Zašto raste generacijska netrpeljivost

„Ejdžizam“ je skorašnji fenomen, ne uvek jasno uočljiv i ima mnoge aspekte, od kojih će u ovom tekstu biti razmotreni samo neki od tih aspekata. Jedna od dimenzija tog idejno-vrednosnog „sindroma“ jeste i veliko favorizovanje „mladih snaga“ u javnim poslovima. Takva tendencija brzog uspona „mladih snaga“ obično prati revolucije, i one stvarne, ali i one „umišljene“, „quasi-revolucije“. Uspon „mladih“, „novih snaga“ nailazi u javnosti, naročito na početku revolucionarnih promena, na pozitivna očekivanja i odobravanja. Ali, kad se u tom krugu „novih snaga“ nađu ljudi loših osobina, a i to se često dešava, javnost menja svoj pozitivan odnos prema revoluciji. Iskustvo govori da „vremena revolucije“ često ne donose dobre promene. Oživljeni i masovni konzervativizam obeležava mnoga „postrevolucionarna“ društvena stanja.

Valja reći da su dosadašnja ljudska društva, i ona u dalekoj prošlosti, ali i ona novovekovna moderna društva, najčešće bila u znaku vladavine starijih. Mladi su često bivali buntovnici jer su se, zbog društvene zapostavljenosti, morali suprotstavljati vladavini starijih – od one u porodici, one „u selu“, do one u državi. Reklo bi se da je 21. vek u znaku vladavine mladih. O tome govore novi čelnici političkih stranaka, ministri, premijeri, direktori firmi i dr. O prevlasti mladih u javnim poslovima moglo bi se dosta toga reći. U ovom eseju biće prevashodno reči o novoj vladavini mladih i „ejdžizmu“, unutar kojeg se vrednosno konstituiše ova vladavina mladih, i to u relaciji sa upitnom uspešnošću izvršne vlasti, generalno, ali i u današnjoj Srbiji.

Prvi razlog za ovakav fokus jeste u saznanju da je izvršna vlast postala gotovo u svim današnjim društvima izrazito dominirajuća vlast i da ta njena dominantnost ubrzano raste, možda i do društveno razornih razmera. Već je odavno uočena tendencija da izvršna vlast poprima osobine dominirajuće „grane vlasti“ u odnosu na zakonodavnu i sudsku vlast. Ono što odskoro postaje jasno jeste da izvršna vlast postaje „nadvlast“, te da uspostavljene forme demokratije, u vidu demokratskih izbora i demokratskih procedura u vršenju vlasti, nisu garantija za efikasnu kontrolu realne nadmoći izvršne vlasti i za uspostavu dobre vlasti. To važi i za društva „zrele demokratije“, a pogotovo to važi za društva tek „začete“ demokratije, kakva su sadašnja postsocijalistička društva. Svakako to vredi i za današnju Srbiju. Neki taj „podbačaj demokratije“ uočavaju tek odskora, sa zakašnjenjem i zbunjenošću, a ima i onih koje taj tok zbivanja ne iznenađuje.

Iako je, zbog mnogih razloga, teško u potpunosti izbeći trend uspostave nadmoćne i gotovo nekontrolabilne izvršne vlasti, valjalo bi tragati bar za rešenjima kojima bi se osiguravalo izvesno popravljenje premoćne, i stoga često loše vlasti, čije su mnoge posledice društveno razorne. Važan korak u tom traženju „dobrih popravki“ premoćne izvršne vlasti jeste kritičko suočavanje sa nesumnjivo uticajnim „ejdžizmom“. Taj novi „vrednosni sindrom“ ne samo da ostaje uveliko neprimećen, već ima i određenu javnu prihvaćenost.

