Svrših dobro!

Velika vrlina je što su naučnički skrupuli sprečili Novakovića da iscepa strane o bračnim prevarama supruge dok su bili u cvetu mladosti, 50 godina ranije. U dnevniku o privatnom životu dr Krstić je pisao:
„Odoh k Jelki Novakovićevoj i tu svrših što o prvom sastanku ne mogoh, jer me prekide poseta. Otimanja vrlo, vrlo malo beše, i to tek forme radi, jer kad je počeh ljubiti, sama mi pruži usta, a kad hteh u nedra da turim ruku, pa ne mogoh, sama izvadi čiodu. Tek kad počeh turati ruku na trbuh i dole, poče se kao otimati, reče – ’doći će neko’, ’neću dopustiti’, al opet ostavi mi ruku na trbuhu i kad je posle dalje dirah, pa spomenu da će neko doći, ja rekoh – hoću li da zatvorim vrata, a ona reče: ’No, nek se zatvore’. Sede na stolicu, a ja je privukoh k sebi i dobih sve, al zlo svrših. Ona se činjaše kao da je van sebe, al noge podiže da olakša posao. I drugi put ću moći otići. Eh, mrzi me govoriti! Tu se bilo nadati tom sledstvu. Ovo je drugi sastanak, uprav prvi i, gle, kako se podade! Čudan svet! Međutim, za nju mi nije čudno, jer beše izgleda da će se lako kod nje do ovoga doći“.
Uvek su se postkoitalna otrežnjenja javljala kod Krstića i on kasnije, uveče, kada in his castle , u svom zamku, u svom dnevniku, svodi račune o ljubavnim aferama s gospođama, gospođicama, udatim i udovicama, sa prijateljicama, bedinerkama, praljama, kuvaricama, komšinicama, prostitutkama, gotovo nariče od kajanja, moralistički bič lomi na sebi, pita se šta mu je bilo, zaklinje se olovkom da više nikada neće, da bi sutra ponovio ono što je sebi na papiru zabranio. Bežao je i vraćao se.
Libido je u dr Krstiću našao neumornog i razigranog pastuva. Dolap silovitog seksa neumoljivo se okretao oko erektivne vertikale tvrde rude, a u gradskom provizorijumu sklonom padu što je visio nad ušćem Save u Dunav. Gde god su bile žene, rzao je njegov nagon: pred kapidžicima, pod pendžerima, u gostinskim sobama, u avlijama. I uvek je nalazio plen, strmoglavim bi ih jurišnim padom ščepao poput kopca. Zdrave ili bolesne, jadne ili besne, zapuštene ili doterane, sa zadahom rakije ili mirisne, nije bilo važno kakve. Vodenica koja ne melje sve, nije vodenica. Noću, kada nije bilo kakve žene pri ruci, odavao se masturbaciji. Jedna je masturbacija, obavljena u sred detonatorski snažne grmljavine i žestokog sevanja munja po nebu i njemu u krevetu, ovekovečena zapisom – „slatko je bilo, zadovoljio sam se“. Nikada nije propuštao i da oceni postignuti „posao“ ili „šalu“. Skala je išla od „užih slatko“ do „svrših“ i „svrših dobro“, ali i „zlo svrših“. Bilo je mnoštvo tih ocena, lepile su se jedne na drugu, ali se iznad toga, u duši, gomilala tuga. Što je više bio među ženskim nogama, bio je sve usamljeniji. Nedostajala je – ljubav.
Jelka Novaković bila je usputna stanica, već posle nekoliko časova, ili sutradan odlazio bi ženi svog prijatelja, vrednog naučnika, Josifa Pančića, Ljudmili. Krstić je s njom bio vršnjak, a Pančić je od nje bio stariji 18 godina. Veza sa Ljudmilom bila je pravi satirikon. Pošto je znala da je trudna, rado se i bezbrižno podavala. Trudnoća je, kako primećuje Krstić, često oslobađala žene obzira i brige da će im se nešto neplanirano desiti i tako ih „upropastiti“. Blagosloveno stanje bilo je efikasna kamuflaža za promiskuitet, najsigurnija zaštita da se ne zatrudni. Ne treba smetnuti s uma da je tada Beograd sa svih strana punila mlada, punokrvna i puna života, populacija.
