansijsko u kojem se zemlja nalazi, deficit večiti, bez izgleda kako da se taj deficit pokrije, kako da se finansije urede, a uza sve izloženo, Radikalnom partajom upravljaju tajne agitacije protiv samog kralja. Ne zna se ko u Radikalnoj partaji daje ton, ko izdaje lozinku; opaža se samo da se radikalci komešaju, da su uznemireni, ali ko ih dovodi u komešanja, ne vidi se, ne zna se.

1889. godina

Kada bi se po ordenima sudilo, Srbija bila bi puna zaslužnih, odličnih ljudi. Na žalost, znamo da Srbija ima vrlo malen broj ljudi koji se s pravom mogu računati u odlične.

Na skup Napredne stranke u nedelju okupio se imućni, lepo i čisto odeveni svet. Garašanin je govorio lepo i dugo. Skup je držan u bašti kraljeve pivare. Taj se park napuni svetom, đaci, šegrčad, fijakeristi, besposličari, pijanci, mangupaši. Pri svršetku besede Garašaninove iz parka počnu leteti na skup kamenice. Boj se otpoče. Gomila svetine – sve sam ološ ljudskoga društva – postajaše sve veća, kamenice učestaše, već je bilo dosta povređenih, dosta razlupanih glava, krv je potekla. Tu se ču i pucanj iz revolvera i jedan đak, Mišković, inače nevaljalac, bi ranjen u potiljak i kuršum mu izađe na čelo. (Garašanin je bio uhapšen i okrivljen za ovo ubistvo). Svetina ode da traži naprednjake, napadne na gostionicu zvanu Kasina na Terazijama, polupa prozore, prodre u zgradu, izlomi stolove, ogledala, prospe sve vino i pivo i pomlati neke ljude. Ode posle svetina gde je štamparija Napredne stranke, polupa prozore, razgrabi i prospe slova, izlomi mašine, razruši sve što tamo nađe. Tek kada su sva ta heroična dela svršena, dođe vlast, te se svetina raziđe.

Vladi se prebacuje da je kriva što se hajduci umnožiše jer se partaja radikalna sastavlja iz ološa, a vlada na taj prekor odgovara da je ona hajduke nasledila od prošlih vlada. Sile evropske uputile vladi notu kojom vladu čine odgovornom zato što je u zemlji poremećena javna bezbednost.

1890. godina

Neprestano se događaju ubistva po selima. U jednom selu napali starca njih trojica, pa kad ne nađoše novaca, posekli ga sikirom po glavi, odsekli mu jataganom levu, pa desnu ruku i najposle ga ubiše. I zlikovci nisu beskućnici, no dobre gazde i domaćini. I u tome i leži sva opasnost, pa i teškoća sprečiti ubistva i hajdukovanja i iskoreniti ih. Želja otimati tuđe imanje na nasilni način ušla je u domaćine, u ljude koji su po prirodi stvari najbolji i najjači čuvari svojine i pravnoga poretka. I tome što se hajduci ne mogu istrebiti i što u zemlji ima tako mnogo jataka, treba tražiti uzroka u oskudici moralnosti i u gotovosti sviju da čine zla dela.

Dr Nikola Krstić 13 godina pred majsko krvoproliće 1903. godine i satiranje Obrenovića naslućuje taj događaj:

Javna je tajna da u redovima radikala ima vrlo mnogo antidinastista. Hoće li oni imati kuraži da nasrnu na tron? Učiniće, ako budu ugodne prilike.

1891. godina

Skupštinari pred Božić odoše svojim kućama. Oni uzeše putni trošak za odlazak i povratak, kao da je bio državni razlog da idu kućama. Državna je kasa oštećena time s više hiljada dinara što su poslanici uzeli u ime putnoga troška. Ali, nisu te hiljade jedine što se uzalud troše. Sve uzaludne skupštinske prepirke dolaze ovamo. Finansije su nam u najgorem stanju, i opet se troši bez ikakve štednje.

Taušanović je pre ministrovanja bio siromah sa mnogo dugova, a sad ima veliku sumu novaca samo u akcijama Zadruge za međusobno pomaganje.

Ništa nije gore za parlamentarni život, no kad Skupštinom ovladaju ljudi neznalice, a koji misle da sve znadu. Kod takvih ljudi nema granice bezobrazluku njihovom. Oštri na jeziku, oni nedotupavnim vicevima doskaču razlozima koje nisu u stanju da obore. Ali, oni za sobom vuku neuku svetinu, a ta svetina čini skupštinsku većinu. Pa počem se svagda nađe i tobože nekih učenih, koji ovakve samouke drekavce potpomažu, to je sasvim prirodno što oni misle da zaista nešto znadu i da su pozvani da upravljaju zemljom i da joj propisuju zakone. Ranko Tajsić, vešti opozicionar i smutljivac, i drugovi sve znaju, već podnosi i predloge o izmenama i dopunama Kaznitelnog zakonika.

1894. godina

Zaista, kad čovek u pameti pretrese događaje poslednjih godina, morao bi doći na misao da se sa Srbijom igra šala, da se budućnost i napredak Srbije smatraju kao igračke, zgodne da se povoljno i zadovoljno provodi vreme.

1895. godina

Godinu dana pred završetak ispisivanja svog dnevnika Dr Nikola Krstić je sumirao svoj 40-godišnje život i rad:

Jadna Srbija! Drpaju je i čerupaju kao neku strvinu. Partajska pocepanost ne da joj da digne glavu. Nevaljalci koji jedino imaju u očima svoje lične interese upravljaju narodom, njegovom tekovinom, njegovom budućnošću. Bog sam neka bude u pomoći našem narodu u ovim trenutcima jada i čemera.

www.momcilodjorgovic.com

(Nastavak u narednom broju Nedelja Danas)