The Beatles – Danas

Nije trebalo mnogo pameti i promišljanja da izbor izvornog štiva padne na prvu i jedinu ikada autorizovanu biografiju legendarne liverpulske četvorke, knjigu Hantera Dejvisa jednostavno nazvanu „The Beatles“. Autor je 2009. godine napisao obiman predgovor i dopunio pogovor svom originalnom radu, ali je glavno „meso“ knjige ostalo isto. Kako sam Hanter Dejvis kaže:

„Knjiga je u celini pomalo džombasto štivo. Kada bih je sada ponovo pisao, pokušao bih da poboljšam stil, sredim neujednačenosti, izglancam tekst, možda se malo izmaknem i sagledam stvari, ličnosti i događaje iz drugačije perspektive. A možda i ne bih. Moguće da je njena najveća vrlina to što oslikava svoje vreme i predstavlja izveštaj iz prve ruke o jednom neobičnom periodu. Ona je iskaz očevidaca o nastajanju fenomena, tada na vrhuncu, koji će se uskoro raspasti, mada to niko od nas nije znao. Svejedno. Naknadna pamet ume svakoga od nas da učini previše mudrim. Ovo je jednostavna priča o Bitlsima, baš onakva kakva je izgledala 1968. godine…“

Za mene, kao posvećenog obožavaoca zaostavštine Džona, Pola, Džordža i Ringa, upravo je ova autentičnost slike vremena, ljudi i okolnosti od pre pola veka donosila najveću radost tokom rada na prevodu. Iskrene i neiskvarene ispovesti, ne samo glavnih aktera, već i njihovih roditelja, rođaka, komšija i školskih drugova, približavaju nam kroz Dejvisov tekst četvoricu običnih momaka iz siromašnog, lučkog Liverpula, koje će splet čudnih životnih okolnosti, mnogo lude sreće i (najvažnije) obilje sopstvenog talenta i predanosti, povesti na putovanje promena svesti naše civilizacije. Bitlsi su se pojavili u trenutku kada se nad našu napaćenu planetu, izmučenu u dva surova rata, nadvila pretnja da će joj naredni sukob doneti potpuno uništenje. Kao da je Veliki Arhitekta odlučio da unezverenim dvonošcima ipak pošalje i malo radosti. Zauvek će ostati misterija kako je izbor za tu dužnost pao na neotesane probisvete iz severnoengleske luke koje će potom „upristojiti“ šarmantni sugrađanin, biznismen jevrejskog porekla, Brajan Epštajn (koristio sam u prevodu odomaćenu germanizovanu verziju njegovog prezimena iako ga Englezi najčešće zovu – Epstin). Kakogod… Ovaj svet ni pre ni kasnije nije osetio udar takvog orkana šarma, veselja i zarazne raspevanosti. Posle Bitlsa, više ništa nije bilo isto. Orkan je protutnjao savremenom civilizacijom i ostavio neizbrisive tragove.

Međutim, knjiga Hantera Dejvisa pisana je u vreme kada je oluja „bitlmanije“ još uvek na vrhuncu, pa su njene posledice – bogatstvo daleke budućnosti. Upravo zato, on nam mnogo životnije opisuje ličnosti samih junaka uveliko potpuno nesvesne kakvu su silu pokrenuli:

„Bili su kao neki čudni primerci, ljudi sa druge planete, koji stvari vide drugačije od ostalih, neobavešteni i neobrazovani, pa ipak, videli su i iskusili stvari o kojima smo mi mogli samo da maštamo. Iznenadilo me je što nisam osetio da su uobraženi, bilo po pitanju svoje muzike ili svoje popularnosti. Iskreno su verovali da bi svako, kada bi se odlučio, uspeo da postigne šta god želi u životu. Oni su to uradili, pa nisu videli zašto drugima ne bi uspelo. Čitava filozofija kompanije Apple, koliko god idiotska i blesava, zasnivala se na pomaganju ljudima da pomognu sami sebi. Verovali su da je obrazovanje ili bilo kakva vrsta obuke obično gubljenje vremena. Oni su srušili sva pravila kad su im ljudi govorili da nikada neće uspeti, jer dolaze iz Liverpula i pevaju na takav način, pa su verovali da i ostali mogu tako.“

Hanter Dejvis upoznao je Bitlse 1966. Kao i većina „ozbiljnih“ komentatora, mislio je da je „bitlmanija“ prolazna pošast, uz dozu patriotskog divljenja zbog prihvaćenosti „naših momaka“ u čitavom svetu (posebno Americi). Pesma „Eleanor Rigby“ učinila je da promeni mišljenje i posumnja kako se iza sveg tog vrištanja devojčica i preteranih „je, je, je“ krije nešto ozbiljnije. Ipak, čitajući (ili prevodeći) njegovu knjigu teško je oteti se utisku da on pomalo žuri u strahu od ostvarivanja prvobitnih prognoza. Kao da nad tekstom lebdi dilema – „Da li će Bitlsi uopšte ikoga zanimati u trenutku kada se pojavi moja knjiga!?“ To da će četrdeset godina kasnije pisati predgovor jubilarnom izdanju verovatno mu se nije javljalo ni u najhrabrijim snovima.

