Dvoje u ljubavnom odnosu, da bi bili zajedno, moraju da trpe i neke stvari koje im se ne sviđaju, prave kompromise, rade na sebi, a da li je to i dalje onaj neprocenljivi osećaj zadovoljstva koji nam pruža misao da volimo i da smo voljeni? Kako kaže poslovica „Put do pakla popločan je dobrim namerama”, put do ljubavi protkan je dobrim namerama, željama i potrebama za ljubavlju i pripadanjem. Ili bi tako trebalo da bude.

Dvoje, da bi uspeli da opstanu u zajedništvu, moraju da tolerišu mogući gubitak sopstvene samostalnosti, moraju da se uklapaju, odriču nekih svojih navika. Pored svih ovih gubitaka, potrebno je i da prihvatimo tuđju dinamiku, a uz zadatak, da ostanemo na broju. Ako pristupimo analizi jednog para, priznaćemo, da vrlo verovatno to dvoje ljudi dolazi iz različitih sredina, nije ih odgajala ista porodica, nisu im negovane iste vrednosti, neke su voleli, neke su odbacili, dakle, imaju drugačija iskustva, potrebe i želje. Iz ove priče deluje da je potrebno dosta životne energije, kao i volje da opstanemo u jedno sasvim običnom odnosu, ljubavnom odnosu.

Nedavno sam bila na proslavi rođendana, i čujem od devojke, u ranim tridesetim, koja sedi pored mene, „Jel imaš nekog drugara za mene”, pa je usledilo „Ne mogu da upoznam nikog normalnog, prilaze mi sve oženjeni ili mi ne prilaze uopšte”. Kroz priču su se nametnula instant rešenja tipa: to je do tvog stava, budi nasmejana ili budi nezainteresovana „to prolazi kod muškaraca” i tako u nedogled. Delovalo mi je da se devojka samo još više zbunila. A onda sam počela da razmišljam kako je zapravo teško pronaći nekog ko će dovoljno da nas zainteresuje, ispuni sve naše kriterijume koji su, budimo iskreni, postali visoki, te da mu dozvolimo da nam se približi, onda kako je tek zahtevno ostati uz tog istog nekog. Mnogo posla za jednu devojku iz drušva…i kad nađe gospodina „pravog” nema puno garanta da će ta veza istrajati bez truda i ulaganja u nju. Važna informacija, svet gledamo kroz svoje naočare, menjajući stakla, menjamo i način na koji vidimo, razmišljamo, delamo. Treba se preispitati, šta zapravo očekujemo od jednog odnosa, šta očekujemo od nas samih. U ovoj priči važna je inicijativa, volja da promenimo svoje apsolutističke zahteve, uverenja koja nas vraćaju unazad, ali i sopstvene veštine koje nas obmanjuju. Naravno, neizostavan sastojak je ljubav prema sebi i jedno zdravo samopoštovanje.

Optimalna distanca

Naime, odnos nosi sa sobom paradoks. Da bi bili sa nekim, pored svega što se očekuje od nas, neophodno je da budemo i bliski sa partnerom (koliko je to moguće, i koliko nam dozvole), ali i da zadržimo sopstvenu individualnost i granice. Dovoljno blizu i dovoljno daleko. U psihologiji postoji termin za zlatnu sredinu u odnosu, a to je optimalna distanca. Kapacitet za optimalnu distancu znači sposobnost da se bude prilično blizak sa nekim, ali opet svoj, takođe, istu meru dopustiti i partneru. Dakle, biti zavistan i nezavistan u isto vreme, praviti granice između sebe i drugih, znati gde se završava moja koža, a počinje tuđa. Osećati i poštovati jasne granice između sebe i drugoga. Ako osoba nije uspela da uspostavi trajnu unutrašnju povezanost sa svojim prvim objektima ljubavi(uglavnom roditelji), u kasnijim odnosima može težiti prekomernom oslanjanju na druge. To su one osobe koje se „lepe” za nas, budu nam dosadne, stalno nešto traže, pitaju, zahtevaju, poput deteta. S druge strane, zbog prekomerne potrebe da se stopi sa drugim, plašiće se vezivanja i gubljenja sebe u vezi. Ove intenzivne suprotne težnje onemogućavaju održavanje optimalne distance u odnosima sa ljudima. Distance uz pomoć koje se postiže bliskost sa drugim i zadržava sopstveni identitet.