Sa Ljudmilom je upražnjavao avanturistički seks, takoreći svima pred nosem, pred mužem, decom, pa i gostima: „Ustasmo, odosmo u drugu sobu i bez otimanja ikakva svršismo. Pre posla bar da zatvori vrata i umal nas sin ne uhvati“. Ili gle: „Kad deca legoše, ona me isprati, sama me provede kroz drugu sobu, mračnu, nagnu se na me i rukom se manu meni ispod pupka, da vidi kako stoji i reče mi – sedi, te podiže sebi suknje i sede mi na krilo, al ne bi ništa dobro, jer kada se htede da namesti, ispade. Sasvim se razuzdana pokaza! Ne mogu čisto da k sebi dođem. Strah mi je da se ne zavadim s njim, a on je tako čestit i tako valjan čovek“. Kada bi je opomenuo na obzire, odgovarala bi mu ljubavnim glasom : „Dođoh u ekstaz, ludo moja“. Pa su tako stojeći  obavili posao , dok su u sred bela dana gledali iz kuhinje kako Pančić proučava biljke u avliji. Ili: „Večerah kod Pančića i tu se zadržah do posle ponoći, te tako ispratismo staru, a dočekasmo Novu godinu. Jednom izađoh napolje, te u hodniku s nogu svrših posao, i to dosta dobro“. Krstić je bio spreman ljubavnik, pravi Kazanova, za svaku priliku, u svakom trenutku. Pa tako na putu od Kikinde do Temišvara za banju :“Na kolima beše i neka prosta Švabica – reče da se zove Liza, no, kočijaš je pozva Mari – koja odmah u prvom razgovoru prista da mi dođe u Buzjaš, a posle na kolima svrših vrlo, vrlo slatko. Zaista, kada se putuje, čovek svašta doživi“.
Ringišpil jedrih žena je u toj naherenoj varoši okretao oko sebe, padale su u njegov zagrljaj smotane strašću, radoznalošću, bračnom dosadom ili računom, i to ne mesečno, već dnevno. Bilo je dana kada je u dnevnik uz tri različita ženska imena upisivao „dobro svrših“, pre ručka, posle ručka i uveče. Imao je neumorne i nemirne prste koji su pre podne prelistavali državne akte po sudovima, a posle podne su štipkali devojačke obraze, stiskali njihove mišice, mazili njihove kose, naslanjali se na njihova leđa, opipavali im grudi, zavlačili su se po toplim trbusima, a i tamo odakle ih je ponekad izvlačio prljave , jer su i dotične bile prljave , ali nisu smatrale da bi trebalo da ga opomenu. Sve je to pedantno inventarisao. Erotizmom je elektrificirao sva poznanstva sa ženama. Ali je udarao poput čekića, nije bilo ni mesta ni vremena za rafinirana beskrajna i bezbrojna uživanja. Nadomeštao ih je frekvencijom. Uvek u prepadu, u strahu da će neko da naiđe, da zalupa na vrata ili na prozore, da proviri, otškrine, dakle, u brzini da se ukrade, jer se stalno neko besposleno mota i muva, dolazi i prolazi, pita i dovikuje se, ili tek radoznalo njuška. Nije bilo bidermajerom ušuškanih budoara za gospodu, daleko od ušiju i očiju sveta, niti tajnih prostorija sa prostranim krevetima i mnogobrojnim jastucima različite veličine. Eto, kako je provizorna beskomforna arhitektura ondašnjeg Beograda, najjednostavnijih, spartanskih enterijera, uticala na oblike i kvalitet seksualnih aktivnosti stanovnika – simplifikovano i rudimentarno. Tu se Orfej, osuđen na kraduckanje erosa, nije mogao raspevati, niti se žena mogla uzdignuti u obožavanu muzu.
Iz Krstićevog dnevnika saznajemo da je taj, kako smo zamišljali, patrijarhalni Beograd, bio grad žena, a ne samo ovih-i-onih junaka, vojvoda, tandara-mandara velikih  političara, ustava kojih se niko nije držao, kako nas uči oficijelna istorija. Posle svojih prečana, najviše se družio sa ženama. Satima je sa njima sedeo i razgovarao. Uključujemo se u žensku pričaonicu, u plimu njihovih očijukanja, svađanja, spletkarenja, radovanja i patnji, sitnih strasti, u torokanja o banalnostima svakodnevnog života. Dr Krstić otkriva ženski svet Beograda, koji inače u našoj zvaničnoj i ratničkoj istoriji nije postojao.