Dobivši odobrenje od Epštajna, autor je napravio seriju intervjua sa Bitlsima, njihovim najbližim saradnicima, porodicama, prijateljima i polako postao deo najužeg kruga oko „fabulozne četvorke“. U najboljem mogućem trenutku, u vreme albuma „Sergeant Pepper's Lonely Hearts Club Band“. Prisustvovao je snimanju i nastajanju nekih pesama u Polovoj kući nedaleko od studija:

„Najprijatniji deo rada na knjizi bilo je prisustvo snimanjima u studiju Abbey Road. Džona je kućna pospanost napuštala čim bi ušao u studio. Kao da ga je oživljavao rad sa Polom. Ako nije bio u stanju da dovrši neku pesmu, Pol bi uskakao. Ostajali su verni sebi, svaki od njih stvarajući svoju vrstu muzike, ali međusobno prisustvo kao da je izvlačilo ono najbolje iz obojice. Ako bi se sasvim zaglavili, sa delovima melodija koje nikako nisu uspevali da spoje, kao u pesmi „A Day In A Life“, onda je tu bio Džordž Martin da reši problem stapanja svega u celinu.

Oni su se obično sastajali popodne u Polovoj kući u aveniji Kavendiš. Džon i Pol su odlazili na sprat i isprobavali nove ideje koje su samostalno smislili. Sve je bilo prilično opušteno, uz prijatelje i poznanike koji upadaju, druže se, onda svi naprave pauzu za pržena jaja, tost i čaj. Kada dođe vreme da se uveče krene iza ugla u studio Abbey Road, već bi se pojavili i Džordž i Ringo, i stvari su postajale ozbiljnije. Nikome van najužeg kruga nije bilo dozvoljeno da uđe u studio dok oni rade.

Džon i Pol imali su običaj da na poleđini koverata ili praznim parčićima papira pišu poslednje stihove ili varijante tekstova pesama na kojima se radilo. Davali su ih Ringu, kako bi znao o čemu se radi. Dok su radili, pojedini delovi su menjani ili dodavani novi.

Na kraju svakog termina, u ranim jutarnjim satima, ja sam skupljao odbačene papire, pitajući ih za dopuštenje, jer im očigledno više nisu trebali. Uvek bi mi dali dopuštenje. Većina tih papira završila je zgužvana na podu, ostavljena da ih pokupe čistačice.“

Hanter Dejvis je tako postao jedan od svedoka „početka kraja“ a da toga, naravno, nije bio ni svestan. Bio je sa Bitlsima kod indijskog gurua Maharišija kada im je stigla vest o smrti Brajana Epštajna. Osetio je izbliza razočarenje zbog prvog ozbiljnijeg neuspeha – TV filma „Magical Mistery Tour“, koji je kritika ocrnila. Video je Džordžovu želju da se oslobodi balasta pripadanja društvancetu u kome će zauvek biti najmlađi partner. Prepoznao kako se Ringo sprema za život „kada sve ovo prođe“. Divio se spontanosti radoholičara Makartnija ubeđenog da izlaz iz svih nevolja leži u radu „osam dana nedeljno“. Svedočio je o Lenonovoj učaurenosti i tihom nezadovoljstvu opsadnim stanjem pod kojim se nalazio njegov život (u velelepnoj kući na seoskom imanju on, žena i sin koristili su samo kuhinju, trpezariju, kupatilo i spavaću sobu dok je ostatak dvorca obilazila samo čistačica). Dejvis je tada upoznao i misterioznu konceptualnu umetnicu japanskog porekla, ali mu nije palo na pamet kakav će uticaj ona imati na priču kojom se bavi.