Probleme sa održavanjem optimalne distance najbolje možemo vidti u ekstremima. Reč je o ekstremima u ponašanju, u njima najlakše možemo uočiti dinamiku koja postoji. U osnovi problema sa održanjem zlatne sredine jeste „potreba-strah“ dilema. „Potreba-strah“ dilema proizvodi misli kao što su „Želim da se stopim sa objektom ljubavi, ali se plašim da ću izgubiti sebe, da ću biti ugrožen ili povređen u tom odnosu“. Dolazi do izražaja snažna potreba za spajanjem, suočena je sa snažnim strahom od stapanja. Osobama sa izraženom potreba-strah dilemom intimnost predstavlja rizik da ih drugi proguta, da potpuno izgube sopstvenu individualnost, ili da osete da su veoma zavisni, povredljivi i odbačeni, dok rastavljenost znači osudu na usamljenost koju ne mogu da podnesu. Upravo ovaj mehanizam može biti „krivac“ za nemogućnost uspostavljanja granice u odnosu.

Granice u odnosu

Najčešći uzroci ove vrste problema mogu biti strah od bliskosti, strah od napuštanja i strah od promene. Strah od bliskosti mogao bi se manifestovati kroz stroge i čvrste granice, puno zabrana i ograničenja. Osobe koje imaju problem sa ovom vrstom straha se pored gubitka sopstvenog identiteta, plaše i mogućnosti da potpuno zaborave ko su. Upravo ovi strahovi ih navode na održavanje emotivne distance i određene hladnoće, čemu sledi povlačenje iz odnosa. Bliskost se doživljava kao preteća, i da bi se spasili, moraju da pobegnu iz odnosa. Osobe koje pate od straha od napuštanja ili promena, imaju svoj opozit u ponašanju naspram straha od bliskosti, mehanizam ovih strahova ih dovodi do potpunog gubitka granica.’

Potreba za drugim ljudima je normalna, odbačenost i usamljenist nikome nisu lepi, ni prijatni. Ipak, ukoliko ovaj strah u velikoj meri određuje ponašanje osobe u vezi, opravdano je očekivati da će takva osoba lako narušiti granice kako bi se uverila da neće biti ostavljena. Preterana potreba za kontaktom, pokušaji kontrole partnera i ljubomora, uglavnom u pozadini imaju upravo strah od napuštanja. Često imamo problema, a i ne shvatimo gde je njihovo uporište. Neuspostavljanje i samo odsustvo granica u jednom romantičnom odnosu se može manifestovati na više načina. Ukoliko se partner buni što ne učestvuje u svemu sa vama, što ne ide svuda gde vi idete, to mogu biti one devojke koje idu sa muškim društvom svog partnera na pivo, ili oni momci koji se svuda pojave, kao „slučajno“, i ova potreba za sveprisutnošću se često doživljava intruzivno. Jedan od suptilijih indikatora probijanja granica jesu i neopravdana očekivanja od partnera. Naime, od partnera očekujemo podršku i volju za nešto što ni sami nemamo u sopstvenom arsenalu veština. Česte su rečenice „Kad bi moj momak želeo da ja vežbam, ja bih sigurno to i uradila, ovako ja ne mogu sama da se nateram“, onda se zapitamo da li mi postojimo zbog tog nekog ili radi nas samih. U ovakvim primerima se naslućuje jasno topljenje granica, osobe koje mogu imati ovu vrstu razmišljanja se oslanjaju na svog partnera i očekuju od njega pokretačku snagu. Na ovaj način se deo odgovornosti prenosi na drugog, i skida sa nas samih teret mogućeg neuspeha, čime dolazi do nejasno definisanih granica u odnosu dvoje ljudi.

Partner kao deo mene

Danas često osluškujemo u komunikaciji razne potrebe za potvrdama nama bliskih ljudi. Potvrde koje jačaju ili uspostavljaju samopouzdanje koje svojim stalnim potvrđivanjem takođe ukazuju na nejasne granice. Za stabilan odnos dvoje ljudi neophodno je da oni sami budu zaokruženi i razvijeni u zrele ličnosti, pritom, ne očekujući od partnera nešto što bi i sami trebali da postignu. Naravno, da napravimo razliku između onoga što je podržavajuće i onoga što je prekomerno. Jasno je da partner treba da bude oslonac i podrška kao i inspiracija za brojne aktivnosti, ali ipak i sama osoba mora biti u stanju da u sebi pronađe inicijativu i volju za ono što smatra svojom obavezom i svojom primarnom potrebom. Ono što je za očekivati i potpuno opravdano jeste da se osoba, zahvaljujući partneru, sebe vidi u boljem i pozitivnijem svetlu ali, ponavljam, to ne znači da nam partner bude glavno ogledalo i oslonac za jačanje samopouzdanja.

