U vreme novogodišnjih praznika Novi Pazar vrvi od fudbalera koji su odavde pošli tražeći svoju sreću po belom svetu. Navijači vole njihove priče. Sve su različite, a jedna je po svemu posebna. To je priča Almira Gegića, 29- godišnjeg bivšeg igrača Novog Pazara, a trenutno fudbalera švajcarskog trećeligaša Kjasa.
Za prvi tim Novog Pazara debitovao je sa 17 godina, kada je ekipu predvodio Milonja Kaličanin. Većnaredne sezone njegov talenat dolazi do potpunog izražaja. Na prvenstvenoj utakmici postiže gol direktno iz kornera. Kasnije će se ispostaviti da je to bio gol života. Tu utakmicu gledao je fudbalski menadžer Aleksandar Seničanin- Mali. Igra koju je pružio Gegićna toj utakmici nije mogla da promakne iskusnom oku lovca na fudbalske talente. Bio je to dan D, početak lepe fudbalske priče. Kao retko koji fudbaler iz Novog Pazara gradi i izgrađuje fudbalsko ime u Evropi. Put ga je od Italije vodio preko Turske i Slovačke, do Švajcarske. Za sve ovo vreme nije zaboravio ni rodni grad. Prvo je osnovao fudbalsku školu ,,Legionar“, nedavno i ,,Nacional“, u kojoj uz njegovu svesrdnu finansijsku pomoćrastu neki novi fudbalski klinci.
Igrali ste u nekoliko poznatih evropskih fudbalskih timova. Ni sanjali niste da bi prva inostrana stanica mogao da bude Torino?
-Sve se odvijalo kao u najlepšoj bajci. Imao sam samo 18 godina kada sam stigao u Torino. Nije bilo jednostavno, jedinac sam u majke i oca. Dugo mi je trebalo da se osvestim i shvatim šta mi se dešava. Posredstvom Seničanina našao sam se u gradu fudbala. Na prvoj probnoj utakmici u dresu Torina postižem dva gola u pobedi mog tima od 3 : 0. Vrata velike scene su se nenadano širom otvorila. Zbog propisa koji su tada važili u Italiji, po kojima su u jednoj ekipi mogla igrati dva stranca, a ja sam većbio treći, odlazim prvo u Brešu, potom i u Kjevo. Kao dar sa neba usledio je poziv iz Vićence. To je klub u kojem je ponikao legendarni italijanski centarfor Paolo Rosi. Tim je igrao u seriji A i borio se za opstanak te 1998. godine. Ekipu su činili, između ostalih, većprovereni igrači, poput: Mendeza, Aurelia, Ambrozetija, Zaulija, Komandinija… Bio sam svestan da mi se ukazala šansa života. Pakleno sam radio. Po završetku svakog treninga samoinicijativno sam ostajao na terenu sat vremena duže od saigrača. Tako je i moralo da bude. Po dolasku u Italiju odmah mi je postalo jasno da malo poznajem neke elemente fudbalske igre. Najteže je bilo shvatiti taktiku ove na prvi pogled jednostavne igre. Kakve sam samo probleme imao sa koordinacijom pokreta na terenu. Treneri u Novom Pazaru me tome nisu učili. Tek po dolasku u Italiju naučio sam kako i gde da se krećem po predaji lopte saigraču, kako se osvaja prostor i igra bez lopte.
Oko Vas sve fudbalske veličine. Pretpostavka je da kiptite od želje da pokažete svoje fudbalsko umeće na prvenstvenoj utakmici. Da li se ta prilika ukazala?
