Kad se rodimo, mi nismo automatski predodređeni i raspoređeni u grupu „dobrih“ ili „loših“ osoba. Kad se rodimo, svi do jednog imamo iste potrebe: za hranom, toplinom i sigurnošću. Tokom tih par dana u porodilištu, svi još uvek imamo jednake šanse da postanemo najbolja ili najgora verzija sebe. A kada izađemo u svet, stupaju na snagu spoljašnji faktori koji nas na dalje oblikuju.
Prošle godine na 14. Evropskom kongresu psihologije koji se održao u julu u Milanu, poznati psiholog Filip Zimbardo je pričao o zlu i kako se ono razvija. Istakao je da niko od nas nije ni dobar ni loš, već da su okolnosti u kojima živimo takve da od nas prave ljude koji čine ili ne čine dobro. Ovim se ne eliminiše odgovornost koju svako od nas ima za svoje postupke, ali ističe da ono što mi postajemo ne zavisi od naše boje kože i izgleda, već od načina na koji nas drugi vide i doživljavaju, načina na koji se ljudi oko nas ponašaju prema nama.
Niko od nas nije ni dobar ni loš, već da su okolnosti u kojima živimo takve da od nas prave ljude koji čine ili ne čine dobro. Ovim se ne eliminiše odgovornost koju svako od nas ima za svoje postupke, ali ističe da ono što mi postajemo ne zavisi od naše boje kože i izgleda, već od načina na koji nas drugi vide i doživljavaju, načina na koji se ljudi oko nas ponašaju prema nama. |
Činjenica je da svako od nas može da bude i dobročinitelj i uništitelj. Istorija, a i sadašnjost, nas uče da običan čovek može da postane neobičan uništitelj. Još od Zimbardovog eksperimenta (1971. godine), kada je studente uveo u eksperimentalnu situaciju gde je jedna grupa studenata igrala ulogu zatvorenika, a druga grupa studenata igrala ulogu čuvara, pokazalo se da u svima nama postoji i belo i crno. U eksperimentu su obični studenti, stavljeni u okolnosti zatvora, postali svoje uloge. Zatvorenici su se promenili u držanju, govoru, osećali su da su zarobljeni, iako su u svakom trenutku mogli da kažu da žele da napuste eksperiment. Čuvari su uz minimalna uputstva postali pravi čuvari, kontrolisali su zatvorenike, a ubrzo su počeli pod vođstvom jednog čuvara, koji je bio običan student, da koriste različite metode kako bi otežali život zatvorenicima.
Kako je došlo do toga da grupa studenata počne da koristi metode mučenja nad drugim studentima? Niko od njih nije prethodno bio u zatvoru, niti je bio sklon nasilju. Svi su bili obični studenti, a ipak su postali sposobni da nanesu bol drugome. Eksperiment koji je trebao da traje četrnaest dana, prekinut je nakon šest dana zbog psihičkog i fizičkog zlostavljanja zatvorenika.
Prvi korak u menjanju osobe i njenog ponašanja jeste dehumanizacija protivnika.Dehumanizacijom, naglašavanjem da druga strana nema osećanja, nema potrebe, doprinosi distanciranju. |
Ti ne postojiš
Kao što je i sam Zimbardo, a pre njega i Albert Bandura, uočio nakon godina proučavanja ljudskog ponašanja, prvi korak u menjanju osobe i njenog ponašanja jeste dehumanizacija protivnika. U slučaju Zimbardovog eksperimenta, čuvari su dehumanizovali zatvorenike, objašnjavali su jedni drugima da su oni niži oblik bića i da ne zaslužuju dobrobiti svakodnevnog života jer oni nisu svakodnevni čovek, oni su zatvorenici. Dehumanizacijom, naglašavanjem da druga strana nema osećanja, nema potrebe, doprinosi distanciranju. A što smo udaljeniji od ideje da je osoba sa druge strane čovek, to nam je lakše da je povredimo. Ova tehnika se koristi svakodnevno i ne janjava. Cilj dehumanizacije jeste stvaranje jaza i omogućavanje eliminisanje emocija prema osobi sa druge strane, jer ako ne saosećate sa zatvorenikom u stanju ste da ga iznova i iznova povređujete.
U Zimbardovom eksperimentu, jedan čuvar je započeo proces dehumanizacije koji se poput vetra proširio među ostale čuvare. Ono što se takođe javilo u Zimbardovom eksperimentu, a što se svakodnevno javlja u mnogim situacijama gde imate nasilnika i žrtvu, jeste okrivljavanje žrtve. Čuvari su naglašavali da su zatvorenici sami tražili da budu kažnjeni, svojim ponašanjem, pogledom, svojim postojanjem. Oni su bili krivi za postupke čuvara, za kreativne metode mučenja. Prenos krivice na žrtvu stvara kod nasilnika alibi, oslobađa ga i ne zahteva od njega da preispita svoje postupke.
