Divljenje i otpor pred nemačkim maršem

Na Zapadu nisu prepoznali opasnost, nadali su se da će do zuba naoružana Nemačka oružje okrenuti ka Sovjetskom Savezu i tako se obračunati sa najvećim neprijateljem slobodnog sveta – komunizmom. A Staljin je ustupao Vermahtu tajne baze na sovjetskom tlu da uvežbava nova oružja, nadajući se da će ga Hitler upotrebiti protiv neprijatelja proletarijata Evrope i sveta – Velike Britanije. Milan Stojadinović, predsednik jugoslovenske vlade, a kasnije i Knez Pavle, nadali su se da će kolaboracijom sa Musolinijem i Hitlerom sačuvati Jugoslaviju od raspada, održati je u tadašnjim granicama i učiniti neutralnom u ratu koji je dolazio.

Miloš Crnjanski upravo tada počinje da ispisuje memoare „Embahade“, a završiće ih trideset godina kasnije po povratku iz londonskog izgnanstva. Bio je deo improvizovanog karusela zvanog jugoslovenska diplomatija (Berlin, Rim, London) i zatečen burlesknim i tužnim događajima u njoj insajderski je cinično rasvetlio. Njegova nelagoda u raspadujućem društvu nalazi odbranu u stavu i stilu ondašnjeg duha vremena, koje će Peter Sloterdijk u knjizi o Vajmarskoj republici (Kritika ciničnog uma) označiti kao difuzni cinizam, a objasniti da «cinizam tvori temeljnu figuru opoziva vrijednosti u povijesnom procesu poraženih svijesti». Vrtlog laži oko sebe koji vuče u propast, Crnjanski želi da demaskira, pa i on sledi načelo aktuelnog dadaizma:»Taj prokleti Hrist reče: pogledajte ljiljane u dolu. Ja kažem: pogledajte pse na ulici».

Embahade su cinički šou moderne nesretne svesti pred zaprepašćujućim porazom svih dotadašnjih vrednosti, pred gilipterskim prevarama, ludačkim taštinama i samozavaravanjima do uništenja. Dok Nemačka, Italija, Velika Britanija prave nove planove o Balkanu igrajući se žetonom zvanim Jugoslavija, jugoslovensko-srpski, dvorsko-državni vrh veruje u svoj rojalističko-solunski mesijanizam pred silama nemerljivim, obmanjujući i sebe i druge, a konstitutivni delovi od Albanaca do Hrvata i Slovenaca moćnim svetskim centrima nudili su svoje usluge u rasturanju države. Kada se sve bude slomilo, Crnjanski će konstatovati: La comedia e finita.

Prva Jugoslavija bila je posledica nemačkog sloma, ali sa usponom Nemačke došla je i neizvesnost njenog daljeg opstanka. Zato će Stojadinović ubeđivati Berlin da Srbija u Prvom svetskom ratu nije bila neprijatelj Nemačke, već samo protivnik, dakle, posle svega može biti i saveznik. Značajnu pažnju u svojim memoarima i Stojadinović i Crnjanski posvetiće istoj fascinaciji – nemačkom čeličnom mašinskom maršu. Trajan utisak sve do smrti u Buenos Airesu na Stojadinovića ostaviće prizor sa sahrane kralja Aleksandra Karađorđevića kada je vod nemačkih vojnika pod ratnom opremom sa šlemovima za poslednji pozdrav pred odrom počeo da maršira tzv. pruskim korakom, a pridružio im se marširajući i Gering. U Berlinu je takav marš prilikom smene straže pred Bundestagom gledao Crnjanski i nazvao ga «marcijalnim». I ta opsesija mašinizmom, muškim, da se muškom snagom sruše vrednosti feminizirane Evrope u duhu je vremena, manifestno je izražavaju Marineti i futuristi. Polet nauke i tehnologije, mnogima se čini tada da otvaraju vrata budućnosti jednoj novoj ljudskoj rasi, koja će u nju umarširati pobedonosno. I mnogi, kada su videli pruski korak nemačkih vojnika, mislili su da je to avangarda. U duhu vremena bio je i Niče koji je zazivao Uebermenscha. Zato se kod Crnjanskog oseća ta ambivalencija koje nestaje kada štuke i meseršmiti počnu da bombarduju Beograd, a Stojadinović ostaje u inerciji elana pozdrava podignutom rukom kada u Argentini za rušenje Nove Jugoslavije, dugo posle rata, pravi pakt sa najvećim balkanskim vampirom do dana današnjeg – Ante Pavelićem.

