Sablasti Evrazije

Juče se govorilo o „zajedničkoj evropskoj kući“; pisalo o tome da je Rusija – evropska država i da je usled nesporazuma (Tatari i boljševici) ispala iz evropske istorije. Danas opet menja političku orijentaciju.

Rusija se okrenula Aziji, završeno je sa iluzijama o Zapadu.

Promena ideologije dogodila se iznenada, a pripremala odavno. Zaokret na Istok proglasio je predsednik Rusije; ali predsednik je izrazio ono što muči narod – dosta smo trpeli jaram Zapada.

Nismo zavoleli demokratiju zapadnog tipa, a vlastita „suverena“ demokratija nije zaživela; danas se, gotovo ne krijući, umesto o zapadnjaštvu govori o povratku Ruskoj imperiji i evrazijstvu.

Demokratija i liberalizam – onakvi kakvi su se pojavili u našoj Otadžbini – ostali su u lošoj uspomeni. To je bilo cinično vreme: rasprodato je rudno blago Rusije koje po ustavu pripada narodu, a ne vladi, niti državi. To je bilo vreme kada je jaz između siromašnih i bogatih postao nepremostiv. To je bilo vreme kada su ruski narod i rusku istoriju proglasili za inferiornu supstancu ismejali prošlost. Predloženo je da se smatra kako je ruska istorija samo gruba skica zapadne istorije; treba usvojiti zapadno iskustvo, a radi toga treba rasprodati vlastitu zemlju. Nema logike u takvoj premisi, ali trebalo se pomiriti s nemaštinom tobože za kaznu zbog zaostalosti nacije i zla koje je komunizam doneo na svet.

Kritikujući komunizam, počeli su da uništavaju sve što je rusko; ono što je rusko svet je doživljavao kao preduslov pojave komunističke doktrine.

Operaciju su izveli u tri poteza.

Prvo, proglašeno je da je nacional-socijalizam odgovor na komunizam, da je genocid na osnovu rasne pripadnosti odgovor na genocid na osnovu klasne pripadnosti. S teorijskog stanovišta to je besmislica: Marks nikada nije pozivao na fizičko uništenje kapitalista – trijumf komunizma nema nikakve veze s postojanjem kapitalista – ali ima veze s tim što radnička klasa odumire i ljudi postaju slobodni. Ali Marksa nisu čitali. Ernst Nolte, jedan od onih koji su uveli teoriju paritetnog zla, odlično je znao da ne govori o marksizmu, već o praksi staljinizma – ali nisu se udubljivali u definicije. Izjednačili su komunizam s fašizmom.

Drugo, stvorili su teoriju totalitarizma, gde su izjednačili Hitlera i Staljina; tirani ne liče nimalo više od Aleksandra Makedonskog i Tamerlana – ali odredili su da su to ličnosti i pojave istog reda. Zapravo, Istok i Zapad nikako ne liče, procesi u Evropi ne liče na procese u Aziji, a ni zlo nije iste vrste. Ali poređenje su uspostavili.

Treće, ukazali su da je, uz sve druge razloge, osnovni uzrok nevolja Staljin, a da je Hitler samo bio u njih uvučen. Tako su Rusiju priznali kao krivca za nesreće u XX veku.

To je bila neophodna teorijska baza.

Kasnije se svako poniženje Rusije shvatalo kao borba s totalitarizmom.

Samo krajnje naivan čovek mogao je misliti da odgovor neće uslediti. Nemoguće je ponižavati naciju četvrt veka, opljačkati ogromnu zemlju, najaviti njen skori raspad – i misliti da ta zemlja neće nikako odgovoriti.

Kao što je rekao junak Puškinovog „Pucnja“: „U šali ste me ošamarili, u šali ste mi probušili kapu metkom, u šali ste me danas promašili. Sad sam i ja poželeo da se našalim“.

