Životarimo u našim zagušljivim državicama

Razočaraju me jedino kad primetim da sam zaboravio neki detalj ili neko ime. S njima se osećam komotno i u njima sebi, valjda kao i svi ljudi, delujem sigurno. Ona su sva moj život, svejedno da li su prijatna ili nisu. U njima čak bolje razumem sebe i druge nego što sam svojevremeno u „realnosti“ to činio. Možda mi je najzanimljivije što se u poslednje vreme i prečesto prisećam svojih roditelja, raznih vaspitača, učitelja, nastavnika i profesora koji su se svi, danas mi se to čini više nego ranije, trudili da od mene stvore što bolje ljudsko biće. Prisećam se njihovih saveta prilikom najobičnijih svakodnevnih aktivnosti, ili prilikom neke najnovije gluposti koja navali na mene iz televizora. Sećam se uglavnom događaja i reči koje sam izrekao ili čuo. Slika se više prisećam u snu ili na javi, svejedno. Kažu da sam uvek bio „dnevni sanjar“ (day dreamer!). Tako sam i smišljao svoja scenarija ili rediteljska rešenja. Kažu da se moja majka Višnja posramila na roditeljskom sastanku u Petoj beogradskoj gimnaziji kad joj se nastavnica geografije požalila da ja uopšte ne slušam njena predavanja, već na času sednem u poslednju klupu, ispružim noge i onda zamišljeno gledam prema Tašmajdanu i crkvi Svetog Marka. A ja sam samo maštario. Šta bih drugo kao jedinac koji se i tako zabavljao ili borio protiv dosade.

Da, sećanja i maštarenja su mi, ako ne jedini, onda najbolji način da se sklonim od „surove realnosti“. A to volim i to mi je neophodno.

***

Ja sam rođen pre svega kao Beograđanin i Jugosloven. Tako sam proveo veći i, sada mi se čini, bolji deo svog života. Rastao sam misleći da je Jugoslavija ceo svet. Kasnije, kad sam shvatio da je samo deo tog sveta, ona mi se možda dopadala još više, mada nisam smatrao da je najbolje organizovana i vođena. Kako nisam bio, kao ni moji roditelji, nikad ozbiljno ugrožen od bilo kakve ideološke indoktrinacije, trudio sam se da živim i radim slobodno, paralelno sa tadašnjom „surovom realnošću“. I to mi je prilično uspevalo, kao i većini pripadnika moje generacije. Mislio sam da ću doživeti da se promeni sve što mi je smetalo, što nas je kočilo i da će s vlasti otići razni primitivci i birokrate. Kao što znamo, ta promena je došla dosta kasno i to uz pomoć gluposti, a ne pameti. Došla je uz pomoć raznih nacionalističkih erupcija, “pomoći sa strane“ kao i krvavih i besmislenih građanskih ratova. Posle njih na vlasti u novostvorenim državicama , čini mi se, došli su još žešći primitivci i mangupi koji su gledali da ušićare što više za sebe, za pripadnike svojih partija ili porodica. Tako su uspeli da nas, sve zajedno i odvojeno, skrenu sa ozbiljnih civilizacijskih tokova i liše pravih i realnih nada za, u svakom smislu, kreativnu budućnost. Ostali smo da životarimo u našim „zagušljivim“ državicama da bi do mile volje gajili svoje lokalne ksenofobije. Danas vidim da je „surova realnost“ u autokratskoj Jugoslaviji ipak bila manje zlo od današnje „surove realnosti“ koja sebe naziva demokratijom. Što sam stariji i bliži „odjavnoj špici“ Jugoslavija mi se, kao kulturni prostor različitih, a sličnih, naroda sa svojom mešavinom tradicija čini sve lepšom, mudrijom i logičnijom zajednicom. U njoj je bilo „vazduha“, najčešće i dragocene nade, tolerancije i iskrene otvorenosti jednih prema drugima i prema svetu. Izgledalo mi je tada da su destruktivne budale ipak u manjini. U Jugoslaviji se sistematski brinulo o svim oblicima zdravstva, obrazovanja i kulture. Otvarala su se pozorišta i bioskopi, osmislila se i razvijala kinematografija, ljudi se nisu otpuštali sa posla… Ne znam, možda danas Jugoslaviju preterano idealizujem zbog činjnice da sam tada bio znatno mlađi, ali mislim da mnogo ne grešim…