Istraživač je ženskog doživljaja seksa. Kao s baterijskom lampom zajedno se sa njim naginjemo i voajerišemo tokom seksa i osvedočujemo se da su i ženama iz 19. veka obrazi zažareni, oči zamućene, da su celim telom u plamenu, da grizu njegove usne, da jecaju i vrisnu, da ga snažno grle, da se omamljene gube, a čujemo i kako mu se poveravaju da su i one svršile , što njega ispunjava posebnim zadovoljstvom, „užih ja, uži i ona“. Dok je psihijatar Kraft-Ebing po austrijskim i nemačkim zemljama pionirski istraživao seksualnost u ordinaciji, Krstić je po tim jednostavnim i sklepanim kućama među oskudnim nameštajem, u udžericama i rupama na Dorćolu i pored Kalemegdana istraživao žensku seksualnost i gotovo svaki slučaj zapisao, pomenuo, gde, kada, kako. Toliko je bio precizan da bi se mogla napraviti mapa mesta njegovih orgazama po Beogradu. Te crvene tačke prekrile bi celu ondašnju varoš.
Izračunalo se da je Krstić opasao  tri hiljade žena. U sred patrijarhalnog i konzervativnog Beograda 19. veka!? Više nego što su mnogi alles zusammen  uradili u 20. veku i to posle seksualne revolucije 60-ih godina. Ako je Beograd tada imao oko 20 hiljada stanovnika, i ako su polovinu populacije činile žene, proizlazi da je svaka treća ili četvrta bila njegova. Ostaje veliki procenat čak i ukoliko se ima u vidu da je bilo mnogo avantura i van Beograda. Ko zna koliko je žena on oplodio i porodica obogatio decom!? Dece u svom braku nije imao, bio je momak sve do pedesete godine, i možda je njegova legalna reprodukcija tada zakazala usled čestih ranijih polnih poboljevanja. „Belaj“,  kako je on to zvao, pratili su ga u stopu, curilo je i kapljalo za njim u dnevniku, nerviralo ga je i plašilo to pečenje, primao ga je katkad kao božiju kaznu, ali nije odustajao, pa je širio dalje. Kako je dobio, tako je i predavao. „Upropašćivali“ su se solidarno među sobom, triper i druge polne zaraze, sudeći po nekim dnevničkim zapisima (recimo po austrougarskom konzulu Benjaminu Kalaju) bile su masovne, hronične i zahvatale su sve društvene slojeve. Ne znamo tačno koliki je deo populacije obolevao i kojim sve bolestima, nisu postojala stručna istraživanja, niti zdravstvena zaštita. Poneko je odlazio kod lekara (uglavnom bolje stojeći muškarci, za žene ne znamo kako su se i da li su se lečile, pogotovu siromašnije, one najizloženije) u Austrougarsku, u Zemun, Budim ili Beč, što naša oficijelna istorija, pošto još uvek ratuje sa Austrougarskom, prećutkuje.
U tim viktorijanskim vremenima sa dvostrukim moralnim standardom javnih vrlina i privatnih poroka što su se raširili po celoj Evropi, u Londonu je 1857. na svakih 25 muškaraca bila jedna prostitutka. Potražnja je za njima bila velika. Da bi se suzbile polne bolesti širom Velike Britanije bili su osnivani anatomski muzeji u kojima se na organima i delovima tela u vosku pokazivalo razorno dejstvo, kako se naglašavalo, nezakonitog  seksa. Rane od sifilisa po licu i telu, iako od voska, delovale su zastrašujuće. Pali su svi tabui vezani za seks, pa su lekari u Parizu i Beču mogli slobodno da se upuste u introspekciju tog najprivatnijeg utočišta ljudi otkrivši dinamiku i strukturu psihe. Iz seksa se rodila nova nauka – psihologija. Krstić je bio pionir, ali i žrtva imperativa modernih vremena: sve više seksa i sve boljeg seksa. Gotovo da su ga poznavale sve javne radnice  oko Kalemegdana, i kada je šetao, dovikivale su mu veselo i mašući rukama pozivale ga da svrati. Što je redovno i činio. I naravno, posle se obavezno kajao.