Puškinov junak nije ubio onog ko ga je uvredio, samo je pokazao svoju veštinu, ispalio metak u metak, i otišao. Rusija nimalo ne liči na Puškinovog junaka.

Za razliku od Puškinovog Silvija, Rusija nije romantični junak. Odgovor na lipovski liberalizam ispao je strašan. I – po istoj logici po kojoj su, uništavajući komunizam, udarali po Rusiji – usledio je ogledalski odgovor: odbacujući liberalizam – odbacili su Zapad.

Nikakvog liberalizma u Rusiji, zapravo, nije bilo – bio je to azijatski liberalizam, feudalni liberalizam. Fronda s Trga Bolotni nije ličila na abolizacionizam i antikolonijalizam (a to je klasika liberalne misli). Oni su se borili za staleške privilegije, da sudbina „kreativne klase“ bude drugačija od sudbine običnih ljudi koje su prozvali „sardelama“. Klasična borba barona sa apsolutizmom – danas je dobila oblik konfrontacije korporativnog morala i zajedničke sudbine; u korporativnom svetu i država i narod shvataju se kao korporacije, i to ne kao uspešne korporacije. Državi su ponudili da igra pomoćnu ulogu uz korporativni moral, i narod je shvatio da će i njemu uskoro ponuditi da siđe sa scene. Ljudi nisu bili baš tako daleko od istine: citirala se nesrećna izjava po kojoj je trideset miliona ljudi koji se nisu uklopili u tržište sami krivi. Stanovništvo je stalo na stranu apsolutizma, a uvređena fronda barona nazvala je stanovništvo „marvom“. Tako je stvoren izvrstan resurs narodnog gneva – trebalo ga je jednom iskoristiti.

Preko tromog liberalizma uvek stiže tiranija, proces je opisan još u antičkoj filozofiji: tiranin pruža ruku narodu iznad glava lopova-oligarha, tiranin govori o slavi Otadžbine, i narod aplaudira: ljude su oslobodili od kompradorstva. Korporativni intelektualci su izdali narod; kapitalisti i intelektualci su učestvovali u ismejavanju domaće istorije – i sada je, mimo korporacija, odbacujući moral kapitala, nacija poželela da je ujedini oko lidera i zapodene borbu sa svetom profita. Svet profita je – tuša, spoljna nametnuta istorija; u pamćenju je još živ svet zadružnog – siromašnog, ali poštenog, kako sada izgleda – socijalističkog života. Socijalistička nomenklatura, vlastela u doba kmetstva, bila je (tako izgleda danas) u bliskim odnosima s narodom – simfonija vlasti i naroda – to nije podlost stranog korporativnog morala.

Uostalom, ništa nisu vratili; privatizaciju nisu poništili, nacionalizacija rudnog blaga se nije dogodila; tiranija nikada ne odbacuje tekovine oligarhije – tekovine oligarhije tiranija jednostavno prisvaja. Kao što narod ništa nije imao – tako ništa neće ni imati; ali postoji trenutan trijumf nad prestupnikom, postoji katarza ujedinjenja. Zanos je pojačan jer su narodu stavili do znanja kako je centralizovana vlast spremna da objavi rat spoljnom neprijatelju – da bi spasila narodni interes. Narodu su rekli kako se zove zajednički neprijatelj, šta želi, šta je svrha pete kolone, ispod koje zastave se treba okupiti.

Izgovoreno je ime onog što narod brani u ratu – Evrazija. Značajna, uzvišena reč.

Ponekad kažu „ruski svet“, ali misle na, prema pesnikovim rečima, „rusko more“, koje je šire od same Rusije, tu će se ujediniti slovenski potoci. To je ogromno more, Evrazijsko more – ono je suprotstavljeno Atlantskom okeanu.