Mislim da je logično što moji filmovi „mirišu“ na Jugoslaviju jer su u njoj stvarani i bavili su se sudbinama njenih tadašnjih ili budućih građana („Virdžina“,“Besa“). To sam smatrao normalnim i poželjnim, bez obzira što sam izbegavao da se bavim dnevnom politikom, partizanskim temama ili erotskim traumama bivših skojevaca. I u stranim filmovima sam uvek tražio neki autentičan miris drugih sredina i kultura jer sam mislio da je to sastavni deo svakog poštenog filma. Drago mi je ako se „miris“ Jugoslavije i Beograda može osetiti i u mojim radovima …

***

Iz današnje perspektive izgleda mi da sam rastao tako da sam jedino u odraslom životu mogao da se bavim filmom. Moj otac, Milenko Karanović, diplomirani etrnolog, pozvan je da bude prvi asistent režije na filmu Sofka Radoša Novakovića. Ja sam tada imao valjda dve-tri godine. Ubrzo posle rada na tom filmu, moj otac je postao prvi direktor Jugoslovenske kinoteke i aktivno učestvovao u stvaranju naše filmske arhivistike.

Moj deda po majci, Mihailo Đorđević je bio dugogodišnji profesor francuske književnosti i direktor gimnazije, kasnije i izuzetno poznat književni prevodilac s engleskog jezika. Drugi deda, Milan Karanović bio je profesionalni etnolog, dugogodišnji kustos Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Živeli smo skromno od očeve plate i po koje njegove tezge, ali se ne sećam da mi je išta bitno nedostajalo. Otac me je u našim šetnjama vodio po raznim snimanjima i filmskim preduzećima. Kažu da sam još u osnovnoj školi pokazivao talenat u dramskoj sekciji gde sam glumio čak Nikoletinu Bursaća! Sa 14-15 godina sam, kao kobajagi reditelj, snimio svoj prvi amaterski film u Domu pionira Beograda. Posle je sve išlo nekako samo od sebe: Kino Klub Beograd, FAMU u Pragu, Televizija Beograd i onda igrani filmovi, profesure u Beogradu i Americi… Zanimiljivo je što je moj otac do kraja svog života negirao da me je namerno vodio putem da postanem pisac scenarija i filmski reditelj. Govorio je da se samo trudio da sledi moja interesovanja i da nije hteo da dozvoli da se dosađujem u vanškolskim akativnostima. Brinuo se da me ne „povuče ulica“, kako se tada govorilo. Ipak, sećam se da je bio skoro bukvalno očajan kad sam mu saopštio da želim da studiram filmsku režiju. Protivio se tome koliko god je mogao i još tada mi tvrdio da je to kod nas nesigurna profesija od koje se jedva preživljava, da mu njegovi poznanici sa Akademije za pozorište i film (danas FDU) savetuje da kod njih ne upisuje jedino dete itd. Moj otac se smirio kad se pojavila mogućnost da sa svojim školskim drugom Goranon Markovićem odem u Prag, u filmski i kulturno ozbiljnu zemlju i da tamo studiram to što sam naumio.

Danas potpuno shvatam svog oca. Pred mojim očima je nestala Jugoslavija i polako i nažalost dosta ubedljivo se raspadala kinematografija, kao po nekoj očevoj prećutnoj slutnji. U ovoj elektronskoj eri film ozbiljno izgleda nikoga ne interesuje, a najmanje državu. Film postaje sve neozbiljniiji hobi, a sve manje ozbiljna profesija. Ja tu ne želim i ne umem više da se snalazim. Zato sam se povukao. Često govorim da sam se kao profesor penzionisao, a da kao filmski radnik – štrajkujem! Ipak se ne kajem. Znam da nikako nisam mogao da postanem lekar, inženjer, političar ili bankar. Teši me i to što je moj otac doživeo neke od mojih najvećih uspeha, kao i što sam uveren da ga nigde nisam razočarao i da sam uspeo da pristojno živim od svog rada. I da mirno spavam, vrlo retko se kajući zbog bilo čega.