Pozitivan stav prema favorizovanoj mladosti ishodi iz uverenja da su mladi generalno neopterećeni „starim shvatanjima“, starim i nefunkcionalnim navikama, te da, stoga, oni brže usvajaju novine (i „novotarije“), prihvataju promene ( od onih u domenu tehnologije, ali i u svim drugim oblastima života). Mladost karakteriše velika sposobnost učenja, povećana radna energija, ambicioznost, što bi sve bile njihove prednosti u odnosu na starije osobe, pogotovo one koje su „za penziju“.

Ono što se često previđa kad su u pitanju mladi, pa i „mladi kadrovi“, jeste odsustvo značajnijeg životnog iskustva, skraćena perspektiva i usmerenost na sadašnjost i „sutrašnju“, blisku budućnost, kao i prenaglašena ambicioznost koja je povremeno u neskladu sa stvarnim sposobnostima. Tu je i sklonost mladih da budu praktični i po cenu neprincipijelnih pristajanja na zahteve moćnika za koje rade, zbog čega takvi „mladi kadrovi“ lako postaju zavisnici „moćnih mesija „, sa kojima ti moćnici lako manipulišu. Iako to nije nužno, mladi su skloni „ejdžizmu“, pogotovo ako je u društvu stvorena atmosfera da su „starije generacije krive za sadašnje loše društvene prilike“, da su stare osobe generički konzervativne, da su „stari“ usporeni u svim reagovanjima, spori u usvajanju novih stvari. Razmere „ejdžizma“ se uvećavaju u društvu gde mladi i onako teško nalaze zaposlenje, ma koje da su škole završili. Vlast, pogotovo izvršna vlast, koja se oslanja na „ejdžizam“ mladih, ali i ejdžizam ostalih „podanika“, teško biva uspešna i dobra vlast.

Razlog toj ne-dobroj izvršnoj vlasti jeste svakako u temeljnom negiranju iskustva, profesionalnog, praktičnog, životnog iskustva, bez čega ne može biti pune kompetentnosti u vršenju poslova vlasti. Bitno je razumeti da puko znanje, stečeno u institucijama obrazovanja, bile to i one najbolje „sa Zapada“, nije dovoljna osnova za sticanje kompetentnosti za dobro obavljanje javnih poslova, za sticanje sposobnosti svestranog sagledavanja relevantnih činjenica od značaja za date odluke, za sagledavanje i onih neposredno vidljivih ali i onih manje vidljivih, pa i teško predvidljivih posledica.

Posledica učestale „skromne kompetentnosti“ koju pokazuju nosioci javnih funkcija, posebno oni iz kruga „mladih snaga“, čemu kumuje i društvena atmosfera „ejdžizma“, jesu brojne odluke organa vlasti koje se ne uspevaju realizovati, mere koje su praktično nesprovodljive, koje imaju mnoštvo posledica koje nisu blagovremeno sagledane, koje čine štetu nevinima (poput onih nesrećnih životinja koje ginu na „žilet“ žičanim ogradama koje se postavljaju na granice država kako bi se sprečili migranti da ulaze u datu zemlju). Vlasti kumuliraju obećanja, pomeraju vreme u kome će ta obećavanja o boljem životu biti ispunjena, skrivajući tako i svoju realnu nesposobnost da budu dobra vlast. „Narod“ (birači) postaju toga svesni tek kad jedna „garnitura vladalaca“ biva, izbornim igrama, sklonjena sa vlasti. Ali, „narod“ bira „nove vladare“ i kad im oni de facto nude isti tip vladanja. U društvu se kumuliraju loša dešavanja, zbog čega biva sve teže živeti u takvom društvu. Mladi su ti koji, brže od drugih, uočavaju to trajanje lošeg u svojoj zemlji i oni su ti koji, kad god mogu, odlaze iz te zemlje.

Uz klasične podele u društvu, na bogate i siromašne, na one koji žive od svog rada i znanja, i one koji žive po osnovi profita stečenog kapitalom koji imaju u posedu, u današnjim društvima izrazito vidljiva postaje podela na one u vlasti i „nas ostale“, kojima, sem lepih obećanja, vlasti ne daju mnogo toga čemu bi se mogli radovati. Uz ejdžizam kao novu ideologiju, produbljuje se i generacijska netrpeljivost, zbog čega ima sve manje intergeneracijske solidarnosti, solidarnosti starih sa mladima i solidarnosti mladih sa starima, solidarnosti današnjih generacija sa budućim generacijama.