Veliki zahtevi i problem sagranicama

Velika očekivanja, nerealni i emotivno iscrpljujući zahtevi koji se odnose na vreme i energiju koje će partner ulagati u vezu, preterana ljubomora i manjak poverenja, takođe mogu ukazivati na nepostojanje granica. Nepoverenje i ljubomoru možemo direktno povezati sa manjkom samopouzdanja i sigurnosti u sopstvene kvalitete i vrednosti, pa traženjem potvrda, dobijamo sigurnost na veoma klimavim nogama, kojoj su potrebne stalne dopune. Stoga nam ove vrste dopuna bivaju preko potrebne da bi uopšte verovali u sebe, da bi mogli da se pokrenemo. Konstantni pozivi telefonom, čak i dugi razgovori, zatim slanje sms poruka, stalna „spontana“ proveravanja i preterana poteba za kontaktom upravo su jedan od najočiglednijih primera u kojima neko prelazi granicu i pokušava da uspostavi kontrolu nad partnerom. Dešava se, da ovakve vidove ponašanja pripisujemo zaljubljenosti, pa ih ne opažamo i ne doživljavamo kao napadne, međutim, kad se glave malo ohlade, i prođe oblak zaljubljenosti, dešava se da ponašanja koja su nam prijala počnu da nam smetaju, da ih doživljavamo kao napadne, nametljive, kontrolišuće.

Na sličan način se ovaj problem ispoljava i u odnosima u kojima se zahteva ili pruža preterana zaštita partneru ili postoji očekivanje da je partner taj koji će zadovoljiti sve socijalne potrebe osobe i sa njom podeliti svako svoje osećanje.

Jasno je da u ovakvim odnosima, pre ili kasnije, dolazi do brojnih problema. Međutim, dodatni problem jeste to što nepostojanje granica otežava komunikaciju, te samim tim i onemogućava smirivanje situacije i prevazilaženju konflikta, otežava se i pronalaženje rešenja, kako se ne bi ponovo vraćali na iste obrasce ponašanja. Ovakvi odnosi preplavljeni su osećanjima koja proizilaze iz nezadovoljenih potreba nastalih na osnovu nerealnih i neopravdanih očekivanja, što je i logično ako sve ovo očekujemo i zahtevamo od partnera, te je samim tim i komunikacija otežana. Za ovakve veze često se kaže da ljudi u njoj ne upravljaju sopstvenim osećanjima, već da osećanja upravljaju njima.

U prvom delu teksta sam pominjala važnost postojanja zlatne sredine izmedju dvoje koji su u romantičnoj vezi. Zbog samostalnosti i zdravog odnosa, neophodno je postaviti granice. One se zapravo mogu verbalizovati, razgovorom o osećanjima, potrebama, a zatim prorađeno ili dogovoreno sprovesti u delo. Mnogi od nas misle da će se granice same uspostaviti, da ne moramo mnogo da se trudimo i objašnjavamo partneru, „one će se same i spontano stvoriti“, što ide malo teže. Takođe ne treba doživljavati razgovore ove vrste kao krizu u vezi ili kao prikrivene poruke ka okončanju odnosa. Nažalost, retki su odnosi koji uspevaju bez takvih razgovora, u tome i leži važnost dvosmerne komunikacije, gde se čijemo i slušamo. U vezi bi trebalo svaki od partnera da se izjašnjava o svojim nezadovoljenim potrebama, ali ne sa akcentom moranja, treba razmisliti „Zašto mi to treba, zašto baš od partnera, da li sam ovo mogao/la sam/a.

Naravno, nije moguće zadovoljiti sve potrebe i želje, što ne treba ni očekivati u krajnjem slučaju u vezi, dakle, nužno je činiti ustupke i kompromise.

Zadatak bi bio uspešno obavljen, ukoliko bi svesno pristali na određene kompromise, ne dozvolivši da postanu obimni, da bi mogli da zamagle granice među nama, jer bi tako otišli u drugu krajnost, koja pak nama ne bi prijala i činila bi da se osećamo kao u „tuđoj koži“.

Uspostavljanje granice predstavlja veštinu koju je neophodno savladati kako bi se ostvarila zdrava veza sa zdravim granicama koje omogućavaju da se osobe u vezi osećaju kao nezavisne, ali ipak povezane i bliske individue.

Autorka je diplomirani psiholog i OLI savetnik

[email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari