Šta je u njegovoj glavi

Nije potrebna dugotrajna analiza niti posebno izoštreno opažanje ovakvih pitanja da bi se došlo do istinitih zaključaka i odgovora. Čak su ta pitanja pomalo i banalna, što zbog opsežnog iskustva posmatranja načina i mehanizama vladanja na ovim prostorima unazad 15 godina, što zbog očiglednosti njihovih odgovara. Međutim, pitanje na koje nije moguće dati sasvim tačan odgovor odnosi se na budućnost, čemu vodi ovakav princip vladanja i upravljanja. Sudeći po prethodnom iskustvu, vodi relativnoj stagnaciji, dakle, pomacima koji ne samo da su mali i nedovoljni, već su podložni ukidanju na prvom beznačajnom testu. Neizvesnost budućeg ishoda, dakle, zavisi od poteza koji bi tek trebalo da uslede, a da li se mogu nazreti njihovi obrisi stvar je polemike. Opet, govori se o aktuelnom trenutku, u kojem nema izvesnosti, pa se ta polemika svodi na ravan poverenje i nepoverenja. Prateći liniju ovakve postavke jedine moguće debate, tvrdnje onih koji imaju poverenja naspram onih onih kod kojih to izostaje, i obrnuto, mogu biti opovrgnute u svakom trenutku budućnosti, jer niko ne može znati, što bi se reklo – šta je u njegovoj glavi.

Izvesno je, odnosno može se precizno izračunati na osnovu onoga čime trenutno raspolažemo, čemu vodi jedan a čemu drugi pravac spoljne politike premijera Srbije. Ukoliko se zauzme pravac ostvarenja javnog interesa, a po sadržini taj pravac je određen ispunjenjem uslova za članstvo u Evropskoj uniji, ovakav način kretanja u tom smeru ostaviće pogubne posledice jer nije ispunjen vrednostima koje su imanentne cilju.

Naime, da li je moguće pomirenje sa susedima nad kojima je u ime građana Srbije počinjeno toliko ratnih zločina, krunisano genocidom, bez suočavanja, priznanja, stida i apsolutnog odricanja od takvih postupaka, vođeno potrebom ekonomske i privredne saradnje? Apsurdno je odgovarati na takvo pitanje. Kada još na takav način taj proces vodi neko ko je bio aktivan učesnik u ratnoj propagandi i politici zločina tokom devedesetih, a danas svaki čas poseže za ratnohuškačkim izjavama, pravdajući ih namernim izvrtanjem i predimenzioniranjem poruka koje stižu iz susednih zemalja, onda se gore pomenuti pravac, određen kao onaj koji vodi javnom interesu, izvrće u svoju suprotnost. Takav metod zapravo vodi prilikama koje održavaju predratno stanje, zaostalost svesti građana, iščekivanju trenutka u kojem bi se pozicija sile opet mogla naći na „našoj“ strani i staviti u pogon osveta i izazivanja sukoba, ponovnog aktiviranja životinjske mržnje prema drugom.

Drugi smer kojim bi premijer Srbije mogao da vodi državu u trenutku koji otvara ovakve dileme, naravno je onaj koji pretpostavlja antievropsku politiku. Po sadržini, u kontekstu javnog interesa, taj smer je poguban i predstavlja mnogo gore stanje čak i od gore opisanog, odnosno predstavlja njegovo najnepovoljnije izvođenje.

U osvrtu na aktuelni kontekst i povod za pisanje ovog teksta, a to je poseta ruskog visokog zvaničnika Dmitrija Rogozina Srbiji, kada je on, ne zavaravajmo se, otvoreno istupio protiv proevropskog kursa Vlade Srbije, vrlo jasnim porukama o potrebi Srbije da kupi od Rusije oružje kako bi se i u vojnom smislu, kada se za tim ukaže potreba, suprotstavila državama članicama EU, odnosno NATO, pitanja sa početka ovog teksta traže odgovarajuće odgovore, u smislu hvatanja trenutka i razumevanja dvoličnog ponašanja srpskog premijera. Ta dvoličnost dolazi do izražaja i još u jednom vrlo aktuelnom slučaju, a reč je o referendumu koji predsednik Republike Srpske namerava da sprovede u tom bosanskohercegovačkom entitetu.

Možda po prvi put u novijoj istoriji, Srbija je otvoreno okrenula leđa Dodiku i Putinu, stavljajući se na stranu EU protivljenjem referendumu u RS. I to je razlog za svojevrsno zadovoljstvo onih koji evropski put vide kao budućnost Srbije. Problem je što je premijer Vučić taj veliki korak učinio malim načinom na koji je to uradio, odnosno ne određujući ga odgovarajućim sadržajem i razlozima, već opet nacionalističkom retorikom koja je svojstvena čak i postupku u kojem bi on taj referendum podržao. Oni koji imaju razumevanja za ovakav način, pozivaju se na činjenicu očekivanja većinskog dela građana Srbije koji Republiku Srpsku vide kao ratni plen Srbije. Premijersku proračunatost vide kao jedinu mogućnost da se javno mnjenje bez velikih trzaja polako navikava na buduće stanje koje će srpsku politiku u potpunosti odrediti protivnoj razbijanju BiH i očuvanju bezbednosti u regionu. Još kada se tome doda otvorena podrška Rusije koja je u suprotnosti sa srpskom politikom, dvoličnost Vučića dobija još jače opravdanje. Nije mu lako, oceniće.

Ovi drugi nasuprot njima zauzeće stav koji negira čak i postojanje dvoličnosti, negiraće postojanje činjenice da se stavio nasuprot Dodiku i Putinu, i postupke tumačiti kao kontinuitet njegove mračne prošlosti uz potrebu opstanka na vlasti podrškom EU. Utisak koji je pritom teško prenebregnuti odnosi se na to da bi Vučiću najviše odgovaralo da protivljenje Dodiku i Putinu vidi, čuje i razume samo Angela Merkel, nemačka kancelarka, a ne celokupna domaća, regionalna i ruska javnost. Kao vlastodržac koji namerava da opstane na vlasti i na osnovu svega što je do sada na toj poziciji pokazao, jasno je da bi voleo da se svidi svima, da ga svi vole.

Da li će uspeti u tome, da privoli bar one od kojih očekuje da ga ponovo izaberu na biralištima, odnosno one koji odlučuju o tome da li je Srbija zaista na evropskom putu ili ne, ostavljajući Rusiju i njene interese kao neuklopljive u srpske, ostaje da se vidi. Hrabrosti da okonča taj dugotrajan proces sukoba, ako mu je to uopšte cilj, po svemu što je do sada pokazao, dovoljno nema. Inače, zašto bi, između ostalog, uopšte zvao i ugostio Rogozina da najpre zvecka oružjem po Beogradu, a potom ceo ugođaj okonča u ćaskanju sa najpoželjnijim ruskim političarem Vojislavom Šešeljem.