***

Više od pet provedenih godina u Pragu i tadašnjoj Čehoslovačkoj danas mi izgledaju kao jedan lepi, korisni i uzbudljivi san. Kao nešto što i jeste i nije deo mog života. Sve mi to danas izgleda kao neka laka priča sa srećnim krajem, a povremeno i nije bilo baš tako. Tehnička znanja o filmu i filmskoj režiji sam stekao i ranije u Kino klubu Beograd. U Pragu sam se susreo s narodom u kome nije bilo nepismenih i gde sam na svakom koraku susretao opštu kulturu i tradiciju o kojoj ranije nisam ništa znao. Na svakom koraku sam viđao zgrade u kojima su živeli Dvoržak, Kafka ili mnogi drugi slavni ljudi. U jednoj od tri operske zgrade je Mocart imao svoje premijere. Kabinet našeg šefa katedre, profesora Otokara Vavre, bio je u nekadašnjoj spavaćoj sobi Bedžiha Smetane… I ceo Prag mi je delovao kao jedan ogroman, zapušten muzej prepun prigušene i kao skrivane pameti. A onda je došla 1968. godina i sva ta potiskivana pamet je pokuljala napolje. Ćutljivi i mrzovoljni ljudi su odjednom živnuli i počeli da se otvoreno vesele, novine su vrvele od pametnih tekstova još pametnijih pisaca, na skoro svaku novi knjigu se čekalo u redovima, tridesetak praških profesionalnih pozorišta se skoro takmičilo u svim oblicima teatralnih inovacija, o filmovima da ne govorim. Izgledalo je kao da je cela zemlja poverovala da dolazi vreme boljeg života i „Socijalizma s ljudskim licem“. A onda, kad su snage Varšavskog pakta brutalno pokorile Čehoslovačku – sve je stalo! San se prekinuo i taj izuzetno obrazovan i kulturan narod je ponovo potonuo u čamotinju i sivilo. Danas Prag izgleda kao nalickana bombonjera.“Zli boljševici“ su otišli, ali su stigle međunarodne kompanije i čopori turista od kojih grad više ne može ozbiljno ni da se razgleda. Rusi su opet prisutni, ovoga puta kao tajkuni koji kupuju skoro i čitave gradove (Na primer Karlove Vari). Iz Praga, bar koliko ja znam, više ne duva nikakav značajniji i autentični, „kreativni vetar“. Zemlja sve više liči na ušuškanu i udobnu srednjoevropsku zemlju bez značajnijih osobenosti. Osim tog nezaboravnog iskustva mislim da sam iz Praga sa sobom poneo „dobro ispečeni filmski zanat“ i afinitet prema niskobudžetnim filmovima o “običnim ljudima“. Mislim da sam se naučio toleranciji, možda i svesti da ne moram da budem uvek u pravu, a da su ironija i naročito samoironija takoreći neophodni za zdrav odnos prema životu i filmu. I mislim da sam shvatio značaj vrhunskog profesionalizma, što mi je u mojoj domovini često više smetalo nego koristilo.

***

Često u šali govorim da sam magistrirao u Pragu, a „doktorirao“ na Televiziji Beograd! Zaista sam profesionalno debitovao na RTB još 1966., tokom zimskog raspusta kada sam režirao „Liriku Ive Andrića“. Kasnije sam, tokom sledećih petnaest godina, režirao oko 70 uglavnom dokumentarnih emisija. U početku sam radio za Muzičku redakciju, a kasnije najviše za tadašnji Drugi program i poznatu urednicu Zoru Korać. Ona je okupila mlade reditelje i snimatelje i uglavnom nas pustila da radimo emisije kakve smo želeli. Tako smo pokušali da napravimo neku vrstu televizije koja će se razlikovati od svega što se radilo na Prvom programu. Dobijali smo najčešće odlične kritike, ali nismo bili mnogo gledani. Pre svega jer je suviše mali broj gledalaca mogao da nas prati, iz tehničkih razloga. Pri kraju postojanja te i takve redakcije dobio sam laskavu porudžbinu od koje je posle više od dve godinu dana rada nastala i serija „filmova u nastavcima“ , danas poznata kao Grlom u jagode. Drugi program je ubrzo ukinut i spojen sa prvim gde smo nastavili da radimo, ali nikad sa tako „slobodnim rukama“ kao što smo ih imali ranije. I dan danas mi je žao zbog toga. Tako je nestala možda naivna nada nekih od nas da će u budućnosti postojati i nešto kao „autorska televizija“. Od tada Drugi program više nikad nije imao izgrađen i jasan programski profil. Postao je i ostao samo „rezerva“ za Prvi program.

