Ishrana jagnjadi

Ako u stadu ostane izvestan broj jagnjadi siročadi i za njih ne mogu da se obezbede ovce koje bi ih primile da sisaju, onda se hrane veštački cuclom. U normalnim uslovima jagnjad treba da budu od pet do sedam prvih dana, izdvojena sa svojim majkama i da sišu po volji. U drugoj nedelji starosti se mogu odvojiti od majke i pripuštati da sišu četiri puta dnevno. U trećoj i četvrtoj nedelji tri puta, od pete nedelje starosti do 15 dana pre odlučivanja dva puta nedeljno i od tada do samog odlučivanja jedanput dnevno.

Jagnje sa dve nedelje starosti treba da se navikne da jede po malo sena odličnog kvalitete, jer mu se tako ubrzava razvoj organa za varenje. U nekim farmama sa senom idu još ranije sa starošću od 7-10 dana. Kod starosti od tri nedelje treba otpočeti sa prihranjivanjem jagnjadi koncentratom. Količina koncentrata povećava se od oko 30 grama u prvom mesecu na 250-300 grama u starosti od tri do četiri meseca. Potrebna količina mineralnih materija jagnje u prvom mesecu dobija preko majčinog mleka, a kasnije je neophodno dodavanje kalcijuma i fosfora, u vidu koštanog brašna ili krede, po pet grama dnevno, uz obezbeđenje kuhinjske soli u krupcima koju treba da ližu po volji.

Naša jagnjad dok sišu dobro su razvijena, živa i krupna, ali čim se odbiju počinju da smanjuju svoju živu težinu zato što se jagnjad za priplod većinom odbijaju sa 1,5 do dva meseca starosti i zato što posle odbijanja prestaje da se dodaje koncentrovana i druga kvalitetna hrana u obrok. Zbog toga se pored kvalitetne paše preporučuje i 300-400 gr ovsa dnevno.

Šilježad se, uglavnom, puštaju na pašu koja je još uvek nedovoljna. Ali čak i na najboljoj paši ona ne mogu da obezbede hranljive materije potrebne za rast, formiranje mišića, kostiju itd. Šilježad kojima se obezbedi po tri kg sena dnevno, mogu za dan da pojedu samo 1300 do 1400 gr jer nije razvijen aparat za varenje.