– Na žalost ne, ali bila je to prekretnica u mojoj fudbalskoj karijeri. Trenirao sam sa prvim timom Vićence. Nisam ulazio u igru, ali čast mi je bila da sam šest puta sedeo na klupi za rezervne igrače, i to na utakmicama protiv velikana italijanskog i svetskog fudbala. Tim se borio za opstanak u ligi, tadašnji trener Kolombo nije hteo da rizikuje, i ja sam ga u potpunosti razumeo. Čitavog života pamtiću utakmicu koju je Vićenca igrala sa Interom u Milanu. Na San Siru je bilo prisutno 65.000 gledalaca. Još i danas kao da sanjam da je moje ime i prezime stajalo na semaforu kada su objavljivani sastavi timova. Pisalo je- Almir Gegićpored Ronalda i ostalih zvezda. Te sezone Vićenca nije uspela da zadrži status u najkvalitetnijoj ligi. U narednom šampionatu odigrao sam šest utakmica, ali sam želeo više. Želeo sam da igram, ne samo da treniram i gledam utakmice sa klupe. Nekako, bilo mi neprijatno da primam platu a ne igram. Odlučio sam se na odlazak iz Italije.
Sledile su godine igranja u Turskoj, Slovačkoj i Švajcarskoj. Nakupilo se iskustva i uspomena?
– Prva stanica po odlasku iz Italije bila je Turska. Igrao sam polusezonu u prvoligašu Antaliji. Za razliku od Italije u Turskoj nema mnogo igre. Sve se svodi na trčanje između dva gola, bez naročite organizacije u igri, bar je tako bilo u vreme dok sam ja igrao. Klubovi na Bosforu gledaju isključivo kako da prodaju fudbalera, da na njemu zarade. Kao igračAntalije odigrao sam i prvu utakmicu u nekom evropskom kupu. Bilo je to protiv Verdera u prvom kolu Kupa Uefa. Pobedu od 2 : 0 na svom terenu devalvirali smo ubedljivim porazom u Bremenu 6 :0. Bila je to relativno uspešna sezona za mene. Odigrao sam 14 utakmica za prvi tim, ali želeo sam natrag u Vićencu koja je u međuvremenu postala moj drugi dom. Po povratku, na prvom treningu zatičem 42 fudbalera. Konkurencija strašna, ali dogodio se slučaj koji mi još jedanom menja život iz korena. Italijanski biznismen kupuje slovački klub Matador iz Puhova. Dobijam ponudu koja se finansijski ni po čemu ne razlikuje od one koju imam u Italiji. Bez mnogo razmišljanja pakujem kofere i odlazim u do tada fudbalski potpuno nepoznatu Slovačku. U Slovačkoj sam proveo pet godina koje i da hoću ne mogu da zaboravim. U prvoj sezoni igrajući za Puhov na 33 utakmice, 18 puta sam bio u timu kola. Opstanak u ligi obezbeđujemo pobedom u poslednjem kolu nad Tatranom, ekipom za koju ću kasnije igrati. Slovačka mnogo ulaže u fudbal, tako da s pravom mogu da kažem da se u toj zemlji igra jako kvalitetno.
Trenutno ste u Švajcarskoj, igrate za trećeligaški Kjaso. Uporedo se bavite i menadžerskom strukom.
– Pre svega, zadovoljan sam što živim u gradu koji se nalazi na samoj italijansko- švajcarskoj granici. Svaki slobodan trenutak koristim da skoknem do zemlje koju sam zavoleo. Švajcarska ne pripada zemljama iz prve fudbalske kategorije, ali varaju se svi koji misle da se u njoj igra nekvalitetan fudbal. Činjenica je da se igra drugačije nego, recimo, u Italiji i Turskoj. Mirno je i na terenu, ali i na tribinama. Iznenadilo me je koliko su se približili tehnički i taktički fudbalu koji se igra u zemljama gde je ovaj sport znatno popularniji. Utakmicama prisustvuje 4- 5 hiljada gledalaca koji su prilično hladni, ali su odlični poznavaoci fudbala. Klub je organizovan po ugledu na italijanske timove, skoro svi fudbaleri su Italijani. Nemamo nikakav pritisak kada su rezultati u pitanju. Pri vrhu tabele smo i sve ćemo pokušati ne bi li se vratili u drugoligaško društvo. U Švajcarskoj nastupam sa slovačkim pasošem, pored njega imam i turski. Za moj trenutni posao, ali i budući, to je jako važno. Punih jedanaest godina imam i FIFA menadžersku licencu. Želim, mogu i hoću da pomognem mladim igračima iz ovih krajeva, kao i čitave Srbije da ne propadnu na samom početku seniorske karijere. Naši klubovi, Novi Pazar posebno, nemaju plan B. Po izlasku iz mlađih kategorija ako se igračne izbori za status prvotimca, on po nekom nepisanom pravilu nestaje. U Evropi se tako ne radi. Igrači iz Srbije su još uvek na ceni, na starom kontinentu. Nedavno sam posredovao u dolasku igrača Vojvodine Čekovića u slovačku Žilinu. Takvih angažmana biće još.