***

Film za mene nikad nije bio samo profesija. Bio je, ma koliko to možda patetično zvučalo – život. Najduža prijateljstva su mi bila ona koja sam ostvario tokom rada dok sam se divio svojim kolegama i svojim saradnicima. Za njihov eventualni kvalitet filmova nisu zaslužni samo pisci scenarija i reditelji već najčešće i čitave ekipe. Uvek sam zato smatrao da je atmosfera u radu neobično važna za krajnji rezultat. Ništa gore kada u ekipi vlada nejedinstvo i neki zao duh, kad se sektori između sebe preziru ili ogovaraju. Danas neki moji divni saradnici nisu više među živima. Drugi su se razišli po svetu i dugo nisam čuo ništa o njima. S trećima sam se jednostavno razišao, četvrti su i pre mene odustali od bavljenja ovim poslom, peti rade samo za veliki novac u svetu itd. Rajko Grlić i ja smo i dalje vrlo dobri prijatelji i pomažemo jedan drugom koliko i kad možemo. Redovno se družim i sa Zoranom Simjanovićem s kojim sam počeo saradnju na seriji Grlom u jagode i radio s njim sve do Bese, mog poslednjeg filma. Ipak, kad pomislim i na teoretsku mogućnost da opet snimam – ne znam kako bih i od kojih saradnika sastavio celu ekipu. Muka mi je od pomisli da mi neki novopečeni producent nasilno nameće „svoje ljude“ čiji je verovatno jedini kvalitet da malo koštaju. Probao sam i to, ali bolje da nisam…

mmm

Jugoslovenski kulturni prostor je postojao i pre 1918. i pre nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije poznate kao Jugoslavija. Taj prostor postoji i danas i postojaće, ma koliko se lokalni političari u novonastalim državicama možda trudili suprotno. Tek u poslednje vreme se, „od Triglava do Đevđelije“, uglavnom iz potiha, slobodno i javno mogu čuti pojmovi „Jugoslavija“, „socijalizam“, „zajednica'', uz povremene subjektivne utiske da je nešto od toga i vredelo i da je svima, bar u nečemu, možda tada bilo i bolje. Potpuno je iluzorno i van pameti i pomisliti da je nekakva nova Jugoslavija više ikada moguća. Predhodna se raspala u suviše mnogo krvi izazvanih tolikom količinom međunacionalnih intriga i ružnih reči. Ne postoji nikakav svemogući lepak koji bi ponovo sve nas mogao da okupi u jednu državu, makar se ona zvala i konfederacija. I ne treba! Ono što treba i što polako počinje je „obnova jugoslovenskog kulturnog prostora“. Mi smo uvek bili i jesmo blizu jedni drugima. U svakom pogledu. Verujem da će doći dan kad će se naši lokalni nacionalizmi istrošiti i kad ćemo iskreno shvatati da svi oni drugi oko nas nisu baš toliko zli i drukčiji, već da su slični i bar u nečemu dobri.

O SAGOVORNIKU

Srđan Karanović, reditelj i scenarista, rođen je u Beogradu 1945. Od 1968. pa do sada režirao je sedamnaest igranih filmova od kojih su najpoznatiji: Društvena igra, 1972, Miris poljskog cveća,1977, Petrijin venac,1980, Nešto između,1983, Jagode u grlu,1985, Za sada bez dobrog naslova,1988, Virdžina,1991, Besa,2009. Autor je i kultne televizijske serije Grlom u jagode, a režirao je više od 70 različitih TV formi. Za svoje filmove dobio je brojne nagrade i priznanja u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Profesor je Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.