Knjiga „Bitlsi“ opisuje sastav na vrhuncu slave, ali nas sasvim dobro priprema za sve pukotine koje će se uskoro pojaviti i koje su danas neraskidivi deo legende o liverpulskom kvartetu. Jer zaista… Ako dane prvobitne pojave ovog štiva (1968.) označimo kao „početak raspada“, moramo se složiti da je to jedan od najplodonosnijih raspada ikada… „Beli album“, Abbey Road… pa čak i nesretni, posthumno skrpljeni Let It Be, da vas podsetim, taj „najgori“ album Bitlsa sadrži pesme kao „Let It Be“, „Get Back“, „Accross The Universe“, „Long And Winding Road“… Kada nisu mogli da se dogovore gde da održe završni koncert – kulminaciju simultanog snimanja albuma i dokumentarnog filma (odbačene su ideje o egipatskim piramidama, prekookeanskim brodovima i sl.) – već smoreni Bitlsi penju se na krov zgrade u kojoj su bile kancelarije njihove firme i… nastaje jedna od najčudesnijih i najčešće kopiranih predstava istorije rokenrola… Kada su se nekoliko meseci kasnije odlučili da dostojanstveno odu snimivši još jedan album „onako kao ranije“, mrzelo ih je da se pomere bilo gde pa je omot za Abbey Road uslikan na pešačkom prelazu ispred studija. Danas je taj prelaz „zaštićeno kulturno blago Velike Britanije“…

Autorizovana biografija iz pera Hantera Dejvisa približava ne samo privatne okolnosti života četvorice heroja naših odrastanja, već i jedno davno zaboravljeno vreme rušenja viševekovnih tabua i navika, ali i naivnog začetka naše tehnološke civilizacije. (Kada Brajan Epštajn želi da obraduje Bitlse činjenicom da im je obezbedio ugovor za snimanje prve ploče, on odlazi u telefonsku govornicu iz koje šalje telegram u Hamburg… To je bilo pre samo pedesetak godina.) Ima tu i nekih vrlo slikovitih primera kako ljudska priroda deluje u neobičnim situacijama i začudno ustaljenih modela: svi su uvek obožavali Džona, koji je umeo da bude drzak, neprijatan, zajedljiv pa i agresivan, dok su uvek pozitivnog, dobroćudnog i ljubaznog Makartnija dočekivali sa podozrenjem… Takvi su ljudi… Mnogo toga o samima sebi možemo naučiti iz priče o četvorici momaka koji su se okupili da muzikom pobegnu iz sivila sirotinjske svakodnevice rodnog grada, a potom, „odrastajući u javnosti“ zauvek dotakli srca miliona savremenika i njihovih potomaka. Za sto godina ljudi će i dalje pevušiti njihove melodije tada verovatno u statusu „narodnih pesama“ zakucanih neznanom rukom u zajedničku podsvest.

Kada me je moj prijatelj, a urednik ovih novina zamolio da napišem nešto povodom objavljivanja knjige „Bitlsi“, stavio sam naslov „Bitlsi – Danas“. Mislio sam na naziv lista, ali je dobro zazvučalo i kao tema za razmišljanje. Niko u vreme nastajanja Dejvisove knjige nije mogao ni da sanja kako će u nekom dalekom budućem „danas“ ime Bitlsa i dalje imati snagu i značaj kakav ima. Čak i ako se odmaknemo od spektakla kakav su Amerikanci priredili slaveći 50 godina dolaska Bitlsa na njihovo tlo ili zaboravimo sliku „sleta“ priređenog na otvaranju Olimpijskih igara u Londonu kada su hiljade učesnika gradile Lenonov lik, tragovi liverpulske četvorke svuda su oko nas. Moj drugar Damjan i njegovi Bestbeat upravo su u Liverpulu i sviraju seriju nastupa u legendarnom klubu „Kavern“ kao deo internacionalnih programa odavanja počasti Džonu, Polu, Džordžu i Ringu… Simpatični dokumentarac „Good Ol' Freda“ o skromnoj sedamnaestogodišnjoj obožavateljki koju je Epštajn angažovao kao sekretaricu Bitlsa i koja je sa njima ostala do samog kraja, a potom se povukla odbijajući da ikada iznese nekakav „prljav veš“, puni bioskope širom sveta i umalo da pobedi na nedavnom festivalu u Starigrad Paklenici, kom sam imao zadovoljstvo da prisustvujem… Uostalom, svaki klinac koji još uvek pokušava da se izrazi drndajući gitaru, bubnjeve ili sinti, duguje pomalo Džonu, Polu, Džordžu i Ringu… Možda nisam u pravu… Možda sam samo jedan od onih beskrajno zaluđenih i zauvek inficiranih… Ali nisam jedini. Zato kada u jednoj od nedavno napravljenih TV posveta Bitlsima njihov savremenik i prijatelj Donovan izgovori rečenicu: „Bitlsi su najbolja stvar koja se ovoj planeti dogodila… ikada!“, znam da suza odobravanja iz mog kratkovidog oka nije ostala usamljena.