Šta je prava mera ambicioznosti

Previše ili premalo ambicije

Uglavnom dobijamo dve vrste odgovora na ovo pitanje. Možemo čak reći da se ljudi danas po stavovima o poslu i spremnosti na žrtvovanje zarad poslovnih uspeha svrstavaju u dve široke kategorije. Po jednima, onim ambicioznijim, karijera je uvek ispred svega i oni svoju ambicioznost ističu kao jednu od glavnih odlika ličnosti. S druge strane, tu su i oni koji ambicioznost nipodaštavaju stavom da u životu treba težiti samo uživanjima i da je posao nužno zlo koje ih sprečava da žive onako kako bi želeli. Kao što to obično biva, ove dve grupe ljudi su, zapravo, krajnosti jednog kontinuuma koji počinje nedostatkom ambicioznosti i završava se preteranom ambicioznošću.

Sada možemo dodati i to da, u poslednjih nekoliko desetina godina, nije samo sistem taj koji se značajno promenio, već su se promenili i sami ljudi, njihovi motivi i težnje. Neke osobine postale su značajnije i traženije, dok su druge, čini se, zaboravljene. Tako je ambicija postala značajno upadljivija, nekad cenjenija karakteristika, a ponekad i prezirana. S druge strane, potreba za sigurnošću i filozofija zlatne sredine po kojoj je najbolje ići utabanim stazama, ne ekspreimentisati previše niti previše tražiti, kao da su izgubili primat i da su ostavljeni u prošlosti. Ipak, zlatnu sredinu treba tražiti, ako ne svuda, onda barem u stepenu sopstvene ambicioznosti.

Zlatna sredina

Kako bismo došli do odgovora na pitanje da li je i kako moguće naći zlatnu sredinu u ovom kontinuumu moramo prvenstveno definisati šta je zapravo ambicioznost. Najjednostavnije određenje ambicioznosti jeste da je ambicioznosti želja za uspehom. Već iz ovog najjednostavnog opisa vidimo da se zapravo radi o ne tako jednostavnom pojmu jer nam ukazuje na to da, kako bismo shvatili nečiju ambicioznost, moramo, pre svega, pokušati da shvatimo šta za njega znači uspeh, odnosno koji su to faktori koji stoje iza njegove ambicioznosti. Upravo su ti faktori oni koji određuju i to da li će se raditi o zdravoj ambicioznosti koja osobu vuče ka zdravom napredovanju i samoostvarenju ili ambicioznosti koja se može svrstati u jednu od dve prethodno spomenute krajnosti.

Negativni faktori kojima može biti podstaknuta preterana ambicioznost mogu biti strah od neuspeha u profesionalnoj ili socijalnoj sferi života, strah od odbijanja u privatnom životu, osećanje niže ili više vrednosti, ljubomora i zavist, narcizam, nedostatak samopouzdanja itd. Sa druge strane, ambicioznost može biti podstaknuta i nagonom za kreativnim stvaranjem, zdravim emocionalnim i intelektualnim potrebama, nagonom za životom, potrebom za samoafirmacijom, usavršavanjem i slično.

Nezdrava i zdrava amicioznost

Negativni faktori kojima može biti podstaknuta preterana ambicioznost mogu biti strah od neuspeha u profesionalnoj ili socijalnoj sferi života, strah od odbijanja u privatnom životu, osećanje niže ili više vrednosti, ljubomora i zavist, narcizam, nedostatak samopouzdanja itd. Sa druge strane, ambicioznost može biti podstaknuta i nagonom za kreativnim stvaranjem, zdravim emocionalnim i intelektualnim potrebama, nagonom za životom, potrebom za samoafirmacijom, usavršavanjem i slično. U slučaju kada je ambicija podstaknuta pozitivnim faktorima, ona teško može biti preterana ili preslaba, jer osoba tada pred sebe postavlja realne ciljeve, ostvaruje ih i napreduje. U slučaju kada je podstaknuta negativnim faktorima, ambicija osobu tera na to da pred sebe postavlja ciljeve koje su često nedostižni, a i onda kada su dostizni sami po sebi ne donose satisfakciju, već su često samo sredstvo za dostizanje nečeg drugog. Tako osoba čija ambicioznost proizilazi iz osećanja manje vrednosti pred sebe može postaviti brojne poslovne uspehe čije ostvarenje, zapravo, samo po sebi nije cilj, već samo sredstvo za dokazivanje pred drugima, kako bi osoba bila veća u očima javnosti. Želja za uspehom kojim će drugi biti zadivljeni čest je uzrok ambicioznosti, ali osobi retko donosi pravu satisfakciju, jer samopouzdanje izgrađeno na osnovu divljenja drugih ne može zameniti pravi osećaj sopstvene vrednosti.

