Srbija i izbeglice

Šta to konkretno znači? Izbeglice se u Srbiji, na putu ka državama članicama Evropske unije, zadržavaju dva do tri dana. Pređu granicu, potom većina njih dobije osnovnu pomoć, ako im je potrebna (hrana, lekovi, odeća i obuća), da bi onda sopstvenim ili organizovanim prevozom bili prebačeni do granice sa Hrvatskom.

Srbija, dakle, dobija pohvale jer se prema trenutno najugroženijim kategorijama stanovništva verovatno cele planete odnosi na gore opisan način. Iz toga sledi da bi Srbija mogla i drugačije da se ponaša, odnosno da bi bio realan i drugačiji odnos koji nije vredan pohvala. Opet, šta bi to konkretno značilo?

Da Srbija ne pruža osnovnu lekarsku pomoć deci i starima? Da im ne obezbedi vodu i hranu i ćebad nakon što uđu na njenu teritoriju? Da ih sprečava da se pomere dalje od granice? Da dozvoli da ih lokalno stanovništvo opterećeno ksenofobijom šikanira, tuče, pljačka i maltretira? Da gleda kako nemoćni umiru od gladi, hladnoće i drugih bolesti ne ukazujući im pomoć?

Da, verovatno je i sve to bilo realno očekivati od Srbije. Da li je to onda vredno pohvale? Činjenica da neka država dobija priznanja samo zato što ne pravi dodatne probleme najugroženijima, već ih samo sprovede za dva do tri dana kroz svoju teritoriju do druge granice, mnogo govori o toj državi. A taj kontekst, svakako, nije za pohvalu. To govori mnogo o trenutnoj reputaciji Srbije na međunarodnom planu. A, kako državu čine građani, odnosno njihovi izabrani predstavnici, tu dolazimo do ugleda premijera Srbije Aleksandra Vučića i njegovih saradnika uključenih u rešavanje izbegličke krize.

Pritom, trebalo bi razgraditi i taj pojmovni sklop karakterističan za opis aktuelne situacije. Srbija, dakle, ne rešava i ne suočava se sa izbegličkom krizom, ona naprosto obezbeđuje prolaz tim ljudima do Evropske unije jer se geografski nalazi na tom položaju. Državni zvaničnici ne propuštaju priliku da istaknu kako dobijaju priznanja za taj minimum napora da se uspostavi ljudski odnos prema žrtvama najbrutalnijih ratnih zločina i razaranja u novijem dobu. S obzirom na to, pretpostavlja se da im je stalo da ih druge države, pogotovo članice Evropske unije, na takav način vide i misle o njima.

Međutim, poput situacija iz običnog života, postavlja se pitanje kako se percipiraju osobe koje se hvale time što su nekome pomogle da ne umre od gladi, žeđi ili hladnoće. Ili, šta se misli o ljudima koji se na sva zvona hvale da nisu dozvolile da neke budale prebiju i maltretiraju žene, decu, ljude koji beže od sigurne smrti? Takvi ljudi, osim što se ističu svojom nezrelošću i nedostojnošću, odaju utisak opasnosti da bi isto mogli da se ponašaju i drugačije – kako se to obično kaže – da gaze preko mrtvih. Odnosno, slučaj je takav da to inače rade, pa kada odstupe od sopstvene običajnosti, hoće da ih neko potapše po ramenu i kaže – svaka čast, ispao si čovek jer si drugome pomagao u nevolji. Iako, nisu mu baš pomogao, samo si se suzdržao da ga dodatno ne dotučeš.

Kada se to prevede na državnički nivo i odnos, ponašanje koje odlikuje predstavnike vlasti u Srbije a iscrpljuje se u hvalisanju tim minimumom odgovornosti izaziva stid. Jer, umesto da ćutke, svesni razmera katastrofe i ljudske patnje izazvane ratom na Bliskom istoku, rade ono što se očekuje i od najmanje odgovornog ljudskog bića, sa podrazumevajućom dozom empatije usled činjenice da smo društvena bića, srpski zvaničnici na sav glas kritikuju države koje su za razliku od Srbije udomile i trajno smestile milione izbeglice, suočeni sa problemima njihove asimilacije u zajednicu.

Bez namere polemisanja i postavljanja pitanja o tome kako se „tvrđava Evropa“ odnosi prema činjenici da milioni izbeglih traže utočište u njoj, o njenoj spremnosti, nivou ksenofobije tamošnjih stanovnika, otvoreno profašističkim stavovima prema tom problemu od strane mnogih država takozvanog istočnog bloka, i tako redom, sagledavanje šire slike, u kojoj je Srbija samo jedan njen mali deo, ostavlja prostora za strepnju šta će se događati u narednim mesecima.

Zavese na granicama će na proleće pasti. Zatvoriće se prolaz za milione izbeglice. Deca, žene, stari, kao i oni u punoj snazi, u boljem slučaju uspeće da se smeste u kampove na pograničnim delovima ratom zahvaćenih zemalja, čekajući prestanak sukoba da se vrate u porušene kuće i bedom opustošene gradove. Drugi, koji budu imali malo više sreće uspeće da se probiju i pored zatvorenih granica do balkanske rute. Tu će ih, međutim, sačekati kapaciteti ovdašnjih prilika.

Odavno se govori o tome da će Srbija morati da smesti i zadrži određen broj izbeglica u kampovima širom zemlje. Izgleda da je premijer Srbije uspeo da uveri evropske kolege da bi veliki broj njih izazvao nestabilnost i narušio bezbednost, pa se odustalo od takvih namera, ako ih je uopšte bilo. Realno govoreći, nije bilo ni potrebe da ih uverava. Srbija ima dugogodišnje iskustvo netrpeljivosti prema drugom, pogotovo prema muslimanima. Da ne spominjemo genocid u Srebrenici koji ni država ni većina građana ne priznaje i ne suočava se sa tim mračnim delom prošlosti. Takođe, setimo se skorašnjih spontanih i manje spontanih protesta protiv azilanata u pojedinim gradovima, koji su naočigled svih spavali na snegu u šumama jer su ih razjareni građani isterali iz straćara u koje su prvobitno bili smešteni. Srpska desnica, brutalna, napadna i neljudska u svom nastupu preti da učini situaciju nepodnošljivom ukoliko do trajnog zadržavanja izbeglica dođe.

Ko se raduje takvom proleću?