Šta su feministkinje radile u ratu

S obzirom da je tokom izrade teze, a i nakon što ju je uspešno odbranila, nalaze svojih višegodišnjih istraživanja predstavljala na više međunarodnih naučnih skupova zapaža da posebno interesovanje javnosti budi pitanje: šta se dešava sa mirovnim feminističkim aktivistkinjama kada počne rat, kada se nađu na različitim stranama u ratnim sukobima.

U literaturi se često govori o podeli feminiskinja na antinacionalistkinje i nacionalistkinje. Pokušala sam da objasnim kakva značenja se pridaju tim pojmovima. Jako je bitno da dok su antinacionalističke feminiskinje same sebe tako nazivale, nacionalističkim feminiskinjama je taj atribut dat spolja. Nijedna od njih samu sebe nije tako nazvala. Ta se podela prihvata kao nešto što je objektivno i neutralno, neupitna činjenica, a u stvari je reč o drastičnoj razlici u moći, jer nije isto da li ti sam sebe tako nazivaš ili te neko drugi tako naziva, posebno kada ti nazivi služe da legitimiraju jedne, a delegitimiraju druge feminiskinje – kaže Ana Miškova Kajevska u razgovoru za Danas.

Autorka najznačajnijim nalazom svog istraživanja smatra dokumentovano predstavljanje postojanja razlika između Beograda i Zagreba.

– Kada govorimo o feministkinjama, ne možemo govoriti o Beogradu i Zagrebu kao o lokacijama na kojima su se dešavale iste stvari devedesetih godina XX veka. Ratno nasilje je bilo prisutno u Hrvatskoj u prvoj polovini devedesetih, dok se u Beogradu ta vrsta ugroženosti osetila tek krajem te dekade, najpre sa pretnjama, a potom i samim bombardovanjem 1999. godine vezivanje nacionalizma i antinacionalizma za feminiskinje je vrlo upitno. Tema je još jako emotivna, neistražena, tabuizirana, osetljiva. Jako je bitno uzeti u obzir kontekst ne samo geografski nego i vremenski jer u oba grada postoji razlika između onog što se događalo u prvoj polovini devedesetih i onog što se događalo u drugoj polovini te dekade – ističe sagovornica Danasa.

Jedna od tema koje se nameću jesu iskustva beogradskih i zagrebačkih feminiskinja relevantna je za feminiskinje u delovima sveta gde se trenutno ratuje (Sirija, Irak, Ukrajina…).

– Ostaje pitanje da li feminizam nužno podrazumeva antinacionalizam ili može biti povezan sa nacionalizmom i kojim to nacionalizmom. Posebno pitanje koje mi se tokom istraživačkog rada nametnulo je šta radimo sa informacijama, dokumentima, mogućim izvorima budućih istraživanja. Puno toga sam videla samo u privatnim, kućnim, arhivama akterki. Pošto se ne čuvaju na pravi način, dokumenti se raspadaju i gube, a nisu ni javno dostupni svim zainteresovanim – kaže Miškovska Kajevska.

Sumirajući svoja istraživanja feminizma i saznanja do kojih je došla, sagovornica Danasa kaže:

– Pitanje ženske solidarnosti bilo je i ostalo jedna od bolnih tačaka. Zato je ova tema teška za istraživanje, a i govor o njoj. Ideja i potreba da se žene ujedine i imaju zajedničku platformu, jer su sve eksploatisane zato što su žene, ponekad dolazi u konflikt s činjenicom da neke žene doživljavaju sebe ne nužno ili ne samo kao žene već i kao pripadnice određene nacije, klase, rase, seksualne orijentacije itd. Ponekad te različite pripadnosti čine legitimnim pitanje: u kojoj meri možemo biti solidarne jedna sa drugom ako naša iskustva nisu ista, ako ih nedovoljno poznajemo ili nedovoljno prihvatamo te razlike. Pitanje je i šta radimo sa ženama sa čijim stavovima se suštinski ne slažemo. To pitanje jeste problematično ne samo na ovim našim prostorima nego i generalno.