Fudbalski poslenici u Novom Pazaru slažu se da se godinama slabo radi sa mladim naraštajima. Pre izvesnog vremena osnovali ste fudbalsku školu „Nacional“. U njoj rade ljudi u koje imate poverenja. Šta je cilj škole?
– Ne obraća se u Novom Pazaru pažnja na sitnice. Od njih sve polazi. Mnogo detalja je potrebno uskladiti da bi se postigli rezultati i odgajili budući veliki fudbaleri. Za neverovati je da klub nema marketing agenciju. O složenijim stvarima da i ne govorim. U „Nacionalu“ u ovom trenutku trenira 35 dece, godište 1992. i mlađe. Predvodi ih Albin Totićkoji u tom poslu ima dosta iskustva. Imam puno poverenje u njega i njegov rad. Glavni zadatak mu je da decu nauči osnovama fudbalske igre i taktike. Profit u ovom projektu je nebitna stavka. Moj cilj nije da zaradim od članarine koju uplaćuju njihovi roditelji. Drago mi je da će jedan Adem Ljajićigrati u Mančester Junajtedu, ali ima još Ljajića u koje valja ulagati. Mojoj sreći ne bi bilo kraja kad bi neko dete iz „Nacionala“, za par godina, zaigralo u nekom renomiranom klubu u zemlji ili inostranstvu. Vlasnici fudbalskih škola uglavnom gledaju da mesečno od dece izvuku 10 evra, niko ne gleda u budućnost. Jednog dana neko će vredeti pravo bogatstvo, ali do tada treba u to dete ulagati. Niko ne želi da čeka, svi bi preko noći da se obogate.
Ne razmišljam o povratku
– O povratku u naš fudbal i ne razmišljam. Oformio sam porodicu. U Švajcarskoj lepo živimo. Nostalgija me prati, ali joj se odlično odupirem. Da ništa nisam uradio u svetu fudbala, dovoljno je što govorim šest svetskih jezika. To je veliko bogatstvo, kaže Gegić.
Srce kao Mont Everest
– Sa Puhovom, u kojem sam se zadržao tri godine, osvojio sam jedno drugo mesto u prvenstvu, i dva puta igrao Kup Uefa. To su bili rezultati koje ovaj grad ne pamti. Upisali smo i nekoliko pobeda na utakmicama evropskih kupova, ali i mečkoji niko i nikad u tom slovačkom gradu neće zaboraviti, ja posebno. Iz memorije mi ni danas ne odlazi duel u Kupu Uefa sa slavnom Barselonom pred našom publikom. Španci su vodili 1 : 0, devedeseti minut većje bio istekao. Tada sam se potezom pete oslobodio velikog Pujola, prošao po levoj strani i asistirao za konačnih 1 :1. Srce mi je bilo kao Mont Everest. Mogu da kažem igrao sam protiv jednog Ronaldinja, Klajverta i ostalih i nisam poražen. Sledile su još dve uspešne godine igranja za Tatran, potom i za turske prvoligaše Istanbulspor i Eskišehir, priseća se Gegić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
