Osmana Mehović:Navikla sam da radim, pa mogu i sad 1Foto:Alen Đozgić

-Osmana Mehović živi u pribojskom prigradskom naselju, u domaćinstvu sa sinom i snajkom. Zašla je u devetu deceniju života, ali nije sigurna koliko tačno ima godina. Zvanično 86-87, ali u to vreme retko ko je decu prijavljivao čim su se rodila. Pored godina i dalje je vrlo aktivna i vredna.

                       p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Najviše posla ima oko krave koju još uvek sama muze. Dok čekamo da Osmana dođe, (otišla je da se presvuče jer je kupala kravu, to radi svakog proleća), sa njenom snajkom i sinom pijemo kafu ispod procvetale trešnje u njihovom urednom dvorištu.

Oni nam pričaju da je Osmana, pored marljivosti u poznim godinama, poznata i po tome što pomaže deci i odraslima koji imaju problema sa strahovima, nervozom i herpesom. Zna da salije stravu i „prouči“, spremi melem, pogasi ugljevlje .Posle petnaestak minuta idući niz strme stepenice iz pravca štale, besprekorno čista i živim bojama skoro okrečena kućica, dosta povijena u struku, ali žustrog koraka, dolazi Osmana . Srdačno nas je pozdravila i sela gledajući nas pravo u oči. Taj dubok, ali ipak blagi pogled pogled traje malo duže nego što je pri pozdravljanju ubičajno.

Mada je zašla u devetu deceniju, po ceo dan je na nogama. Na naše pitanje u čemu je tajna njene vitalnosti, odgovara da je verovatno u radu. „Radila sam cio život, tako navikla, pa mogu i sad“. A radila je Osmana, sve po kući, ali i oko kuće. „Radila sam sve po kući i žela i tkala plela i vezla, jorgane pravila . Morala sam, a i to me držalo od sikiracije. Rano sam se razvela sa mužem. Bila sam udata gore u Prijepolje, u Zalug. Muž otišo u armiju 53. godine i javio otud u pismu da neće da živi sa mnom, da 'oće da se ženi drugom. Ja trpljela i ostala slušala svekrvu trpljela zbog đeteta. Ono mi se onda razboli, a ona nije dala da ga vodim odmah u bolnicu u Prijepolje. Poslje me svekrva oćera, kaže „idi kod majke“. U tom se ja vratim u Priboj kod majke. Jedno djete se još više razboli i umre, muško djete, imalo je 13 i po mjeseci. Odveli smo ga kod lekara u Priboju, dobar lekar , koji je bio naš kućni prijatelj ali mu nije bilo pomoći, i eto tako“,ispriča Osmana u nekoliko rečenica svoj težak život u mladosti. Ne da bi se žalila već da objasni kako i koliko joj je rad pomogao.

Komentariše i poredi nekadašnji i sadašnji život. „Nije ni ovima sad lako. Nema posla, ali onda se narod manje žalio, više se radilo i podnosio što te snađe, eto tako trpiš, šta ćeš. Počneš po malo, ja sam vezla, nema veza koga nisam znala. Tkala ćilime, donesu mi vunu, ćilime, dva i po sa tri metra, istkala sam preko stotinu ćilima ijoš koješta drugo. Plati mi narod, ja posle kupim kozu, pa kravu i polako, eto tako… Zvali su me u Inkop kad je otvorena fabrika, čuli da znam da radim jorgane , ali nisam mogla da ostavim djete kući malo majka sama ,brat se odvojio. Otac nam se nije vratio iz onog rata kad je propala Jugoslavija stara, bili ga mobilisali, tamo je u Mariboru i sahranjen“.

Davno je Osmana naučila da „lije stravu“, pomaže ljudima različitim narodnim metodama lečenja. Pročula se po tome, pa ljudi dolaze. Pomaže ljudima kad im iskoči po koži herpes, „gujina košuljica“. „Nekome pomognem pa onda se to pročuje. Dolaze ljudi, ne mogu da odbijem naročito djete kad dovedu. Nisam to dugo radila iako sam znala još kao mala. To se ne mere zaboraviti, od nekih što su sa mnom išli na veronauku od malena sam to znala. Nisam to radila dok mi se sin nije oženio. Zamolila me jedna žena za djete pa sam počela“, priseća se naša sagovornica.

Kažemo joj da smo čuli da uspešno leči, da dolaze ljudi iz daleka i da su među njenim „pacijentima“ bili i lekari. Skromno na to odgovara. Ne hvali se. “ Šta znam, pomogneš nekom poznatijem, dolazio mi onaj od prije, stari predsednik, pa se pročuje. Jednom mi došli da idem da liječim čoeka u bolnici, što je doktor. Nisam šćela, reko, šta ću ja u bolnici, on je doktor, nisam ja. Došli onda kolima po mene i ja odem pomogla sam mu što sam znala. U zadnje vrjeme najviše dolaze od ovih herpesa , gujine košuljice što mi zovemo, toga sad ima baš puno“.

Praktična primena

Osmana je pristala da meni salije stravu. Lakše joj je bilo tako nego da mi objašnjava kako se to radi Ima za to posebnu prostoriju u kojoj je šporet. Nad otvorenim plamenom, dok se u njemu topi olovo, dlanove okreće licu, jedva primetno pomera usne i tiho, sklopljenih očiju izgovara molitvu.

Parče olova je prethodno, pre topljenja provlačila oko mojih ruku, nogu i kroz majicu.

Istopljeno olovo ispred moje glave gasi u tanjiru sa vodom, kako me ne bi isprskalo i sagorelo. Prethosno me prekrila crvenom tkaninom. Topljenje i gašenje olova se ponavlja tri puta i svaki put gleda forma i boja figure pogašenog olova u tanjiru . Kasnije se malo popije te vode iz tanjira i njome malo umije .

Svetlo olovo

Rezultat je bio dobar. Olovo je svetlo, što znači da nemam neke strave koja me ometa u životu. Drugi tretman je sličan akupunkturi i svodi se na stiskanje prostora šake između palca i ostalih prstiju. Tako se, kaže Osmana, u kombinaciji sa travama najlakše leči struna, (tegobe nastale pomeranjem želuca), ali se mogu otkriti i drugi problemi. Na taj način se mogu otkriti i druge slabe tačke u organizmu .Meni je rekla da imam manjih problema sa kolenima i to je tačno .

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari