Zuko Džumhur – crtež kao putopisna zabeleška

Ovako sakupljeni, nudili su se kao celina koja govori puno toga, o autoru, vremenu njegovih putešestvija, ali i opcrtavaju jedan prostor koji su ove godine, sada već 21. veka ponovo učinile aktuelnim na Balkanu i Bliskom istoku. U prvi mah, kao putopisna beleška, nametali su mi se crteži Ežena Delakroa, a onda, odjednom, video sam ove Zukove crteže kao jednu obuhvatnu sliku i analizu prostora koji se nudio ponovnom iščitavanju i analizi u jednom drugačijem svetlu – svetlu žurnalističkog jezgrovitog i pitoresknog izraza, bar na prvi pogled, i kao jedno zanimljivo iskustvo iz prve ruke neposrednog iskustva i viđenja.

Zuko Džumhur je rođen 1921. godine i za nekoliko godina navršiće se ceo vek od njegovog rođenja. Ovaj podatak može u prvi mah izgledati čudnim jer implicira protok vremena, istoriju, a u našoj svesti Zuko Džumhur se opire takvom utisku i sagledavanju, naime, on se još uvek poima kao naš savremenik. Iako je otišao sa životne scene 1989. godine, njegovo prisustvo se oseća na zanimljiv način kao duh koji ostavivši iza sebe tako vidljiv trag, obitava u našoj svesti kao multimedijalna ličnost i kao simbol jednog vremena i jedne sada već nepostojeće zemlje čiji zeniti u kulturi su i mogli iznjedriti jedan takav široki duh. A širina i visina tog duha dotakla se slikarstva, filma, književnosti, boemskog življenja i putovanja po širokim prostranstvima Mediterana i Bliskog istoka, Azije i Evrope, šireći i naša iskustva spram tih prostora na jedan poseban način, ponovo propitujući blagotvorne uticaje koji su do nas dopirali tokom dugih vekova.

Zuka nisam upoznao, ali sam imao prilike dosta čuti o njemu od svojih profesora i mentora i moj utisak je bio da se iza tog boema i umetnika krio izuzetan intelektualac, moderan čovek, britke misli, savremenih shvatanja i širokih pogleda na život, kosmopolita sa izuzetnim osećanjem prema Orijentu kojeg je kao poseban afinitet nosio u sebi. Kada sam 1998. godine izlagao u Istanbulu, upoznao sam se sa njegovom suprugom, tada već u poodmaklim godinama, koja je došla posetiti moju izložbu. Družili smo se tada intenzivno neko vreme i sve je u njoj bilo u znaku Zuka Džumhura, tada je ona već živela sama, i sadržaji pređašnjeg života su se pretvarali u uspomene i sećanja koja ne blede. Posetio sam je u njenom stanu na Bejolu, koji je s jedne strane velikom terasom gledao na prostrano dvorište mevlevijske tekije a s druge strane na živopisnu i strmu Ulicu Galib Dede, o kojoj je Zuko tako nadahnuto pisao u svojim knjigama. Tada sam od nje prvi put čuo za Zukove beogradske tuče po kafanama sa srpskim nacionalistima, intelektualcima i književnicima, a o istim potom sa puno više detalja i od Đorđa Kadijevića, poznatog likovnog kritičara i Zukovog prijatelja. Tada, u tom stanu, na čijim zidovima je još visila poneka Zukova leuha, uspostavljena je jedna duhovna nit koja je učinila da crteže kojima je dopunjavao svoje putopise doživim kao vizuelnu sliku koja mi nije nepoznata i koju sam mogao da upoređujem sa sopstvenim doživljajem ovih slikovitih ulica kojima je Zuko hodočastio i beležio svoje literarne i likovne utiske.

