Kako ostvariti bliskost

Biti blizak sa drugom osobom.

Na samu pomisao o bliskosti mnogi od nas osete neku toplinu koja se širi telom i umom. Ako smo ikada osetili bliskost, znamo koliko je prijatna, ispunjavajuća i važna. Biti blizak sa Drugim znači da nam je ta osoba blizu. Da se nalazi blizu nas u našem emocionalnom, intimnom prostoru. Da smo masku koju uobičajeno nosimo spustili pred njime i da smo pokazali svoje dobre i one manje dobre strane.

Sasvim je uobičajeno da u socijalnom prostoru nosimo socijalne maske. Takođe znači da smo osetili da nas taj neko prihvata takve kakvi jesmo. Onda kažemo da imamo nekog sa kime smo bliski. Koje su to osobine odnosa bliskosti po kojima možemo da prepoznamo da je taj odnos zaista odnos prave bliskosti, a ne površne pseudobliskosti?

Šta je to bliskost?

„Ako ne možeš da me podneseš u najgorem izdanju onda me ne zaslužuješ ni u mom najboljem izdanju“

Merilin Monro

Prva stvar koja upada u oči kod odnosa bliskosti je da se taj odnos polako i oprezno izgrađuje. Za bliskost je potrebno vreme. To je odnos koji se zaslužuje. Bliskost se dokazuje, ona uključuje vernost drugoj osobi. Druga osoba zna da može računati na nas, da ćemo biti uz nju kada joj zatrebamo, da ćemo čuvati njene tajne, da ćemo biti dobronamerni prema njoj…Naša vernost i istrajnost je jedan od temelja odnosa bliskosti pored ljubavi i privrženosti. A takav odnos se ne može izgraditi preko noći.

Postoje ljudi koji su u stanju da vam na autobuskoj stanici ili u zubarskoj čekaonici ispričaju sve o sebi. Često onda pomislimo kako smo brzo i lako doprili do te osobe. Ali, ono što je najčešće slučaj sa tim ljudima je da u svoj intimni prostor puštaju svakoga i da svoju bliskost rasipaju na sve strane. Tako će sjutra rasipati i našu intimu ako im je ponudimo. Za bliskost je potreban integritet, što znači da ne puštamo svakog u naš intimni prostor i ne puštamo odmah. Cenimo sebe i ono što imamo da ponudimo. To znači da se bliskost sa drugom osobom zaslužuje. Nije moguće ostvariti trajan i zreo odnos ako drugog ne poznajemo dovoljno i ako nismo proveli dovoljno vremena zajedno. Ukoliko se na mah zaljubljujemo ili suviše brzo i lako osvajamo i menjamo partnere i prijatelje znači da nismo u stanju da ostvarimo onu pravu, istinsku bliskost, već pseudobliskost. To znači da drugi služe da ispune neke naše potrebe i da ih doživljavamo ne kao celovite osobe već kao objekte koji služe nekoj nameni. A tako ne možemo da osvatimo onaj zaista ispunjvajuć i dobar odnos sa Drugim.

Pored vremena da se izgradi neki trajan odnos, vernosti i integriteta očigledan sastojak svakog odnosa bliskosti je ljubav. Nemoguće je biti blizak sa nekim a da ga ne volimo, da ne cenimo osobine i jedinstvenu ličnost te osobe, osećamo da smo u nekom skladu sa tom osobom. Ljubav je aktivna briga za drugo biće, vođenje raačuna o njoj, o njenim željama i potrebama. A voleti se ne može neko koga ne poznajemo. Jer ukoliko smatramo da volimo nekog koga nismo dovoljno upoznali, verovatno se radi o nekoj našoj projekciji ili idealizaciji te osobe, koja najčešće ni nema veze sa realnom osobom, već pre sa nekim našim nedovršenim poslom iz prošlosti koji pokušavamo da rešimo pomoću te osobe. Tako nam se može učiniti da volimo neku osobu koja nas, na primer,po ponašanju podseća na osobu koju smo zaista davno voleli.

Treća bitna osobina bliskosti je osećaj spontanosti i nesputanosti sa tom osobom. U trenucima koje provodimo zajedno kako da nestaje naša svest o sebi, ne obraćamo pažnju na to kakav utisak ostavljamo, šta ćemo pametno reći, da li ćemo tu osobu impresionarati…Jednostavno uživamo u odnosu, on kao da teče između nas i ispunjava nas.