Vidimo da se zdrava ambicija, zapravo, ne može prepoznati po broju sati koje neko ulaže u rad, već po tome šta se od toga očekuje. I osobe podstaknute zdravom ambicijom iza koje stoje pozitivni faktori mogu, u određenim periodima, poslu posvećivati izuzetno veliki deo svog vremena.

Ambicioznost iz nedostatka ili želje za nadogradnjom

Zdrava ambicioznost dolazi iz potrebe za napredovanjem, ovladavanjem novim veštinama i samoafirmacijom. Ovakva ambiciozost podrazumeva određenu zrelost ličnosti koja se već izborila sa brojnim nedostacima sa kojima se u razvoju svi suočavaju i spremna je za dalje napredovanje i nadogradnju. Zdravu i nezdravu ambicioznost možemo sada predstaviti i kao ambicioznost usled nedostatka i ambicioznost usled želje za nadogradnjom. Zrele ličnosti su ambicioznozne jer, iako im ništa značajno ne nedostaje, žele više i teže napredovanju. Sa druge strane, one manje zrele ličnosti još uvek nisu razrešile sopstvene nedostatke, te im ambicioznost može služiti kao zamena za ono što im nedostaje. Čovek koji ostaje prekovremeno na poslu i žrtvuje druge aktivnosti zarad toga može biti podstaknut iskrenom željom za učenjem i ovladavanjem veštinama koje njegov posao zahteva ali, isto tako, njegovo zalaganje može biti i posledica izbegavanja suočavanja sa razočarenjima u privatnom životom, manjkom samopuzdanja i željom da poslovnim uspesima zameni privatne neuspehe. Bitna razlika između ova dva, površinski gledano, veoma slična obrazca u ponašanju je u tome što će u prvom slučaju osoba moći da ostvari svoje ciljeve, te da se onda posveti i nečemu drugom, dok će u drugom slučaju osoba, čak i kada poslovno doživi uspeh, teško uspeti da oseti da je zaista dobila ono čemu je težila. Velika je verovatnoća da će u drugom slučaju, i nakon poslovnog uspeha, osoba i dalje biti ispunjena nezadovoljstvom i da će samo postaviti pred sebe nove ciljeve kojima će se isto posvećivati i čijim će se ostvarenjem isto razočaravati.

Zdrava ambicioznost je zdrava želja za napredovanjem. Onda kada smo u skladu sa sobom i nemamo potrebu da od nečega stalno bežimo u posao ili nešto treće, dilema o izboru između rada i uživanja više nije toliko aktuelna, jer se oni međusobno ne isključuju.

Zdrava ambicioznost je zdrava želja za napredovanjem. Onda kada smo u skladu sa sobom i nemamo potrebu da od nečega stalno bežimo u posao ili nešto treće, dilema o izboru između rada i uživanja više nije toliko aktuelna, jer se oni međusobno ne isključuju. Čovek može da pred sebe postavlja realne ciljeve, dovoljno izazovne i teške da bi rad bio zanimljiv, a ujedno i dovoljno lake da bi bili ostvarivi i doveli do osećanja samozadovoljstva.

