Direktno demokratski

30. marta // subota //

Zove me drug koji je u zatvoru. On piše blog „Zatvorska priča: CZ“. Pre par dana mi je poslao novi unos za blog, rukom napisan na papiru istrgnutom iz neke sveske i poslat pismom. Nakon toga je prekucan, urađena je lektura teksta i došao je nazad kod mene, da ga okačim na blog – http://zatvorskaprica.mojblog.rs.

Sa zadovoljstvom mu kažem da je novi tekst već onlajn. Kažem i da se preko bloga javila jedna devojka koja piše maturski o zatvorima i zatvorenicima, pa bih htela da joj predložim neku literaturu. On preporučuje „Nadzirati i kažnjavati“ od Fukoa.

Pogledao sam film Erasing David, dokumentarac režisera Dejvida Bonda, koji odlučuje da nestane, da ode u „ilegalu“, i istovremeno unajmljuje poznatu detektivsku agenciju da ga nađe u roku od 30 dana. Zatim sam ukratko opisao film i preveo to na engleski. Pre nešto manje od godinu dana napravio sam sajt „Political films“, na engleskom jeziku, sa namerom da tu postavljam opise dokumentaraca i igranih filmova koje smatram politički zanimljivim i vrednim gledanja. Adresa sajta je http://politfilm.wordpress.com pa bacite pogled…

Planirao sam i da napišem nekoliko podužih odgovora na mejlove, ali prvo da skuvam sebi lonac čorbe, da rešim pitanje klope za predstojeću nedelju. Međutim, oko pet zvoni telefon. Oho! Zove drug iz srednje škole koji je na doktorskim studijama u Švici. 'De si tebra? Evo, na aerodromu. Super, oćeš da dođeš do mene? Kad? Sad! Ajde. U međuvremenu zovem još par drugara iz srednje. Eto njega ubrzo sa koferom i punim kesama piva. Je l' si gladan brate, imam neke čorbe. Uskoro stižu i drugi, a do večeri broj postaje dvocifren. Pojeli su mi čorbu. I svu su mi rakiju popili.

31. mart // nedelja //

Nakon što sam nekako uspeo da ustanem odlazim na pijacu i vraćam se kući da skuvam novu količinu čorbe. Ubrzo mi neko zvoni. Jedan od sinoć, nenajavljen. Pitam ga, što izgledaš tako kao da te je poplava izbacila? A šta, ti kao izgledaš bolje? Posle par telefonskih razgovora društvo od sinoć ponovo počinje da pristiže.

1. april // ponedeljak //

Ustajem pre sedam i izlazim iz kuće. Hteo sam da odem na protest protiv zatvaranja svratišta za decu ulice, ali sam morao u Novi Sad. Zaista, ophođenje vlasti prema svratištu je nedopustivo. Kao što je nedopustiv i način na koji su Danicu Ćirković iz Kragujevca pustili da umre čekajući na transplantaciju srca. Sve je nedopustivo. A ipak se dopušta. Treba zajednički da se organizujemo, bez posrednika, direktno demokratski, antikapitalistički. Da srušimo ovaj nedopustivi poredak.

Uveče se viđam sa drugarima od prethodnih večeri. Oni se uglavnom bave informacionim tehnologijama, programiranjem i slično. Razvija se zanimljiva rasprava o razlikama, sličnostima i odnosima između akademije (fakulteti i instituti u Zapadnoj Evropi), industrije (međunarodne korporacije iz ove oblasti) i zajednice (Open source community). Onaj koji je doleteo u subotu putuje za dva dana. Opet se nećemo videti mesecima.

2. april // utorak //

Tribinska sala Doma omladine večeras je bila puna. O četničkim zločinima tokom 1941. godine govorili su istoričari Branko Latas, Milan Lazić i Milan Radanović. Na mene je najjači utisak ostavilo izlaganje Milana Radanovića, čija su tema bili konkretni četnički zločini u Srbiji krajem 1941. On je posebno naglasio trenutak kada su se četnici pod komandom Draže Mihailovića „stavili na raspolaganje za borbu protiv komunista“ na sastanku između Dražinog izaslanika potpukovnika Branislava Pantića i Jozefa Matla, kapetana nemačke vojne obaveštajne službe. Usledila je četnička izdaja ustaničkog pokreta kada su 31. oktobra 1941. započeli sveopšti napad na partizane i na oslobođene gradove Kosjerić, Užice, Ivanjicu, Čačak, Gornji Milanovac… Četnici su nakon toga okupatoru predali 356 zarobljenih partizana i partizanki od kojih je većina streljana, a ostatak je poslat u koncentracione logore, da tamo umru od gladi, poniženja i zlostavljanja. Naredna tribina o zločinima tokom 1942. godine je 16. aprila u 19h.

3. april // sreda //

Ovo je prvi tekst koji ne pišem u Word-u. Pišem ga u programu LibreOffice, koji mi je ranije bio odbojan, ali sada ne mogu da ga izbegnem jer mi je u noći između nedelje i ponedeljka pao sistem na računaru. Štaviše, ovo je prvi tekst koji ne pišem u Windows-u. Pišem ga u operativnom sistemu Ubuntu, koji je baziran na GNU/Linux-u. Ubuntu je jednostavan za korišćene i lak za instalaciju. Konačno postoji operativni sistem koji ne samo što je potpuno besplatan, nego je brži od Windows-a i lepši od Mac-a – barem tako kažu, a i sam ću ubrzo saznati da li je zaista tako. Možda ćete i vi saznati za koji mesec ili godinu. Veći deo utorka i srede proveo sam podešavajući Ubuntu. Znao sam da će biti naporno. Zato sam mesecima odlagao da učinim taj korak. Sada mi je žao što to nisam uradio pre dve godine.

Sreda je dedlajn za Direktnu akciju, nedeljni list Anarhosindikalističke inicijative. Sredom telefoni zvone od jutra. Dogovaramo se šta će biti teme, koji će tekst gde da ide. Ovaj broj je fokusiran na protest protiv novog zakona o štrajku, otpuštanja i nezaposlenosti koji ASI organizuje u nedelju, 7. aprila ispred Ministarstva za rad.

Još uvek nisu izašli rezultati ispita koji sam polagao u martu, jednog od poslednjih ispita koji su mi ostali. A ni za onaj posao nikako da mi jave, ko zna šta će biti sa tim…

4. april // četvrtak //

Pokazao sam sinoć drugarici ovaj tekst. Pita me, zašto pišeš o tome šta si radio umesto da iznosiš svoja razmišljanja kao što se inače radi u dnevniku? Kažem joj lako je imati neko mišljenje, nego ajde da vidimo šta smo uradili.

Dobio sam neke račune ali ne smem da ih otvorim. Otvoriću ih sledeće nedelje…

Autor je anarhosindikalista iz Beograda, bavi se izdavaštvom i završava studije novinarstva