Ima li šansi za „generacijski kompromis“, za bolju generacijsku „kohabitaciju“? Mislim da ima.

Mladi danas, u odnosu na ranije generacije, imaju na raspolaganju više svih vrsta znanja, informacija, pa i upotrebljivih znanja, imaju na raspolaganju nova informatička pomagala za nalaženje potrebnih znanja, i realno mogu brzo sticati profesionalnu osposobljenost za sve vrste poslova, pa i za obavljanje poslova izvršne vlasti. Oni imaju i jak motiv da unose u društvo dobre promene, jer time rade i u svoju „generacijsku korist“, pa i za svoju budućnost. Valja iskoristiti njihov radni entuzijazam kako bi se brže prevazilazile slabosti prethodnih loših vlasti.

Imajući ovo u vidu, normalno je da „mlade snage“ nose veći deo poslova izvršne vlasti. Ali, da bi se izbeglo nastajanje loše izvršne vlasti, nužno je birati za te poslove mlade ljude osvedočenih profesionalnih ali i opšteljudskih i moralnih kvaliteta, ljude koji neće koristiti svoju realnu veliku individualnu moć, koja sledi iz institucionalne premoći izvršne vlasti, za ličnu promociju, za sebične interese. I kad je uspon po hijerarhiji moći za mlade ljude ubrzan, on mora da ima svojstva normalne radne karijere, u kojoj se potrebna iskustva stiču na svakoj od „stepenica u karijeri“, od one najniže do one najviše. Nikako se ne bi smelo dešavati da nekome uloga visokog državnog službenika, ministra, bude prva institucionalno uređena radna uloga, prvo „radno mesto“.

Ali, potrebno je i moguće iskoristiti znanja, iskustva, zdravu kompetentnost, mudrost starijih osoba radi uspostave bolje, efikasnije izvršne vlasti, i to i bez direktnog uključivanje tek ponekog „starijeg gospodina“ u vladajući krug, kome se realno i ne daje mnogo prostora za delovanje u izvršnoj vlasti.

Marginalizacijom starijih, posebno onih još kompetentnih, pogotovo u ovoj „eri ejdžizma“, država se lišava vrednih znanja i dragocenih iskustava onih svojih građana koji bi mogli, već samo kritičkim čitanjem prednacrta državnih mera i komentarima tih mera, doprineti da se manje učestalo donose loše državne mere, da se na vreme uoče posledice koje neposredni kreatori državnih mera nisu uspeli sagledati, nekad zbog nedovoljne kompetentnosti, nedostajućeg iskustva, ali i zbog mladenačke brzopletosti, zbog nadobudnosti, narcisoidnosti „mladih snaga“ jer mladi često veruju da oni „sve znaju i sve mogu“.

Sva uspešna društva, i ona u dalekoj prošlosti, ali i današnja društva, bila su dugoročno uspešna kad su maksimalno koristila sve svoje resurse, svakako i ljudske resurse. Institucionalni aranžmani, koji su doprinosili valjanoj upotrebi „ljudskih resursa“, jesu brojni, istorijski i društveno specifični. Kad se radilo o korišćenju iskustava i mudrosti starijih, nastajali su „saveti starijih“ već u tzv. primitivnim društvima i opstali su, u funkciji uspostave dobre vlasti, u raznim konkretnim formama, do današnjih dana.