Aleksandar Deroko u sećanjima među nemile teme  u Beogradu, pored mnogobrojnih lajavih kučića  i šintera , pominje i rasprostranjene javne kuće, spolja na zidu im je pisalo krupnim slovima Zum Urosch ili Zum Dragutin. U centru, u ponekom hotelu bile su po dve sobarice, jedna obično ružna ali vredna, koja je spremala sobe, i druga lepa, kojoj spremanje sobe nije bio posao. Tako je ona krupna, sa crvenom plišanom suknjom, u hotelu Makedonija na današnjem Studentskom trgu, piše Deroko, bila „zaslužna što je uvela u život dobar deo moga šestog razreda Realke kod Kalemegdana“.
U fascinantnom seksualnom pejzažu koji je dr Krstić strpljivo iscrtao pred sobom i pred očima retkih čitalaca, on sam se nameće kao figura Kazanove, kao figura Don Žuana, nemilosrdnog osvajača, egoističnog i otuđenog. Felini je stvarao film Kazanova  ratujući sa svojim junakom i gotovo uništio zavodnika, usput otkrivajući i svoju mizoginiju, tako da su poštovaoci stvarnog Kazanove i javno protestovali (recimo francuski pisac Alain Buisine u svom delu Casanova, L’Europeen ) protiv deformacije njegovog lika i dela. Felini je na užas njegovih obožavaoca o Kazanovi govorio: „Negativna verzija italijanskog muškarca, protuva, fašista. Uostalom, šta je fašizam ako ne produžena adolescencija? Kazanova je superdanguba, ali antipatična. Mračni Pinokio koji odbija da postane dobro dete“. Kazanova je, po njemu, mit proizveden iz stravične seksualne frustracije, iz vekovnog ženomrzačkog i seksofobnog vaspitanja katoličke crkve. I zato: „Kazanova? Mrzim ga!“ Zanimljivo je da je to govorio upravo grozničavi ženskaroš.
Baš kao što će muškarac sličnog promiskuitetnog formata, režiser Roman Polanski u svom skorašnjem filmu Venera u krznu  pokazati kako se večno žensko moćno igra sa dečjim fantazijama muškarca vezujući ga i ostavljajući ga doživotno raspetog na organu kojim se autohipnotiše, falusu. I ovde je samospoznaja kroz samokritiku. Ispisujući svoje poroke i zadovoljstva u dnevnik, kroz isti proces je prošao i dr Krstić. Šiba se, ali i priznaje svoju nemoć da se otme tom mračnom predmetu želje. Zavodljivim, okrutnim osvajačem ženskih srca pozabavio se i Mocart u operi Don Đovani , ali istovremeno je i amnestirao Don Žuana sa drugom operom Cosi fan tutte , jer sve one to rade isto i rado, i jedva čekaju da ih muškarci prevare . Krstić je bio svestan da su žene manipulisale s njim kadgod je zatresao njihovu paukovu mrežu. Podavale su se one njemu, ali podavao se i on njima.
Ima istoričara koji moralistički osuđuju Krstićev način života. Kirkegard, međutim, nije bio za to da se Don Žuanu uzimaju etičke mere, jer je on iznad morala, pošto se nalazi u oscilaciji između individue i prirodne sile, tako da on može da kaže da svaka devojka ima ono što ga čini srećnim i zato ih sve uzima – „on želi i stalno nastavlja želeti i stalno uživa u zadovoljenju želje“. On zavodi energijom čulne želje, a sve što je žensko njegov je plen, i samo dok želi on živi, jedino tada je u pravom elementu. Danski filozof liku Don Žuana protivstavlja lik Fausta. Ali, Krstić je u Beogradu i mogao biti Don Žuan, ali Faust nikako. Zašto?