Četvrta bitna stvar je bezuslovno prihvatanje. Ta nas osoba prihvata baš onakve kakvi jesmo sa svim manama i vrlinama.To znamo i nemamo teško breme na leđima kako ćemo se predstaviti u najboljem svetlu. Naše najbolje svetlo je upravo ono koje sija iz nas…“Volimo čoveka kakvog jeste, da bi mogao postati onakav kakav najbolje može biti“, kaže Vladeta Jerotić. A kada osećamo da smo voljeni onakvi jesmo, osećamo i slobodu da možemo da pogrešimo i da budemo ono što jesmo, bez pritiska, bez opterećenja, bez uslovljavanja….

I peta stvar. Bliskost je kao i ljubav slobodna. Ne može se izgraditi prinudom, pretnjom,moranjem, ucenom. Za nju važe pravila kao i za sve autentične osećaje. Ne može se zarobiti i imati jednom zauvek,mora se pustiti da se radja, raste, zaslužuje i njeguje. Ovaj slavuj ne peva u kavezu.

Kada je bliskosti previše

Kada je bliskost previše okupirajuća? Može li bliskost nekada da smeta? Osećamo li da je nekada previše?

Nekada imamo posla sa preteranom bliskošću. Guši nas, osećamo se zarobljeno. Da, druga osoba nas voli, ali…Mogla bi i malo manje, ništa ne bi smetalo…To je onaj osećaj da neko ne može „da živi bez nas“. Takav odnos se u psihološkoj literaturi zove simbioza. Dobio je naziv po po vrsti odnosa koji se javlja u prirodi između nekih organizama, na primer, morske sase i raka. Da bi opstali, organizmi se u prirodi udružuju i žive zajedno, u ovom slučaju u simbiozi. Od tog odnosa imaju obostranu korist. Takva vrsta odnosa je kod ljudi normalna između majke i deteta jer dete zavisi od majke. Ali nije normalna kada su odrasle osobe u pitanju. Međutim, mi vrlo često biramo da budemo u siombiotskom odnosu jer očekujemo da će nam ta osoba ispuniti one potrebe koje sami možemo da ispunimo. Kao da ponovo ostvarujemo simbiozu sa majkom, samo ona sada nema svoju adekvatnu osnovu. Više nismo bespomoćna deca. Kroz život ne može da nas nosi neko drugi. Niko ne želi da bude morski rak.

U transakcionoj psihoterapiji (osnivač Erih Bern) razlikujemo tri tipa porodica:umreženu, normalnu i distanciranu. Zašto je ovo bitno? Pa da vidimo u kojim porodicama se najviše gaje morske sase i rakovi, jer odnos bliskosti se uči u porodici. Kako tamo naučimo, tako ćemo i reprodukovati u kasnijim vezama. Dakle, kod umreženih porodica ima puno sasa i rakova, upleteni su mrežu. To su porodice u kojima se članovi drže zajedno „nasuprot opasnom i zloslutnom svetu“mimo njihove male oaze. Te porodice djeluju blisko, a ustvari se članovi često u njima osećaju zarobljeno jer nemaju slobodu da budu ono što jesu, da budu slobodni i drugačiji od ostalih članova, da se udalje od ribarske mreže…To su porodice u kojim se bliskost dokazuje rečima: “U ovoj porodici sve to radi tako i tako….“ i nikako drugačije. A pošto se ovaj obrazac bliskosti uči u porodici, u djetinjstvu-tako se stvaraju rakovi koji traže svoje sase. I obično ih nađu. A onda nastupa vrijeme mučne simbioze.

Prava bliskost isključuje međusobno iskorištavanje. Ovakvi odnosi mogu da traju i dugo vremena, ali partneri se ne osećaju slobodno već opterećeno i vezano, a paradoksalno se osećaju uplašeno ukoliko postoji mogućnost prekida veze. U takvim slučajevima smo naučili iz svoje umrežene porodice da se za druge ljude vezujemo kao da ne možemo sami da funkcionišemo.Ovakvi tipovi ljudi imaju zavisne crte ličnosti i ponašaju se manje odraslo i odgovorno nego što ustvari jesu. Ako dođu na psihoterapiju, nakon izvesnog vremena se iznenade svojim sposobnostima da sami dobro funkcionišu bez drugih ljudi. Obično se kaže da ti ljudi su naučili da otpisuju svoje sposobnosti I potencijale. Kada nauče da sami mogu sasvim dobro, onda su spremni za blizak odnos. Jer, kao što rekosmo, bliskost znači da nam je neko dovoljno blizu, bez opasnosti da nas proguta.

