Beznadežan slučaj neznanja i nemorala

Budući da se nije dosetio suvislog odgovora na moje komentare, a pošto i dalje odbija da čita Isidoru Sekulić, Skerlića, Anu Đorđević, niti ima blage predstave o antimalograđanskom i antipalanačkom Isidorinom pogledu na svet, koji je dosledno našao odraz u predstavi Đakon, G. C. se bavi mojom ličnošću. Pošto o estetici ništa ne zna, kao ni o teatru, režiji, glumi, dramaturgiji, pravljenju repertoara, kritici, gramatici, pravopisu, geografiji, istoriji umetnosti, filozofiji, biologiji…, pa otuda ne ume da analizira pozorišno umetničko delo, G. C. radi ono što, po vlastitom priznanju, najbolje ume – denuncira. No, i to, budući lenj, čini neuko i neargumentovano.

Kao što je za G. C-a teatar misterija, za njega je zagonetka i sama mogućnost da se neko pozorišnim poslovima bavi uspešno. A pošto po G. C-u suštinu teatara čini politika, on će upravo u tu sferu smestiti i kompletan moj teatarski angažman.

G. C. ne zanima moj angažman oko promene sramnog Zakona o javnim nabavkama, pa čak odbija da shvati i da moji tekstovi, čiji je glavni akter, nisu obračun s njim. Nesrećni G. C. nije kriv što sebe doživljava kao pozorišnog kritičara, ali je nevolja što naša stručna javnost ne reaguje na njegove „kritičke stavove“.

Da je sebi dao truda, lenji C. mogao bi saznati i da je njegova optužba da sam podoban svakom režimu, pa i novom republičkom, budalasta, jer je osnivač i finansijer SNP-a Vlada Vojvodine, a ne Srbije. Otuda je eventualna tačnost njegovih „kritičkih stavova“, a u skladu sa aktuelnom situacijom, u neskladu s prirodom moje ličnosti – kako je G. C. vidi.

G. C. konstatuje da mu se predstave SNP-a ne sviđaju, što je presudni kriterijum za njegov zaključak da sam poltron (pri čemu dozvoljavam da mu se predstava Đakon ne dopada, ali bih zamolio da za taj svoj „kritički stav“ ponudi jači argument od onog koji se tiče broja glumaca i veličine scene).

Evo mog omiljenog primera C-ovog „kritičkog stava“: „Tako je moguće i da se dela, inače dobrih pisaca, u ovom slučaju Isidore Sekulić, pretvore u sopstvenu suprotnost – da se prikažu u onom ključu koji je – s jedne strane DOMINANTAN nasilničkom voljom arhipoltrona AMS, a s druge strane je u taj stil, na neki volšeban način, nekom opsesivnom magijom – uspeo da kompletno spakuje i inače talentovane reditelje – u ovom slučaju Ane Đorđević.“

Ovaj tužni pokušaj formulisanja rečenice ne znači ništa; u sebi on ne sadrži nijedan argument, te predstavlja (nemuštu) impresiju o nečemu što izmiče zdravoj pameti i svakom smislu.

Šta ste, naime, saznali iz narečene C-ove tvrdnje?

„Tako“ identifikujemo kao kako – tako, tj. kao problem stilistike. To što se „u ovom slučaju Isidore Sekulić“ dela „pretvore u sopstvenu suprotnost – da se prikažu…“ znači da dela sebe prikazuju, što je primer nepismenosti, dok je onaj ključ neuspešni pokušaj uvođenja nonšalantnog kolokvijalnog tona u ozbiljan kritičarski diskurs. Upotreba verzala pri pisanju reči „DOMINANTAN“ provocira znak pitanja (?), jer čemu ovde verzal? Dalje: da li je nakon reči „nasilničkom“ slučajno izostavljen zarez ili G. C. doslednom nepismenošću prikriva svoju tradicionalnu konfuziju na planu mišljenja? Tri slova „AMS“ kriju inicijale mog imena (sve s početnim slovom nadimka), na šta, uostalom, upućuje i odrednica „arhipoltron“. Ima još: koji stil, izvinite, pominje G. C, i kakve veze stil ima s „nasilničkom voljom“.

Zanemarim li volšebnu opsesivnu magiju i pakovanje u stil kao krucijalne argumente „kritičkog stava“ G. C-a, pitam se o čemu se ovde radi – po mišljenju G. C-a? No, to je tek jedan od primera njegovog stila i njegovih „kritičkih stavova“. Ono što, nelektorisano, šalje elektronskom poštom i čita kao radio-kritičar, mnogo je strašnije!

Pa ipak, najubojitiji „argument“ iz kritičarskog arsenala G. C-a jeste moja volšebna opsesivna magija! Priznajem, to mi laska, jer sam, po mišljenju G. C-a, primenom ovog postupka omađijao i Dejana Mijača, Vidu Ognjenović, Gorčina Stojanovića, Tomija Janežiča, Anđelku Nikolić, Ivu Milošević, Acu Popovskog, Anu Tomović, Borisa Liješevića, Predraga Štrpca, Radoslava Milenkovića… Pominjem neke od onih koji su, ako je verovati G. C-u, poznati po tome što vlastite rediteljske ideje prilagođavaju poltronsko-politikantskim ambicijama pozorišnih uprava, a pritom su, po mišljenju G. C-a, i izrazito politički neangažovani, te skloni afirmaciji filozofije malograđanskog duha palanke. Da li G. C. ima makar blagu predstavu o tome kako nastaje predstava? Osim što je rezultat volšebne opsesivne magije i pakovanja u stil.

Za one koji ne čitaju pozorišne novine „Ludus“, napominjem da sa G. C-om nisam imao „duele“ (već i otuda što s njegovim nebulozama, i nepismeno artikulisanim slobodnim asocijacijama nije moguće polemisati), ali jesam ukazivao na G. C-a kao oličenje pogubog urušavanja elementarnog vrednosnog sistema i profesionalnih kriterijuma.

Kad smo već kod morala, pozivam G. C-a da objasni šta se to dogodilo s predstavom Mara The Sad Ujvidekisinhaza, a u režiji Andraša Urbana, od premijere do časa kad je G. C, kao selektor, ovu predstavu pozvao na festival; na osnovu čega je ne samo radikalno promenio mišljenje nego je i za festivalski katalog napisao drugačiju kritiku u odnosu na onu kojom je prethodno definisao svoj „kritičarski stav“. Ovde ne mislim na promene u sferi pismenosti (oba teksta su nepismena), pa ni na izbor argumenata (njih, naime, u oba slučaja nema), nego na promenu celokupnog stava! U prvi mah G. C. je Mara The Sad sahranio tvrdeći da su glumci igrali estradno, a da je Urban izneverio i Petera Vajsa i svetsku revoluciju, dok je u drugom, obrazlažući svoju selektorsku pozivnicu, nahvalio i reditelja i glumce, a revoluciju nije pominjao.

Juče je G. C. bio reditelj u pokušaju, danas je „kritičar“, a evo i selektor. Sutra bi, kako stvari stoje, mogao postati ministar. Zato je i moguće da živimo u ovakvoj stvarnosti. Političkoj i, razume se, duhovnoj.