Ruski svet, Evrazija, Ruska imperija – ovi izrazi se koriste kao međusobno zamenljivi. Neki su posumnjali: zašto bi se borili za imperiju – pa imperija ne podrazumeva socijalnu pravdu. Objasnili su im: najpre treba izgraditi imperiju – a socijalna pravda će doći sama po sebi. Sada je najvažnije – sačuvati Evraziju.

Objasnili su u čemu je razlika između Evrazije i Atlantske civilizacije.

Evrazijska ideja je – ideja narodne duhovnosti, evrazijska simfonija se protivi materijalističkoj civilizaciji Atlantizma. Misija evrazijstva je uvođenje u svet sabornosti – to će se dogoditi zato što svet počiva u zlu, a Evrazija boravi u dobru. Zapadnu kulturu (na to je zapravo ukazivao još slovenofil Homjakov) „upropastilo je“ rimsko nasleđe, aristokratizam, državno uređenje utemeljeno na nasilju. Zapadna kultura koja se nekad razmetala pred slovenskim svetom je agresivan skup poroka. Evropa danas predstavlja tužan prizor – uobičajeno je da se zove Gejropa, kako bi se naglasila njena privrženost netradicionalnom seksualnom opredeljenju; Evropa umire, njena istorijska misija je završena. A slovenski svet, koji čini centar Evrazije, mlad je i zdrav; on se zasniva na primatu moralne slobode. Uzrok moralne slobode slovenstva su (tako su smatrali slovenofili) nacionalne crte slovenskog karaktera: miroljubivost, prijemčivost za tuđe, saosećajnost, sposobnost za promenu. Borba načela je neminovna: istorija čovečanstva je, prema Homjakovljevoj koncepciji, borba suprotnih svetova (Homjakov je zvao te sile „iranstvo“ i „kušitstvo“, ali kasnije su razni ideolozi, opisujući istu tu uslovnu ideologemu, umetali druge termine opšteg karaktera – „borba civilizacija“, „borba etnosa“ i sl.).

Orvel je predviđao beskonačnu borbu Evrazije, Atlantide i Istazije, koja ć e zameniti svaku ideologiju uopšte: prikazuje se pojednostavljena slika sveta, ne opterećujući detaljima. Novine „Izvestija“, „Zavtra“ i „Limonka“, televizija – danas ovi mediji uveravaju da se svet nalazi u stanju globalne borbe kontinenata.

Građanima uvek predlažu apstraktnu borbu – što su lageri uslovniji, utoliko je lakše manipulisati svešću građanina. Protivnički lageri se označavaju uopšteno: beli – crveni; katolici – protestanti; socijalisti – kapitalisti. Danas je čak i neobaveštenom čoveku jasno da je borba s buntovnikom Ukrajinom fragment velike bitke civilizacija! Danas je čovek pre svega evrazijac, a tek onda – muž, otac, službenik, štediša i sl. Čoveku je možda zanimljivo zbog čega mu to nude da umre.

Topovsko meso je ubeđeno da je pokolj neophodan u borbi za ideale.

„Fašizam“ manje zemlje koji se manifestuje prema zemlji sa atomskim oružjem je besmislen – ali sugerišu nam da se radi o borbi protiv fašizma novog tipa. Vodi se bitka protiv američke svetske hegemonije koju sada nazivaju varijantom fašizma. Današnji „fašizam“, „rusofobija“ – to je ideologija velike atlantske formacije, kojoj se Ukrajina tobože pridružila. Na taj način, borba se vodi sa Ukrajinom, ali simbolizuje sukob Rusije sa svetom Atlantizma. Izreka „tuci svoje da bi se stranci bojali“ postala je politički program.