Premalo bliskosti

Ako ste nekada upoznali osobu sa kojom je bilo teško uspostaviti blizak odnos, koja vam je delovala nedostupno, hladno, odbojno onda znate kakav je osećaj približiti se ljudima kojima kapacitet za bliskost nije jača strana. Takvi ljudi pripadaju tzv.distanciranim porodicama. Tu nema puno morskih sasa i rakova, ali ima stepskih vukova. Usamljenika. Neprijemčivih za bliskost. Sa takvima nije lako. Ali je važno znati da kapacitet za bliskost koji nose iz porodice može da se proširi. Bliskost se može naučiti. U distanciranim porodicama često postoji zabrana na bliskost, članovi se osećaćaju udaljeno jedni od drugih, usamljeno i ne znaju kako da se približe drugim ljudima. U društvu se osećaju neadekvatno, neprijatno, kao riba na suvom. Izbjegavaju socijalne aktivnosti. Mogu koristiti razne mehanizme odbrane da bi izbegli odnos bliskosti koju žele, a koja im izgleda zastrašujuće. Mogu na primer, izgledati izrazito društveni, imati puno prijatelja, ali ih zapravo niko ne poznaje dobro. Takve osobe često trebaju naučiti kako prevazići strah od bliskog odnosa sa drugim ljudima i kako proširiti kapacitet za bliskost da bi mogli da uživaju u odnosima sa drugima ljudima.

Nekada ljudi s ovim osobinama mogu razviti tzv-izbegavajuću poremećaj ličnosti. Takvi ljudi koriste zaista mnogo energije da bi izbegli bliskost sa drugim ljudima jer im iz nekog razloga to deluje opasno, teško, ugrožavajuće. A pošto je imanentno ljudskoj prirodi da ostvaruje zrele, ispunjene i bliske odnose sa drugima, ovi ljudi budu nesretni zbog svoje veoma umanjne sposobnosti da se približe drugima. Kako je u porodici postojla zabrana na bliskost, oni mogu imati fantazije i predrasude o tome da će, ako se prikažu drugima u pravom svetlu, ispasti smešni, neadekvatni, glupi itd. Često ljudi ne prihvataju prvo sami sebe, a tek onda druge da bi sa njima mogli da ostvare odnos bliskosti. Nije da ne žele da budu sa drugima u bliskom odnosu, ali se plaše odbacivanja. Za ove ljude je važno da se nađu u sigurnom i podržavajućem okruženju kao što je, na primer, grupna ili individualna terapija, gdje mogu, možda po prvi put, da osete prihvatanje od drugih ljudii da vide da su OK takvi kakvi jesu. Kada su u stanju da osete prihvaćenost, onda mogu da razviju kapacitet da i sami prihvate druge ljude i puste ih blizu.

Optimalna bliskost

Optimalna bliskost je kada možemo sami, ali nam je druga osoba bitna. Uvažavamo je, vidimo onakvu kakva jeste. Uživamo u odnosu sa njom, ali je ne koristimo da bismo ispunili svoje nezadovoljene potrebe. Bliskost nam nije naporna, neudobna kao uska cipela, već se u njoj osjećamo slobodno i ispunjeno. Ne gubimo sebe, svoj integritet, već dobijamo, rastemo zajedno sa drugom osobom. Biti blizak sa drugom osobom znači da nam je ona blizu taman onoliko koliko treba da joj pružimo ruku i koračamo zajedno kroz život.

Postoji nekoliko zanimljivih paradoksa vezanih za bliskost. Ljudi koji su bili veoma bliski sa svojim partnerima ili bračnim drugovima, kada ovi umru, tuguju vrlo duboko i iskreno, ali se brzo i oporave od takvog gubitka. Kao da odnos bliskosti nosi dobru energiju sa sobom koja utiče I na doživljaj gubitka. Oni koji su imali problematične bračne odnose mogu da se zaglave u tugovanju zbog osećaja krivice, ljutnje i besa prema partneru. Dalje oni koji su imali dobar odnos, nakon smrti partnera, kao da su više usmereni na dobre uspomene koje su imali, nego na sam proces gubitka i to im pomaže da iskuse bol ali i da ponovo osete bogatstvo odnosa kojI su imali. Oni koji su bili vernici izjavljuju da su više bili usmereni na molitvu za spokoj bračnog druga nego na svoj doživljaj gubitka.

Bliskost uvek uključuje ljubav, brigu i razumevanje pozicije Drugog. Bliskost je spona između ljudi, njegujmo je i izrašće u most koji se neće dati lako srušiti.

Autorka je dipl.psiholog, psihoterapeut u edukaciji (TA Centar)