Sam Zuko kaže da se reči brzo zaboravljaju a slike dugo pamte. I to je istina koje su svesni slikari, zato tako često lapidarnu sliku u crtežu prati tekstualna dopuna. Zabeležena je neka misao koja se ne može prevesti odmah u liniju crteža, neki podatak tekstualne prirode, tako zabeležen, trajno je fiksiran pred činjenicom da će ukoliko se to ne učini, biti zaboravljen i potisnut samom slikom koja nadjačava ali i univerzalizuje. Jer, Zuko i kad crta ono konkretno, vidljivo, u njemu traži i nalazi i ono nevidljivo, ono što je plod samo njegovog iskustva, kulturološkog i istorijskog, bilo kroz priču, neku upamćenu mudrost ili istorijski podatak. I na taj način Zuko opcrtava ne samo jedan geografski prostor jedne sasvim lične geografije u kojem značajno mesto imaju njegova Hercegovina i Bosna, Sarajevo i Beograd, Srbija i Balkan, Mediteran i Bliski istok, već i jedan mentalni prostor koji sagledava u jedinstvu duhovnog i kulturnog prožimanja.

Zuko je bio Dobrovićev učenik i korene Zukovog crtačkog iskustva trebalo bi tražiti u onim neorealističkim stremljenjima 30-ih i 40-ih godina socijalnog slikarstva oličenim u nemačkoj Novoj Stvarnosti, u iskustvu crteža jednog Georga Grosa koji se dotiču oštre kritike društvene zbilje dovedene do karikature, u Hegedušićevoj socijalnoj kritici Podravskih motiva, ali njegov crtež izbrušen je na iskustvu pronicljive karikature kojom se bavio, na dozi humora kojom poetizuje svoje viđenje stvarnosti i kojom ga uz svu pronicljivost viđenja i sagledavanja opore realnosti više prevodi u domen poezije i vanvremenosti.

Povući liniju uvek znači izraziti misao. Jer pored vizuelnog opažanja postoji i likovno mišljenje. I Andrić je u pravu kada govoreći o Zukovim crtežima, govori o toj liniji kao o toku misli, koja uvek iznenađuje. O njenim tako iznenađujućim putanjama, prekidima i bifurkacijama i ponovo pronađenim izvorištima. A ona samo prati istom onom logikom Zukovog verbalnog rečnika, smenjivanje vizuelnih zapažanja koja slaže u mozaičnu strukturu, tehnikom toka svesti /ili toka viđenja i zapažanja/, ili poput filma brzih utisaka i još bržih sekvenci, u jednu kompletnu sliku sastavljenu iz kadrova koji se smenjuju u svojoj arabesci orijentalnog kazivanja, priče koja se nikad ne završava, već traje logikom nekog unutarnjeg razloga za monologom i naracijom.

Jednom sam od beogradskog slikara Svetislava Đurića, Zukovog savremenika, čuo lucidnu ocenu da je Safet Zec proizašao iz tih laganih i osetljivih Zukovih crteža. Možda bi se danas ova konstatacija mogla znatno šire sagledati i proširiti na ceo krug jedne generacije BH-a umetnika o kojoj je Emir Dragulj svojevremeno ostavio lapidaran iskaz. A taj uticaj, iako možda ne direktan, da se nešto gotovo preuzima i prosleđuje, više je bio u definisanju širokih koordinata jednog sveta, bosanskog mikrokosmosa i orijentalnog makrokosmosa iz kojeg su onda mogle da se izgrade mnoge pojedinačne lične umetničke poetike.

A upravo je Zuko negde, tokom svih tih putovanja, opservacija i samorefleksija, na tragu Andrićevog iskustva Bosne, opcrtao obrise svoje slike Bosne, i ne samo Bosne i čini mi se posejao toliko semena koje će imati prilike da još dugo klija i sazreva dajući i u potonjim generacijama svoje blagorodne i bogate duhovne plodove.

Otuda je i inicijativa da jedna ulica u Beogradu ponese njegovo ime ne samo plemenita, ona zapravo vraća Beogradu ono što mu je nedostajalo sve ove godine, prisustvo onog duha koji je umeo povezati sve njegove nataložene kulturne i istorijske slojeve sa orijentalnim nasleđem kojim se univerzalizovalo i kosmopolitizovalo ono što je na raskršću vekova i civilizacija, Beogradu davalo specifični pečat evropske i balkanske metropole.

Autor je akademski slikar iz Novog Pazara