Situacija je zanimljiva jer predstavlja simbiozu prologa Prvog i Drugog svetskog rata: radi se o odbrani kapitalističkih računa – ali imperijalistički rat se izdaje za borbu pogleda na svet. U stvarnosti ideali vlasnika koncerna (američkih, ukrajinskih i ruskih) ne razlikuj se. Ali Prvi svetski rat bi hteo da u njegovim sebičnim uzrocima vide idejne uzroke Drugog svetskog rata. Kažu kako Rusiju mogu osvojiti – ali ne objašnjavaju šta će uraditi sa zemljom kada osvoje. Verovatno će srušiti svetinje i uništiti jezik – uostalom, kultura je već uništena sopstvenim snagama. Budući da nikakvih planova o istrebljenju ruskog stanovništva nema, onda se možda radi o ekonomskom ropstvu koje se ne može dozvoliti. Međutim, osnovni deo stanovništva Rusije je u ekonomskom ropstvu i bez globalnog rata – verovatno se onda radi o nekakvom megaropstvu, o takvoj diktaturi kakvu radnici iz Čerepovca još nisu doživeli od svojih sadašnjih gazda. To je prilično neodređena pretnja. Ali u nju veruju, evrazijska ideologija detaljno tumači pretnju.

„Evroazijstvo“ je postalo radna ideologija budućeg rata – i prikazalo dislokaciju. Novi evrazijac A. Drugin označio je geografske ciljeve, on govori o „ciklusu proširenja granica koji nadmašuju ranije maksimalne granice“. Ovi ritmovi proširenja granica „podsećaju na kucanje srca“: „Svako naredno proširenje povećavalo je ukupnu veličinu Rusije“. Dugin je napisao udžbenik „Poznavanja društva“. „Ideja 'velike Rusije' je projekcija u budućnost objektivne analize prošlosti ruskog naroda i logike njegove istorije“.

Razmere uticaja nove Rusije „treba da nadmaše granice uticaja Sovjetskog Saveza“. To „nije nostalgija za prošlošću, već pogled u budućnost“. Kada se učvrsti vertikala vlasti, prošire granice, tada će rusko „tradicionalno društvo“ potpuno pobediti atlantsko „društvo moderne“. To zvuči donekle uopšteno – ali prilažu se karete.

Običan čovek je u uverenju da je njemu predočen utilitaran aspekt „evrazijstva“ (proširenje teritorija, izlaz na topla mora i sl.), a da, osim praktičnog, postoji i teorijsko, filozofsko evrazijstvo, koje on ne mora da zna i koje ne bi mogao shvatiti zbog složenosti ideja, ali koje objašnjava sve. Tamo, u tom složenom filozofskom evrazijstvu otvaraju se bezdani sakrivenih istina i duh se penje na planinske vrhove. Tamo je rečeno o Logosu i Ejdosu, o tradiciji i teodiceji, o fenomenima i noumenonima; a građaninu u pristupačnoj formi izlažu praktičnu suštinu pitanja – tobože, ukre treba obliku. I građanin veruje da žreci i političari operišu uzvišenim intelektualnim evrazijstvom, a vojnicima prenose praktične zaključke. Postoji, misli građanin, velika filozofija evrazijstva, eto njoj smo se, na izvor, vratili. I, treba reći, savremeni evrazijci podržavaju to mišljenje građana, govoreći o „posvećenima“, „žrecima i kšatrijama“, ezoteričkom znanju, primordijalnom otkrovenju – izgovara se mnogozagonetnih reči, iza kojih ne stoji apsolutno ništa. I pre svega – tu nema nikakvog znanja i filozofije.

Treba shvatiti sledeće: filozofija u principu negira tajne. Kada vam govore o nekom tajnom mističnom znanju za posvećene, budite sigurni – to nema, i ne može imati ni najmanje veze s filozofijom. Filozofija, po definiciji onoga čime se bavi, nastoji da razume svet, nastoji da svaku pojavu protumači i objasni, ne stideći se jednostavnih reči. Patos filozofije je u razumevanju i objašnjavanju. Sve čime se bavio Sokrat – to je uklanjanje mistifikacija i stereotipa mišljenja, zahtev da se razume, uporedi, pronađu tačne definicije suštine stvari. Sve čime se bavio Kant – to su razumni dokazi moralnih imperativa; sve čime se bavio Hegel – to je razumno objašnjenje stvarnosti. Oblast filozofije je – sve što se nalazi u granicama razuma, i mada reč Ejdos zvuči zagonetno, u tom pojmu nema zagonetke: Ejdos je – samo koncentracija mnogih značenja, to je atom koji filozofija stalno razbija, razmatrajući i dokazujući razumnost ili privid. Filozofija ne priznaje tajne. Štaviše, tajne i mistiku ne priznaje ni hrišćanska religija.