U društvima naglašenog „ejdžizma“ takve su uređene forme oslanjanja na iskustva i mudrost starijih gotovo sasvim nestale, baš kao što su u društvima sa autoritarnom vlašću uveliko nestali svi vidovi uključivanje šire javnosti u pripremanje i pretresanje državnih mera. Taj deo posla prepušten je parlamentarnim „radnim telima“, u kojima dominira ista politička orijentacija koja ima parlamentarnu većinu i koja je uspostavila izvršnu vlast. Izvesnu savetodavnu ulogu imaju „savetnici vlade“, „savetnici“ pojedinih članova vlade i šefa države, koji su, međutim, državni službenici, ili od države angažovana lica, svakako bliska shvatanjima onoga koga treba da savetuju, „čiji rad plaća država“. U Srbiji postoji Društveno-ekonomski savet kao tripartitno telo koje bi trebalo da osigura prisustvo interesa države, poslodavaca i sindikata u donošenju određenih državnih mera, kao i Savet za borbu protiv korupcije, za čiji rad država osigurava izvesne materijalne uslove. Postoje još neki saveti (Prosvetni savet, saveti za nauku, kulturu i neke druge velike i važne oblaste državnog delovanja) koji su utvrđeni zakonima i deo su redovnog delovanja vlasti. Ali, uticaj tih savetodavnih tela jedva je vidljiv u javnosti i bez je ozbiljnijeg uticaja na izvršnu vlast. Amorfni uticaj šire javnosti ispoljava se kroz „čaršijska gunđanja“, a ponekad i nekim vidovima delovanja civilnog društva, protestima, peticijama, obraćanja medijima, i sl.

U svakom društvu, pa i u današnjem društvu Srbije, ima dovoljno starijih kompetentnijih građana za svaku posebnu oblast državnog delanja. Njihovo angažovanje, međutim, podrazumeva uređeni društveni aranžman. Ozbiljni ljudi ne pristaju da u javnosti deluju za opšte dobro kao „samozvanci“. Formiranjem odgovarajućih društvenih saveta, onih u lokalnim zajednicama, do onih za državu u celini, sa jasnim domenom rada, sa uređenim načinom sticanja statusa u tim savetima, stvorile bi se institucionalno jasne mogućnosti za podizanje efikasnosti izvršne vlasti, pa i svih ostalih „grana“ vlasti. Time bi se stvorili uslovi i za institucionalno uređeno angažovanje starijih, iskusnih, kompetentnih, altruistično nastrojenih građana u poslovima izvršne vlasti, pa i vlasti u celini.

Odgovarajućim zakonskim rešenjima trebalo bi predvideti da savete imenuju predstavnička tela, da mandat članova saveta bude bar pet godina, kako se oni ne bi gotovo automatski menjali kako se promeni „vladajuća garnitura“. Saveti bi imali karakter institucija najšire javnosti, pa ih ne bi treba tretirati kao neposredne savetodavce pojedinih nosilaca funkcija u sistemu vlasti. Država bi obezbeđivala finansijska sredstva samo za nužne funkcionalne troškove rada saveta, jer bi rad u savetu imao karakter neplaćenog rada za javno dobro. Saveti bi trebalo da budu tela u kojima deluju ljudi različitih profesija, različitih radnih i životnih iskustava, što bi obogaćivalo i same članove saveta, uticalo da se uspostavljaju bolje interprofesionalne, intergeneracijske i druge relevantne komunikacije, da se prevazilaze viđenja koja su profesionalno ili po drugoj osnovi „uska“, pristrasna.

Moć saveta proizlazila bi iz podrške koju im daje najšira javnost, a ne iz stava moćnika koji bi ih uvažavali, po pravilu, kad bi im mišljenje saveta odgovaralo. Rad saveta, ako bi bio valjano praćen od medija, omogućavao bi povećani uticaj javnosti, kao što bi vodio i primerenijem uticaju medija na oblikovanje stavova javnosti i uspostavi društvene svesti koja bi podržavala moderan razvoj društva i države i svakako bolji život svih građana u državi. „Ejdžizam“ kao vrednosni sindrom dobio bi marginalno značenje, baš kao što ga imaju danas i neki drugi „izmi“.