Postavljanje adekvatnih ciljeva

Mogli bismo reći da se radi o umeću postavljanja adekvatnih ciljeva pred sebe. Ovo umeće, u velikoj meri, zavisi od toga koliko smo sposobni da objektivno procenimo sopstvene sposobnosti, što je ponovo značajno povezano sa zrelošću ličnosti. Procena sopstvenih kapaciteta je izuzetno subjektivna, više nego što bi bilo ko to želeo da prihvati. Veoma je zanimljivo da je većina ljudi svesna da procena sopstvenih kapaciteta, t.j. sopstvene inteligencije, kreativnosti ili snalažljivosti, ne mora biti u skladu sa realnošću dok posmatramo druge ljude i njihovu procenu sebe. Ipak, kada se radi o njima samima, ljudi su uglavnom potpuno uvereni da o sebi imaju jasnu i objektivnu predstavu. Jedno istraživanje sprovedeno među srednjoškolcima pokazalo je da 20 % ispitanika ima značajno lošiju sliku o sebi od realne. Ovo je razumljivo s obzirom da se radi o uzrastu kada se javljaju brojne nesigurnosti i preispitivanja sebe. Sa odrastanjem se slika o sebi uglavnom poboljšava, prevazilaze se kompleksi iz tinejdžerskih dana i dolazimo do toga da većina ljudi o sebi ima sliku koja je znatno pozitivnija od realne. Tako se pokazalo, u jednom istraživanju u Americi, u kome je od muškaraca zahtevano da sebe svrstaju u određenu kategoriju na osnovu razvijenosti sopstvenih socijalnih veština. Pokazalo se da čak 95% muškaraca smatra da se nalazi u 50 % onih sa bolje razvijenim socijalnim veštinama. Istraživanja takođe pokazuju da se prosećna osoba oseća u proseku devet godina mlađom nego što jeste i da veruje da izgleda barem pet godina mlađe nego što realno izgleda. Jedno psihološko objašnjenje ovog raskoraka između samoprocene i realnog stanja jeste da se, u stvari, radi o mehanizmu negiranja i da su ljudi, zapravo, uvek negde u sebi svesni realnosti, ali istu odbijaju da prihvate, kako bi mogli da sačuvaju sopstveno samopouzdanje. Problem je što, na osnovu ove slike, određujemo i ciljeve koje pred sebe postavljamo, te nesklad između samoprocene i realnosti dovodi i do nerealnijih ciljava. Ovako postavljeni ciljevi dovode do neuspeha koji za posledicu može imati snižavanje samopouzdanja i pokušaj nadogradnje istog preteranom ambicijom ili pak obeshrabrivanju koje umanjuje ambicioznost i osobu dovodi do pasivnosti.

Prvi korak ka zdravoj ambiciji, a samim tim i ravnoteži u životu, je realna procena sopstvenih sposobnosti. Iako je često teško zastati i zapitati se zašto o sebi mislimo onako kako mislimo, zašto sebe precenjujemo ili potcenjujemo, taj korak je neophodan. Bez tog meta nivoa nema ni napretka ka zdravoj ambiciji.

Iz ovoga možemo zaključiti da je prvi korak ka zdravoj ambiciji, a samim tim i ravnoteži u životu, realna procena sopstvenih sposobnosti. Iako je često teško zastati i zapitati se zašto o sebi mislimo onako kako mislimo, zašto sebe precenjujemo ili potcenjujemo, taj korak je neophodan. Bez tog meta nivoa nema ni napretka ka zdravoj ambiciji. Slično je kao i sa svim ostam ostalim aspektima ličnosti. Mi imamo osećanja koja se tiču naših osećanja kao onda kada se stidimo sopstvene stidljivosti ili se dodatno razbesnimo jer nas je nešto iznerviralo. Takođe posedujemo i motive o sopstvenim motivima kada želimo da prevaziđemo sopstveni motiv za hranom, pićem ili nekom osobom. Na isti ovaj način možemo razmišljati i o sopstvenim uverenjima o kapacitetima i sposobnostima koje posedujemo, kao i o uzrocima nesklada između naše procene sopstvenih kapaciteta i realnosti.