Svetotajstvo – nije tajna. Patos Tome Akvinskog sastoji se u tome što znanjem i razumevanjem učvršćuje duševnu veru – vere nema izvan uviđanja i razumevanja.

Iz rečenog proizilazi da nikakva „filozofija evrazijstva“ ne postoji. U osnovi evrazijstva je mistično shvatanje stvarnosti, koje su izabrani preneli pastvi, predstava koja nema nijednog oslonca – ni geografskog, ni socijalnog, ni istorijskog. I onda, razume se, nema nikakve kategorijalne rasprave.

Guru savremenih evrazijaca (naročito evrazijaca) je – mistik Rene Genon, koji je mrzeo sistemske koncepcije Zapadne civilizacije i govori o „primordijalnom“ znanju, istinama poreklom iz otkrovenja, koje su postojale pre akademskog znanja. Razume se – to nema nikakve veze s filozofijom.

Što se tiče klasičnog ruskog evrazijstva, koje je nastalo dvadesetih godina, ono je ideološki pojam nikakvih filozofskih kategorijalnih razmišljanja u toj nauci nema, a to uopšte i nije nauka, naučne knjige iz te discipline takođe ne postoje.

Patos evrazijaca podseća na patos Jesenjina koji počinje svoju poemu rečima: „Neću se uplašiti smrti, ni kopalja, ni kiše strela, tako je govorio po Bibliji prorok Jesenjin Sergej!“ Posle takvog očajničkog početka očekuješ ozarenja, uputstva i recepte postojanja. Ali njih nema. Osim strašnog uvoda, u poemi se ne kaže ništa – dalje ide o topolama i brezama. Tako je i sa evrazijstvom.

Savremeni „evrazijac“ A. Dugin opravdao je odsustvo ekonomskog programa time što je evrazijstvo – „ideokratija“ i „ne pretenduje na izradu posebne ekonomske ortodoksije“. Uopšte uzev, vlast ideja mogla je da dovede do nastanka bar jedne ideje ekonomskog karaktera, ali nije dovela. „Evrazijac“ objašnjava, evo bukvalnih reči: „Ekonomija je sredstvo, a ne cilj. To predodređuje parazitizam evrazijskog učenja u pogledu ekonomske sfere“. Tako su zapravo postupali i Mongoli: spalili bi šumu i išli dalje – ali u epohi razvijene civilizacije princip parazitizma postaje komplikovaniji.

Planiranje parazitske ekonomije evrazijske civilizacije slaže se s namerom da se osvoji pola sveta, kao i s namerom da se druga polovina leči od greha. Sve to zajedno proglašeno je za duhovnu misiju Evrazije. Valjda treba razumeti tako da će parazitski model zauzimati pola planete, vršiti idejno vođstvo, a grešni deo zemljine kugle radiće za prosvetljene vladare. Pošto evrazijstvo nikad nije imalo nijedan razumljiv plan, uz sadašnje stanje privrede u Rusiji, može se tvrditi da ekonomskih planova neće biti ni u budućnosti. Zato postoje politički planovi – to su grandiozne namere; za ostvarenje tih namera stanovništvo treba da da život.