Po opisima diplomatije, vlade, dvora u Embahadama, nameće se utisak da je Jugoslavija bila poražena i pre nego što je iko napao. Činovnici i političari nisu bili dorasli svom poslu. „Što je taj stalež bio tako nesposoban“, piše Crnjanski, „smatram da je jedan od glavnih uzroka naših velikih nesreća“. Pored Srbijanaca, preko stranaka, strina i tetaka, u diplomatiju ulaze i Hrvati i Slovenci. Možda je i bilo kvalitetnih stručnjaka, ali oni nisu bili na mestima koje su zauzimali uspešni žongleri karijerama. Žongleri su potpuno pogubili glave kada je došlo biti il ne biti. A videlo se i da je car go, nije se znalo s kim srbijansko-crnogorski purpur sadi tikve, da li s Musolinijem, Hitlerom ili Čerčilom. Crnjanski jetko izjavljuje za Petra Drugog:»Nije to Karađorđević, Dezerterović je to». A knez Pavle «iako je svog najstarijeg sina dao u englesku ratnu avijaciju, on je za vreme rata de facto bio interniran. A kneginja Olga išla je u glavni grad Kenije, Najrobi – u zemlju Mau-Mau – samo da poseti frizera».

Kada je trebalo razgovarati sa svetom, naši velikani nisu govorili svetske jezike, bežali su i pokazivali svoju lokalnu, palanačku meru. Tako u Embahadama Slobodan Jovanović neprestano se kikoće, ogovara i intrigari u srpskoj koloniji, ali u Londonu beži od Engleza i drugih stranaca, jer nije znao da govori nijedan drugi jezik osim srpskog. To su za njega bili «tuđinci». Kao što je i za kneza Pavla govorio da je «stranac u Beogradu, da je tuđinac». Zašto? Zato, što je knez, recimo, za vreme povlačenja srpske vojske 1915. cele jedne noći čitao Geteovog Fausta umesto da se «raspituje za situaciju na bojištu ili da govori o našoj nesreći». Zašto je bio još tuđinac i šta je za Beograd tuđinac? Eto, studirao je knez u Oksfordu, «nije bio vojnik, u ratovima, pa se to, kod nas, smatralo još malo pa za izdaju». Zatim, «Pavle, koji je proučavao slikarstvo, mirisao ruže, kao što ih estete mirišu, ne spuštajući nos na ružu, nego dižući ruže, pod nos, obema rukama, bio je čudo. Govorio je engleski. Voleo umetnost. Sve je to bilo, za naš svet, naročito oficire, daleko».

A dični oficiri? U toku bombardovanja Beograda i sloma jugoslovenske vojske general Simović pakuje sebe i maloletnog Petra i nezadrživo beži kroz zemlju iz zemlje. Preko atinskog radija, i mada se uopšte nije borio nego samo bežao, general će izjaviti:»Izašli smo iz zemlje kao vojnici, u poslednjem trenutku, prkoseći sigurnoj smrti». A zašto su to uradili? Zato, «da bi spasili čast zastave»! U Londonu i Simović i ostali trude se da zamažu oči celom svetu i javno se uživljavaju u svoje verzije smatrajući da su «tuđince» prevarili i da oni ne znaju šta se zapravo dogodilo. Antologijski je odlomak u Embahadama prikaz Simovićevog tumačenja preko radija kako je rat vodio i zašto je propao:

«Veli, posle ulaska Nemaca u Bugarsku, Jugoslavija je morala ući u rat! Zašto? Zato, veli Simović, jer je to značilo prodiranje Nemaca prema istočnom BOKU Jugoslavije, a TO se nije ni po cenu rata smelo dozvoliti! Ali, tešio nas je Simović, i da nismo ušli u rat, Hitler bi nas napao. Zašto? Zato, veli Simović, što Hitler nije mogao dozvoliti ni samo postojanje naše vojske NA NJEGOVOM BOKU! A zašto on nije uspeo u odbrani zemlje? Veli: zato što su Nemci kroz Hrvatsku i Bosnu ušli u BOK njegovih armija. Ni Hitler, ni Musolini nisu mogli trpeti da Jugoslavija uopšte postoji! Zašto? Zato, što se Jugoslavija nalazila na njihovom BOKU! Ni povlačenje naših vojski prema Grčkoj nije bilo moguće, veli Simović. Zašto? Zato što nije uspeo njegov, Simovićev, udar u LEVI BOK italijanskih armija. Pa ipak, na kraju svega toga, Simović je smatrao da mu pripadaju lovorike. Zašto? Zato, što je spasao savezničku(?) Tursku i onemogućio Hitleru da napadne Sovjetsku Rusiju u BOK»!