Nisam ja, ti si
Razlog zašto je lako činiti mnoge stvari mirne savesti jeste odricanje lične odgovornosti za posledice ponašanja. Čuvari u Zimbardovom eksperimentu su smatrali da oni sami nisu odgovorni za svoje ponašanje, već da je eksperimentator odgovoran kako za dobro tako i za loše ponašnje. On je taj od kojeg zavisi kako će se čuvari ponašati iako im on zapravo ne daje instrukcije. Hijerarhija omogućava beg od samog sebe i osećaja krivice. Veliki broj vojnika nakom počinjenog masakra negira svoju odgovornost, ne samo da bi izbegli zatvor, već zato što i iskreno veruju da oni sami nisu odgovorni za svoja dela, jer su deo sistema u kojem postoji jasna iako nekad neizrečena, hijerarhija.
Razlog zašto je lako činiti mnoge stvari mirne savesti jeste odricanje lične odgovornosti za posledice ponašanja.Hijerarhija omogućava beg od samog sebe i osećaja krivice. |
Fanatizam funkcioniše na isti način. Ljudi čine dela u ime nekog drugog koga ni ne vide, ali osećaju kao autoritet, čime se pravdaju počinjena dela – jer ne činimo ih za sebe, već za nekog ko je iznad nas i ko zapravo diriguje celom predstavom. Praćenje ideologije, odnosno nekog drugog ko je po svim karakteristikama naš autoritet i ko zna zašto radimo to što radimo, olakšava samu aktivnost. Ako ja nisam odgovoran za bol koji nanosim, onda ja nisam „loš“, ja sam zapravo „dobar“ jer činim ono što smatram da se od mene očekuje. U Zimbardovom eksperimentu, studenti-ispitanici su nakon što je eksperiment prekinut, izjavili da su se ponašali u skladu sa očekivanjima autoriteta, samog Zimbarda. Ali, Zimbardo im nije davao instrukcije da muče zatvorenike. Studenti čuvari su usvojili ideju da tamo negde postoji neki autoritet koji ih posmatra i koji to odobrava, samim tim oni sami nisu odgovorni za svoje ponašanje, jer su samo radili ono što se od njih očekivalo.
Biti deo grupe olakšava teret koji nosimo. Samim tim ako unutar grupe vlada određeni stav koji opravdava korišćenje nasilja, pod pritiskom, ali i zbog želje da pripadamo, i sami ćemo početi da primenjujemo argumente grupe. Iako bi nakon određenih godina trebali da budemo spremni da budemo i sami kako bi očuvali naše unutrašnje viđenje i moralna načela, potreba da pripadamo nadjačava tu želju i, iznenađeni, menjamo sebe zarad drugih. Napredak tehnologije sa sobom je doneo mogućnost da se običan čovek prevaspita u neobičnog uništitelja dok sedi u svom stanu i gleda televiziju. Zahvaljujući Internetu, moguće je napraviti personu koju niko nikad nije video, o kojoj se malo zna, a koja predstavlja utvaru i čudovište kojeg se svi plaše, a da svet ne sazna ko je iza toga, ko je kreator tog čudovišta. Anonimnost je podigla nivo kako za dobronamerno, tako i za zlonamerno ponašanje.
Iako bi nakon određenih godina trebali da budemo spremni da budemo i sami kako bi očuvali naše unutrašnje viđenje i moralna načela, potreba da pripadamo nadjačava tu želju i, iznenađeni, menjamo sebe zarad drugih. Biti deo grupe olakšava teret koji nosimo. Samim tim ako unutar grupe vlada određeni stav koji opravdava korišćenje nasilja, pod pritiskom, ali i zbog želje da pripadamo, i sami ćemo početi da primenjujemo argumente grupe. |
A gde je savest?
Pravljenje vojnika-ratnika je dobro osmišljen plan koji se ne bazira na promeni ličnosti običnih ljudi, ni na podsticanju agresivnosti, već na promeni shvatanja razloga za borbu. Ako običnom čoveku predstavite da rat ili borba ne znače smrt i uništenje, već pobedu i omogućavanje običnom čoveku da slobodno živi i ostvari svoje potrebe, onda dolazi do pomeranja shvatanja rata. Sa tim moralnim opravdanjem za zlo koje se čini, običnom čoveku se omogućava da bude neobičan uništitelj bez osećaja krivice. Savest nije nestala, samo je zamenjena prihvatljivim oblikom koji daje snagu da se izvrše aktivnosti, da se ide korak dalje.