Kako bi se mogli pojaviti konkretni socijalno-ekonomsko-privredni planovi Evrazije kada Evrazija uopšte ne postoji u prirodi? Takve zemlje jednostavno nema, to je mistična hipoteza – izdvojiti politički osamostaliti zemlje koje nisu povezane zajedničkom religijom, ekonomijom i kulturom. Nikolaj Trubecki (lingvist po obrazovanju) pokušao je da izgradi nekakav univerzalan jezik na bazi turskog – ali to, razume se, nije uspelo. Što se tiče muslimansko-hrišćansko-budističke religije, sintetične azijsko-evropske kulture, takva nestvarna tvorevina predstavlja potpunu besmislicu. Evrazija je – utopija (i bezumna metafora V. Cimburskog „Ostrvo Rusija“ ukazuje na utopijsku adresu), međutim, za razliku od Mora, tvorca ostrva Utopija, autore projekta „Evrazija“ (ili „Ostrva Rusija“) nije interesovalo kako će konkretno evrazijci zarađivati za hleb nasušni. Da li je moguće kombinacija azijske i evropske proizvodnje? To je previše daleko i neodređeno. Najverovatnije će evrazijci prodavati naftu, ali kome da prodaju naftu kada će ceo svet biti osvojen?

Upadljivo je da Evrazija ističe želje pre nego (i umesto) što reši šta će raditi na osvojenom prostoru. Organizovati kockarnice – to zvuči krajnje vulgarno, ali u principu ništa drugo ne može biti.

U toku današnjeg, redovnog poučavanja Ukrajine ruski pisac-patriota Prohanov uzvikuje: „u Novorusiji nastaje novo društvo, slobodno“ i sl. (Istovremeno, on izražava želju da pruži vrč tek pomuženog mleka vojniku koji pripaja Ukrajinu, kako bi ratnik „ispio mlečne svežine“). Naravno, nikakvo novo društvo, nova privreda ne mogu se izgraditi. Radnik u Ukrajini biće podređen oligarsima iz Moskve i radniku će objasniti kako je biti sluga ruskog gospodara časno, a biti sluga ukrajinskog – loše. Biće to isti stari, na beskrajnoj teritoriji „Evrazije“ jedino mogući ekstenzivni feudalizam. Pošto se Rusija boji federalizacije kao đavo tamjana, borba se uvek vodi za gušenje pobuna, potiskivanje nezavisnih boljara, favorizovanje poslušnih boljara, stvaranje sistema podređenih feuda. Okupljanje zemalja pod vlast jednog cara i jeste istorija zemlje, druge istorije nema. Ne sećamo se iz prošlosti zakona (svaki vladar ih menja i niko ne poštuje), ustava (koji se prepravlja i tumači po želji), moralnog čoveka koji se suprotstavlja carskoj volji – sećamo se samo junaštva zbog pripajanja novih i novih teritorija. Car ne zna šta da radi s teritorijom, bogatom, ali inertnom – i u toku cele istorije Rusije ekonomska nemoć uzrokuje nova teritorijalna pripajanja kako bi se sačuvala iluzija rasta, makar samo fizičkog. Preterano narasli prostor mora biti centralizovan, ali naređenje koje se šalje iz centra nikada ne stiže do periferije, i nema ideje koja ujedinjuje taj prostor – niti će je biti. I kada se ostvari želja pisca-patriote i „žuto-crna traka pobede opaše zemaljsku kuglu“, to će samo značiti da je zemaljska kugla umrla.

U Biblioteci XX vek

U Biblioteci XX vek objavljen je zbornik radova ruskih autora pod naslovom Druga Rusija (urednik Milan Subotić), čiji je cilj – kako kaže priređivač – da čitaoci sagledaju Rusiju iz perspektive drugačije od one koja je u Srbiji dominantna. Zajednička odlika svih dvanaest autora zastupljenih u zborniku je kritičnost prema aktuelnom režimu u Moskvi. Danas objavljuje odlomak iz članka umetnika i mislioca Maksima Kantora, čiji stavovi po pravilu izazivaju burne reakcije ruske intelektualne javnosti.