Svi «naši» u Londonu, pre toga u Kairu, Lisabonu, bili su, tvrdi Crnjanski, potpuno dezorjentisani i ispod događaja. Predstavljali su se još uvek kao «država», a Simović se nadao da će se u Londonu etablirati pod kišobranom monarhije – «on je nosio Petra II ispod ruke, kao lutku koja prevrće očima, i kmeči, i kada treba, sentimentalno». Za Crnjanskog Petar II je infantilan, bar tako sledi iz njegovih komentara Memoara Petra II. I prepredeni, a dezorijentisani general Simović i takav Petar II Crnjanskom su vrhunac palanačke maskarade. Simović nosi uniformu generala mada nema vojsku, a Petar teget plavu uniformu admirala mada nema flotu. General Simović je živeo u prošlosti i nadao se da će biti uspostavljen ponovo nekakav solunski front i da će on na jugoslovenskom sektoru biti glavnokomandujući. Jasno nam je da nije Čerčila opredelila za partizane i Tita samo njihova premoć na terenu u borbi protiv okupatora, nego i to što mu se smučilo od cirkusa koji je pred njegovim očima igrao tzv. vrh propale jugoslovenske kraljevine.

Za Crnjanskog je najstrašnije bilo u tom kolopletu propasti kako su naši ljudi odbacivali jedni druge, pomamno gazili preko uspešnih, denuncirali se pred «tuđinima», lagali, ponižavali se ne libeći se bilo kakve niskosti. I celo to «nepismeno društvo», kako ga Crnjanski naziva, moralo je da propadne samo od sebe, a ne zato što ga neko mrzi. U «tuđini» ništa nije moglo da ih solidariše – ni zajednička nevolja, niti borba za državu, ni pripadnost naciji, niti religija.

Vrednost Embahada jeste što proširuje našu istorijsku svest i čisti je od sklerotičnih sužavanja palanačkih patriota i aktuelnih lovaca u mutnom kojima odgovara zatvoreno društvo. Svojom zajedljivom i besnom istinom Crnjanski nam omogućava da budemo bolji (ukoliko ga, naravno, čitamo). Za nastupajuće pregovore sa Evropskom unijom Srbija će morati da angažuje 35 timova sa nekoliko hiljada učesnika. Oni bi trebalo da budu eksperti sa dobrim znanjem «tuđinskog» jezika i ne provincijalno tupavi sa suženom istorijskom svešću. Ima li ih Srbija sada među hiljadama zaposlenih u državi po stranačkoj, rođačkoj ili kakvoj drugoj vezi? Da se ne dogodi da beogradski eksperti budu opet ispod aktuelnih događaja ili izazova.

Crnjanski vrlo plastično i obavešteno piše šta se događa sa slabom državom kada dođe do promene svetskog poretka. Nijedna njena granica više ne važi, a svaki deo njene teritorije više i nije njen. U tim okolnostima Beograd je o sebi gradio iluziju da se za nešto pita ili da odlučuje, ili da utiče na tok istorije. Toj beogradskoj umišljenosti bili smo svedoci i devedesetih godina prošlog veka. I pred Drugi svetski rat velike sile su tačno znale koja balkanska teritorija kome pripada i da se Jugoslavija ima raspasti. Odmah je napravljena NDH i ona je bila, Crnjanski tvrdi, nemačka ideja. Musolini zauzima Dalmaciju. Od Crnjanskog saznajemo da su za sile osovine Albanija i Kosovo bili vrlo aktuelne geostrateške teme. Italijani su znali da su najbolja vojna pozicija za kontrolu jugoistočne Evrope upravo Albanija i Kosovo. Uz saglasnost Nemaca od Albanije su nameravali da naprave «neosvojivu tvrđavu», a oko devetsto hiljada kosovskih Albanaca dobilo je mig za akciju protiv mrskog im Beograda. Očigledno je da ključ odnosa Tirane, Prištine i Beograda nije bio nikada u srpskim rukama i uvek je sledila kazna kada bi se pomislilo da jeste.

Nisu Embahade defetistička knjiga. Jeste da nas Crnjanski ne štedi, ne amnestira u ime «viših» ciljeva, niti izvinjava zbog toga šta nam rade silni gospodari sveta. I pišući te memoare godinama kasnije on je u borbenom sarkazmu, hoće da se promenimo, a da opet podsetimo na Petera Sloterdijka da «bez sarkazma ne može biti zdravog odnosa današnjeg prosvjetiteljstva prema njegovoj vlastitoj povijesti».