Dobra poznavateljka privatnog života u Srbiji u 19. veku, istoričarka Aleksandra Vuletić, smatra da društvena atmosfera nije bila naročito podsticajna za Krstićev intelektualni rad. Primetila je da je na početku karijere on pokazivao veliko interesovanje za nauku, u oblasti istorije i prava, I tada je i objavio znatan broj članaka i knjiga. Ali, inspiracija je s vremenom očigledno splašnjavala, da bi u drugoj polovini Krstićevog života gotovo sasvim usahla. Većina njegovih prijatelja nije bila sklona promišljanju unutrašnjeg, duhovnog života. Među ondašnjim intelektualcima nisu dominirale intelektualne, već svakodnevne teme praktičnog života, a omiljeni im je način ubijanja  vremena bilo – kartanje.
Beograd je bio duhovna pustinja.
Aleksandra Vuletić objašnjava da je „obezvređivanju emotivnog sveta u srpskom građanskom društvu, pored socijalnih, doprinosio i ideološki momenat. U epohi u kojoj je misao o nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju predstavljala glavni društveni ideal, ličnim osećanjima i težnjama nije pridavan veći značaj; one su skrajnute, omalovažavane i banalizovane“. Izvesna grubost je, međutim, prethodila idealu, kao što je nastavila da opstoji i po njegovom ostvarivanju.
Dr Nikola Krstić je i javno i privatno živeo onako kako mu je sredina u kojoj se našao dopuštala. Praznila je svakog pa i njega, postojano je iscurivao kroz lulu palanačkog epikurejizma. Jedine ličnosti u Beogradu sa kojima je mogao da zadovolji intelektualnu radoznalost bile su Anka Obrenović i Hermina Aškenazi, nesretna supruga trgovca.
Kao što je poznato, Anka Obrenović, jedna od najumnijih žena u devetnaestovekovnoj Srbiji, zlikovački je ubijena u Košutnjaku zajedno sa knez Mihailom. A Hermina Aškenazi, u koju je Krstić bio zaljubljen, vodeći ga žednog preko vode, izazivala je u njemu razvoj poznatog kaleidoskopnog procesa sublimacije. Satima je treperio pored nje u salonu, spreman da padne na kolena i da moli, spreman kao tigar na skok, ali ga je kao kobru sa raširenim klobukom omađijavala muzikom svojih reči i trezvenošću misli vraćala u korpu gde bi do daljnjeg, do kraja, ostajao samozatajan. Vodili su klizave i vlažne razgovore u kojima su raščlanjivali sopstvene emocije, ni tu nije mogao da dobije priliku, ona se pozorno brinula za distancu. Definisali su razne ljudske odnose, pipkali i njihov odnos, i samo pipkali, mentalno. Zagrevao se do ključanja njenim slučajnim toplim osmehom uhvaćenim u magnovenju, evo, kucnuo je čas, ali ga je već u sledećem trenutku hladila i mraznom emocijom mu kristalisala svaki pokret duše i tela, spuštajući temperaturu svog pogleda na nulu. Tako su uspostavljali vrednosti, vinuli se u platonski amor intelectualis , što je, sudeći po beleškama u dnevniku, uprkos njegovom nezadovoljstvu što ne prelaze na ludoriju , svestrano oplemenjivalo njegovu ličnost. Ali imao ju je u snu: „Snevah da sam je jako grlio i žestoko, strasno ljubio u obraz, oči i u prsi. Ona samo jecanjem – nicht Herr Krstic, odgovaraše bez odupiranja. Probudih se pre nego da se san svrši i osetih da sam razdražen“. Na javi je sve više poštovao, sve je više voleo, sve joj je bio privrženiji.
Ne, Krstić nije bio licemeran. I u životu i u dnevniku otkrivao je istinitog sebe. I otkrivenog sebe predao je Kraljevskoj srpskoj akademiji , odnosno potomcima. Njegovo uzvikivanje u osami dnevnika i dovikivanje s nama – „dobro svrših“, „zlo svrših“, bio je vox clamantis in deserto . Gravirao je sebe poput Rembranta, hladno i iskreno. Jeste on subjekt, ali je i svoj i naš objekat. Zar Rembrant nije ugravirao sebe u kopulaciji sa suprugom na slici Francuski krevet  (Het Ledikant)? Ništa Krstić nije potuljeno skrivao, priznavao je da mu ništa ljudsko nije bilo strano. Evo, izvolite – to sam ja. Tako otkriva i svakog od nas i spašava nas od licemerja.
www.momcilodjorgovic.com