Ako običnom čoveku predstavite da rat ili borba ne znače smrt i uništenje, već pobedu i omogućavanje običnom čoveku da slobodno živi i ostvari svoje potrebe, onda dolazi do pomeranja shvatanja rata. Sa tim moralnim opravdanjem za zlo koje se čini, običnom čoveku se omogućava da bude neobičan uništitelj bez osećaja krivice. |
Običan čovek nije više ubica, već branitelj potčinjenih, hrabri heroj koji vraća nadu i sreću drugima, čuva vrednosti i istoriju svog naroda, ispunjava dužnost svoje zemlje da bude spasilac. Iako običan čovek čini ista dela kao onaj sa druge strane, on je uveren da su njegova dela ispravna, a dela i aktivnosti druge strane varvarska. Dešava se promena u kogniciji, u samom shvatanju razloga zašto se koristi nasilje i omogućava se razvoj moralne paradigme gde se nasilje pravda iz „pravih“ razloga. Promenom izraza nekog ponašanjа npr. iz „agresivno“ u „odbrambeno“ menja se viđenje tog ponašanja od povređujećeg do neophodnog. Vojnicima, ratnicima, običnom čoveku kojeg treniraju da postane ratna mašina, se daju izrazi koji umanjuju značaj samog dela. Ljudi se ne ubijaju – oni se eliminišu (u engleskom jeziku umesto „kill“ koristi se reč „waste“ koja u bukvalnom prevodu znači „otpad“, a otpad je nešto čega se treba rešiti). Misije bombardovanja jesu misije pogađanja meta, a civili koji poginu nisu ljudi, već kolateralna šteta.
Napredak tehnologije sa sobom je doneo mogućnost da se običan čovek prevaspita u neobičnog uništitelja dok sedi u svom stanu i gleda televiziju. |
Koliko je potrebno za dobrotu?
Godinama nakon Zimbardovog eksperimenta, Zimbardo je počeo otvoreno da govori o promeni koju je sam iskusio tokom ekperimenta. Iako je imao ulogu posmatrača, vremenom, posmatrajući čuvare kako smišljaju i primenjuju različite načine mučenja zatvorenika, sam Zimbardo je ušao u ulogu upravnika zatvora i učestvovao u zlu time što ga je dopuštao i opravdavao da je ono u cilju nauke. Zimbardo nije prekinuo eksperiment, pošto je bio opčinjen onim što se dešava. Eksperiment je prekinula njegova tadašnja devojka sadašnja supruga, koja mu je otvorila oči i ukazala na mučenje koje se odvija pred njim.
Iako se može učiniti da mi zapravo nemamo kontrolu nad stvaranjem neobičnog uništitelja, s obzirom da je stvaranje zla zapravo organizovana i dobro isplanirana igra sa ljudskim životima, činjenica je da je dobronamerni gest i dalje najbolje sredstvo odbrane protiv zla. Zimbardo je u svojim istraživanjima (a naravno ne samo on) pokazao da gest dobrote ima značajan efekat na smanjenje zla. U jednom dokumentarcu prikazan je na prvi pogled čudan eksperiment, ispitanik dolazi u laboratoriju da učestvuje u istraživanju i biva gurnut od strane druge osobe (koja je saučesnik u eksperimentu), koja je pritom gruba i otresita. Posle samo nekoliko minuta ispitanik biva suočen sa situacijom gde se nalazi preko puta osobe koja mu je učinila nažao (a koja njega ne vidi) i ima priliku da joj nanese bol (tako što će istraživaču reći da toj osobi da da proba najljući sos). Istraživači su primetili da ako pre postavljanja pitanja „Koji sos bi dali osobi preko puta vas da proba?“ budu ljubazni prema ispitaniku i osmehnu se, ispitanik bira manje ljute sosove, kod njih se brže gasi želja za osvetom i nanošenjem bola osobi koja ih je gurnula i vređala. Osmeh i ljubaznost su smanjili želju za osvetom kod ispitanika. Dve potpuno besplatne stvari, koje nikog ništa ne koštaju, uspele su da smire osobu i da je navedu na put dobronamernosti.
Promenom naziva nekog ponašanjа npr. iz „agresivno“ u „odbrambeno“ menja se viđenje tog ponašanja od povređujećeg do neophodnog. Vojnicima, ratnicima, običnom čoveku kojeg treniraju da postane ratna mašina, se daju izrazi koji umanjuju značaj samog dela. Ljudi se ne ubijaju – oni se eliminišu (u engleskom jeziku umesto „kill“ koristi se reč „waste“ koja u bukvalnom prevodu znači „otpad“, a otpad je nešto čega se treba rešiti). |
Običan čovek može da postane neobičan uništitelj, ali i neobičan graditelj. Sistematizacija formiranja zla izgleda neprobojno i poput tvrđave, ali svaka tvrđava ima svoje pukotine kroz koje može ući svetlo. Iako je stvaranje zla organizovano, jedan čovek može promeniti svet, tako što će početi da menja sebe, a onda da se menja prema ljudima u svojoj okolini i nastavi da prenosi dobronamernost i poštovanje prema svakom životu. Poigrajte se i probajte da vidite kako će okolina reagovati ako počnete da se osmehujete. Može se činiti da to nije veliki korak protiv korporacija koje postoje samo da bi održale zlo, ali je prvi korak koji vi sami možete učiniti i koji će doprineti promeni koju možete gledati kako se razvija i sa svakom osobom kojoj ste preneli dobronamernost, jača svakim danom. Budite seme promene.
Sistematizacija formiranja zla izgleda neprobojno i poput tvrđave, ali svaka tvrđava ima svoje pukotine kroz koje može ući svetlo. |
Jovana Trbojević
www.glavologija.wordperss.com
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
