Sto dana Aleksandra Vučića – Ni Jat ni Fijat, nego autobus

On izgleda još ni sam nije sasvim uveren da je premijer stvarno i postao, pa narodne predstavnike još naziva „tipovima“ i odaziva se ama baš na svaku kritiku optužbama, uvredama („Ne znam da li ste nekog vezivali za banderu, ali sigurno više nećete“) i pretnjama garniranim zgodnim i popularnim najavama hapšenja (vlasnika restorana koji ne plaćaju struju!!!) umesto argumentima kako jednom tipu na putu ka Evropi, kakvom je mi još zamišljamo, priliči. I to, mada ne samo to, koketiranje s preovlađujućim ovdašnjim ukusom učinilo je da popularnost Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke za prvih sto dana u biračkom telu ne padne, nego poraste i pored nekoliko nepopularnih zakona koje je njegova skupštinska većina izglasala i pored izgleda nesumnjive namere Vučićeve države da račune za struju i poreze hitro i nemilosrdno naplati od građana i sitnih preduzetnika, ali ne i od velikih dužnika. Može se pretpostaviti i da Vučić samo glumata kako bi njegovi podanici, radosni zbog opšteg i zasluženog patosiranja pre svega Demokratske stranke, nesvesno progutali „promenu svesti“, ali mnogo je i onih koji od ovakvog Vučića počinju da zaziru čak i ako uredno plaćaju ne samo struju nego i vodu.

„Neka hvala. Koga su zmije jednom ujedale…“ odgovorio je Vučić, tada još PPV, na pitanje da li bi, ako bi mogao da bira, radije izabrao tiražnije „Novosti“ ili „Politiku“ da ih ima pod kontrolom, a sada ga optužuju da je pod kontrolu stavio maltene sve medije. Uz postojanje interneta i društvenih mreža teško je prihvatiti tvrdnju da je pritom zaveo pravu medijsku blokadu, a to dokazuje i primer njegove ženidbe, o kojoj je cela Srbija sve znala, iako vest o tome nije objavio gotovo niko. Predstavnici sedme sile citiraju čak i imena bar dvoje televizijskih novinara koje je Vučić navodno bar pokušao da skine sa TV ekrana, ali za tako nešto mu je, da budemo pošteni, potrebna saradnja i (finansijsko?) saučesništvo vlasnika medija. A sloboda, pa i medijska sloboda ima svoju pristojnu cenu. Ali da bivši ministar informisanja Vučić, koga su zmije 90-ih ujedale, na najcrnji da ne kažemo na najprimitivniji način zloupotrebljava bar jedne novine i bar jednu televiziju za obračune sa svojim neistomišljenicima, disciplinovanje konkurenata i zastrašivanja najavama hapšenja u to nema nikakve sumnje.

Za prvih sto dana svog premijerskog mandata Aleksandar Vučić je izveo bar tri uspešne operacije. Sindikate, koje je bivši ministar privrede Saša Radulović na trenutak ujedinio, Vučić je uz pomoć deklarisanog levičara Aleksandra Vulina, privilegovanih državnih firmi i subvencionisanih gubitaša sasvim neevropski razbio i, u interesu kapitala koji samo što nije nagrnuo u Srbiju, izmenio Zakon o radu. U senci ovog glavnog obračuna izmenjen je gotovo bez glasa otpora i Zakon o penzijsko invalidskom osiguranju, prema kome će na duži rok žene u uslovima penzionisanja biti izjednačene s muškarcima. Ovo, još i nedovoljno, rešenje izgleda nije imalo alternativu. I najzad, u prvih 100 dana premijerskog mandata Aleksandra Vučića došlo je do velikog preokreta u gledanju medija i javnosti na izgradnju gasovoda Južni tok. Čak ni najnekritičniji medijski navijači i zastupnici navodnih interesa Brisela više ne rizikuju da osporavaju ekonomsku korist koju bi od realizacije tog projekta imala Srbija.

Za samo sto dana mandata Vlada Aleksandra Vučića doživela je, marketinški iskoristila i, zasad, uspešno preživela najmanje dve potpune katastrofe: sam Vučić je izbrojao 40 dana poplava, kojima izgleda još i nije kraj, i svih 100 dana rata u Ukrajini, kome takođe ne samo da nije kraj nego mu se posledice po svet, i Srbiju, ne mogu sagledati. Tokom nezapamćenih poplava građani Srbije pokazali su pored dosad nepoznatih organizacionih sposobnosti i nezapamćen stepen međusobne solidarnosti i trpeljivosti prema državi. Vučić ima pravo da veruje da odziv ne bi bio isti da se, kojim slučajem, na vlasti nalazila neka druga stranka. Sa svoje strane vlast je bila trapava u sagledavanju posledica koje će plavljenje delova EPS-a – kopova Kolubare posebno – imati po snabdevanje strujom i sasvim netransparentna u otkrivanju informacija o tim posledicama građanima. O odgovornosti što Kolubara nije osigurana, a ako nije osigurana što nije stručnije branjena da i ne govorimo.

Statistika već beleži porazne posledice svega toga po proizvodnju, a ministar energetike već otvoreno govori ne samo o ozbiljnom poskupljenju struje nego i o uvozu i struje i uglja.

Iako nesagledivih posledica, kriza u Ukrajini delimično takođe ide naruku Vučiću: ma koliko sa tim koketirale evropske birokrate i njihove apologete, Evropi ovog trenutka nije u najboljem interesu da još jednu državu sili da se opredeli: Brisel ili Moskva. Vučić je tokom prvih 100 dana manje ili više vešto balansirao između Brisela i Moskve, a na putu za Brisel, ali ne znači da stvari ne bi mogle i da se promene – nagore.

