Film je politika, bioskop je društvo

Beograd i Srbija odlučili su da postanu deo sveta na najgori način i u teškim trenucima: izdvaja se sve manje za kulturu, zbog krize kapitala sve manje mari za dobrobit ugroženih, javna dobra se brutalno rasprodaju… Da je ova situacija oko bioskopa Zvezda internacionalno važna, govori i činjenica da se građanske akcije zauzimanja, odbrane i osnivanja zajedničkih prostora odigravaju širom sveta. U našem konkretnom slučaju, moglo se zaključiti da prema državi, politikantima i vlasnicima kapitala u Srbiji ne treba biti baš blagonaklon, već ih držati na oku, jer nas čeka novo zanemarivanje društvene kontrole, i novi talas privatizacija, koji će verovatno biti još drastičniji nego onaj tokom rata 1990-ih i partijskog prisvajanja resursa nakon 2000. godine. Na kraju, u svim medijima čuo se najzad i glas radnika, u ovom slučaju bivših radnika Beograd filma, uz puno priznanje njihove dosadašnje borbe i isticanje sadašnje pozicije. Preko kulture i na velika vrata, ponovo je podstaknuta priča o privatizacijskim mahinacijama, o dobitnicima, gubitnicima i socijalnoj pravdi.

Prema tome, osim borbe protiv apatije, okupacija bioskopa Zvezda pokazala je nekoliko važnih stvari.

Najpre, da putem kulture možemo efikasno dopreti do širih političkih pitanja. Da umetnost nikada ne može biti politički nevina, niti izuzeta od konteksta, čak i kada želi da bude autonomna. Štaviše, baš onda kad želi da bude autonomna i nezavisna – umetnost postaje politička. To smo znali i ranije, ali dobro je da smo još jednom potvrdili u praksi.

Podsetili smo se, takođe, da umetnici, radnici, studenti i intelektualci, udruženi, mogu pokrenuti društvene promene i pitanja: da se mogu bez podozrenja okupiti oko nekih konstruktivnih ciljeva i vrednosti, i dozvati brojne pripadnike društvenih grupa na razgovor o tome u kakvom društvu, i po kakvim pravilima, želimo da živimo.

I to se pokazalo delatno, u praksi, na primeru jednog bioskopa. Svi mi koji smo solidarno, u potpunoj ravnopravnosti, čistili, prali, popravljali, spavali, dežurali na vratima, pozivali medije, fotografisali, nabavljali potrepštine, kreirali program – uspeli smo da oživimo jedan bioskop i oko njega pokrenemo održivu i zanimljivu kulturnu, društvenu, pa ako hoćete i ekonomsku aktivnost.

Ne treba zaboraviti koliko je to ozbiljna i relevantna poruka – ona ističe da građanska neposlušnost usmerena na konkretnu, organizovanu akciju, može ukazati na greške države i tržišta, na nemar prema javnom dobru i zajedničkom interesu. I pokrenuti socijalni dijalog u kome se može razgovarati o tim pitanjima, bilo da se slažemo ili ne. U isto vreme, ta akcija istakla je solidarnost, ravnopravnost i „pritisak odozdo“ građana koji su uzeli stvari u svoje ruke. U osnovi, čini mi se da je to zahtev za više demokratije, i da odatle dolazi tako široka podrška nekom osnovnom smislu akcije od strane ljudi koji su inače suprotnih mišljenja. Čini mi se da su ideja i praksa građanske neposlušnosti, iako originalno tekovine liberalizma, tokom akcije u Zvezdi skrenule ka socijalnoj levici, i da se stvorila zanimljiva politička aura cele „okupacije“. Čak bih se usudio da kažem kako je to, za sada, već dovoljan domet akcije.

Doduše, po banalnim pravilima žanra, u medijima je počela terevenka mešetara, političara, eksperata i novinara, koji su, iz oportunizma ili želje da nekako profitiraju ili operu savest, odlučili da podrže ili ospore neposlušne građane na najjfetinije načine. No, i to je bilo korisno: pred sve nas u Novom bioskopu Zvezda izašli su licemerje, korumpiranost i magla političke podrške i „lepe umetnosti“, iza kojih se kriju zakulisni dilovi i klasne pozicije. Čini mi se da su, svakom ko je pratio sitaciju u medijima, aktivisti bili trista puta simpatičniji od pomenute bulumente.