U svom kastrovski dugom premijerskom ekspozeu Vučić je kao „potpunu novinu u radu vlade“ najavio apsolutnu depolitizaciju i profesionalizaciju upravljanja javnim preduzećima. Potpisnica ovih redova smatra da u Srbiji ne postoji šire raspoloženje da do takve depolitizacije dođe, a takvo stanje stvari podržava i ogroman broj ljudi koji već rade u državnom sektoru, ali posle 100 dana vlade teško je zaključiti i šta pod depolitizacijom i profesionalizacijom podrazumeva i sam Vučić. Postoji, naime, Zakon o javnim preduzećima iz 2012. godine i taj zakon predviđa da se direktori javnih preduzeća biraju na konkursima, a prvi konkursi da budu objavljeni do 30. juna 2013. godine. Ništa se vredno pažnje tim povodom nije dogodilo ni do zakonom fiksiranog datuma ni za vreme prvih 100 dana vlade. Štaviše, Vučić, koji nas je za PPV-mandata zabavljao i nekim živopisnim stranim savetnicima, sad nas, zaboravljajući na zakon, zabavlja samovoljnim kandidovanjem pojedinih biznismena, usput i velikih poreskih dužnika, na ključna mesta u ključnim javnim preduzećima-gubitašima. Odakle pade novi direktor Aerodroma „Nikola Tesla“ sad da ne pitamo. Istina je, međutim, da su opšte okolnosti takve da su Srbiji potrebna nestandardna rešenja i da Vučić ima biračku podršku da takva rešenja i primeni. Ali, upropasti ga ključni evropski standard da obaveza poštovanja zakona važi sa sve.

Uglavnom, što se javnih i državnih preduzeća tiče, Vučić je u ekspozeu zacrtao da bi idealno bilo da se Srbijagas organizaciono i finansijski restrukturira do polovine ove godine, najavio je da će sa pripremom procesa privatizacije Telekoma biti započeto u prvih 100 dana vlade, a da će od sredine godine krenuti i privatizacija „Dunav osiguranja“. Ništa od toga. Ne samo da povodom gubitka Srbijagasa nije učinjeno ništa nego se najavljuje narastanje još mnogo opasnijeg problema EPS-a.

Vučić ima ozbiljne probleme sa kadrovima. Tako ozbiljne da na kraju prvih 100 dana svoje vladavine nema na zadovoljavajući način rešeno ni pitanje ministra finansija, sa uverljivim programom za sređivanje javnih finansija, ni ministra privrede, koji zna šta će tačno sa gomilom preduzeća u restrukturiranju i gde naći neophodne investicije. Što se tiče preduzeća u restrukturiranju, u svom ekspozeu Vučić je planirao da se „najveći deo pripremnih radnji realizuje već u maju, sa ciljem da proces restrukturiranja bude većim delom završen do kraja godine“. Pardon, Vučić tvrdi da je model već nađen na primeru Ikarbusa i Mercedesa, i FAP-a i finske kompanije SISU. Ali, ima ih koji tvrde da Vučić malčice, dobro, malo više spinuje jer ni u jednom ni u drugom slučaju obavezujući ugovori još nisu potpisani. Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji Ikarbusa i Mercedesa je navodno odavno spreman, samo se čeka povoljan trenutak(?), a ugovor između FAP-a i firme SISU planiran je za avgust.

Potpuna transparentnost u budućim privatizacijama je takođe jedna od stvari koju je Vučić imao potrebu da naglasi. „Neki međudržavni ugovori jesu bili i biće potrebni, jer naši odnosi sa pojedinim partnerima prevazilaze i prevazilaziće pojedinačne projekte, ali će i oni biti učinjeni dostupnim javnosti“, rekao je Vučić pre gotovo 100 dana. Potpisnica ovih redova smatra da bi bilo sasvim dovoljno da poslovni ugovori države sa drugim državama i državnih preduzeća sa drugim preduzećima budu dostupni narodnim poslanicima. Da je sve drugo često nedobronamerno preterivanje imala je priliku da se uveri kod onog čuvenog koncesionog ugovora Južni Jadran. Ali, trend je takav kakav jeste, a Vučić je otprilike 100 dana pošto je obećanje ovako svečano dao, narodnim poslanicima u četvrtak skresao u brk da ugovor između države Srbije i Fijata javnost neće dobiti na uvid, a da će dobri šeik Muhamed bin Zajed, čim dođe, sigurno dozvoliti da se objavi ugovor između Etihada i Er Srbije. A možda i neće. Vučiću, koji se hvali da je bio odličan student prava, ne bi bilo prvi put da trči pred rudu, pardon, pred zakon.

U svakom slučaju, ni potpisnici ovih redova to nije sasvim jasno, ali Srbiji ceo region – od uglednih ekonomista do običnih građana, Hrvatske recimo – zavidi na poslu sa Fijatom, a Vučić je u pravu kad tvrdi da je Jat državu, pošto ga je država i upropastila, mnogo koštao. Tako da je zbilja postojao izbor, ali kakav: ili Etihad ili gašenje.

Pored svega ostalog prvih 100 dana vlasti Aleksandra Vučića su pokazali da premijer ima čudnog savetnika za marketing. Suviše je parade napravljeno oko odluke Aleksandra Vučića da njegova vlada ne putuje ni Jatom ni „Fijatom“, nego autobusom. Simbolika je porazna: sem što su ugovori o autobusima na dugačkom štapu, to je prevozno sredstvo u neku ruku sigurno, ali kabasto, sporo i malčice prevaziđeno za nekog ko zakone usvaja po hitnom postupku i želi svoju državu da modernizuje prečicom, silom ili milom. Ubrzano.