Takođe verujem da su pametni mladi ljudi unutar Zvezde, koji tek stupaju u društvo i kulturu ove zemlje, jasno shvatili da imaju izbor: ili će nastaviti korumpiranu praksu ekipa koje su bile u establišmentu u prošlosti i sadašnjosti, ili će shvatiti koliko je loše po celo društvo to muljanje u raspodeli para i funkcija, svrstavanje u klanove i stranke, podilaženje državi i biznismenima kriminalcima, dokle nas je to dovelo u svim sferama, pa i u kulturi. I verujem da su jasno shvatili da moraju probati sami, svojim primerom, da pokažu kako bi trebalo drugačije i bolje: i da je svakome na čast šta će izabrati kad dođu teški dani.

Zato je sada presudno šta će se dogoditi iznutra. Ključno pitanje je kakva će biti mala ekonomija i psihologija tog samoorganizovanog bioskopa, jer ona presudno utiče na politiku tog bioskopa, baš sada, dok je u međuprostoru i dok se nije strukturisao. Iako smo ušli pre svega da provociramo, družimo se i gledamo filmove, mi u bioskopu očito ne provodimo vreme samo zbog umetnosti, već se bavimo politikom samim tim što organizujemo stvarnost. Zato niko od nas ne sme da previdi šta nam se događa, i mora zauzeti stav prema organizaciji stvarnosti. Tu se, zapravo, konstituišu političke i etičke pozicije – pa evo mog pogleda.

Zato što sam uvereni demokrata, želim da se u Novom bioskopu Zvezda stvori velika, raznovrsna grupa ljudi koja odlučuje ravnopravno, otvoreno, uz polaganje računa i dogovor svih sa svima, i uz aktivnu brigu o društvenom interesu, javnom dobru i dostupnosti prostora svim dobronamernim građanima. Ne bi valjalo da se naprečac stvaraju direktori i šefovi računovodstva, urednici programa, šefovi kadrovske službe i PR-a, a da se o tome ne razgovara, da se to ne dovodi u pitanje, da se o tome ne pitaju drugi: jer tako svi koji se žrtvuju za bioskop Zvezda mogu biti izmanipulisani kako spolja, tako i iznutra. Od države i moćnika, koji će nam sutra podeliti funkcije i dodeliti kancelarije, sve tapšući nas po ramenu, ali i od nas samih, od naših drugova i drugarica koji bi na sve to u odsudnom trenutku olako pristali, a koji su u sve ovo na početku ušli čista srca.

Bojim se da nema više čistog srca – sad se prljaju ruke.

Zato se valja suočiti sa stvarnošću: u Zvezdi se stvara preduzeće. Ono nije upisano u privredni registar, ali je tu, u praksi, i čak se ne mora nužno realizovati u prostoru Zvezde. Ali se u njemu sada gradi ekonomija i upravljanje ekonomijom – što je osnova politike. I mislim da to uopšte nije problem. Baš naprotiv, to je odlično. Problem je kako će da funkcioniše to preduzeće i kakva se poruka time šalje.

Da li ćemo u Zvezdi napraviti drugačiji model od države i privatnika, koji su pokazali šta hoće i umeju upravo tako što su upropastili bioskop? Ako se stvori isti stari model, gde postoji tvrda hijerarhija i zatvorenost u odlukama, gde mali broj ljudi ljubomorno i tvrdoglavo čuva informacije, gde se ne poziva na dijalog i učestvovanje društva, nego na okupljanje u klanove – to šalje lošu poruku. Ako se u taj prostor zatvori „odabrana ekipa“ koja tvrdi da je bolja od drugih, jer je, eto, šutnula vrata nogom i ušla u nečiji posed, onda će poenta biti da svaka takva ekipa može da zloupotrebljava plemenitost aktivista, volontera ili zainteresovanih građana, a onda samo sačeka da je kupi država ili privatnik, i tu se dobro pozicionira.

To nije ništa novo, to se milion puta dosad desilo, i tako su pokvarene mnogo dobre ideje.

Na nas u Zvezdi, u ime filma i kulture, stavljaju šape država ili privatnici, a mi još nemamo odgovor i ne kažemo jasno da hoćemo nešto drugo. Jer to je za mene jedini ispravan odgovor: hoćemo da budemo nezavisni, demokratski, otvoreni, transparentni, društveni. Zato je sada došlo do tačke u kojoj je okupacija završena, a otvoreno pitanje oslobođenja. Moja je pozicija, nadam se, odsada jasna.

Ne bih rekao da je tu reč o razdvajanju na političare i umetnike. Uostalom, Godar i Rivet su nam rekli: filmska forma je pitanje morala. Film je politika, a bioskop je društvo.

Zato je toliko važno kakve ćemo filmove snimati, i kako ćemo upravljati bioskopima.