Hitlerovi pravoslavci

U svetu nije tako – najveći živi istoričar Ruske crkve D. V. Pospelovski je objavio 1995. knjigu dokumenata o tome koja je prevedena na veći broj evropskih jezika. Još je čudnije da ta knjiga nije primećena kod nas, iako je o SPC i nama pravoslavcima, u njoj mnogo i važnog i novog. Posebno onog o čemu se kod nas ćuti, ili o čemu tek stručnjaci znaju.

Ne zna se da li je veća zbrka oko toga u izdanjima SPC ili u laičkim publikacijama. Uzalud će neko tražiti nešto o tome i u „Pravoslavnoj enciklopediji“ koju imamo. Čak ništa naći neće ni o patrijarsima kakvi su Varnava ili Gavrilo Dožić.

Ovo nije rasprava o Crkvi pod Hitlerom i potrebe za tim i nema jer je to elaborirano u značajnim knjigama u svetu. Hitler je imao svoju tevtonsko-pagansku religiju, rasističku naravno, ali sa Crkvom nije lako izlazio na kraj kako se obično misli. Katolike je bio toliko preplašio da je papa Pije XII ćutao sve vreme rata, a sve je znao o uništavanju Jevreja. Zvanični Vatikan i danas stoji na tezi da je papa imao „razloge“ jer bi, navodno bilo gore i za Jevreje i za njega. To nije tačno i tek danas savesni istoričari među katolicima – i kod nas ne samo u svetu – jasno govore o tom neodgovornom „ćutanju“ rimskog pravosveštenika.

Patrijarhove pohvale fireru

Netačna je i teza da su pravoslavci bili odlučno protiv hitlerizma, ali tu je važno istaći najvažniju tezu D. V. Pospelovskog: vođa Rajha se lakše snašao čak i sa Ruskom pravoslavnom crkvom – i njenim određenim strukturama – nego sa SPC. Ozbiljno je radio na tome da slomi SPC ali nije uspeo – patrijarha i prvojerarha SPC Gavrila Dožića držao je u zatvoru sve do kraja rata. Ipak, u nečem je imao uspeha i to rano još 1937. kada je Hitlerova propaganda shvatila da se sa Crkvom mora drugačije postupiti. Nema potrebe navoditi Nikolajeve pohvale Hitleru – to je poznato – ali se moraju navesti neki momenti iz života i rada patrijarha Varnave čije je zabune hrabro razrešio patrijarh. Dožićs kojim Hitler nije uspeo u svojim namerama – Dožićje bio ubeđeni antifašista.

Nećemo navoditi ni memoare ni razna mišljenja veććemo navesti najbitnije iz službenog „Glasnika SPC“ koji je to i danas.

Odustaćemo ne samo od tumačenja veći interpretacija i poslužićemo se službenim prevodom kako ga donosi zvanični organ SPC u dvobroju 1-2. za 1937. godinu. DNB – to je zvanična agencija Hitlerova – prenosi razgovor dopisnika lista Volkischer Beobachter – to je zvanično glasilo Hitlerove partije – sa patrijarhom Varnavom. Mnogo je tu laskavih reči o patrijarhu jer ga Nemci tada vide kao čoveka čije poslanice Vlada Kraljevine čak i zabranjuje. Naravno, patrijarh Varnava vidi glavnu opasnost u komunizmu, ali kaže – „Firer velikog nemačkog naroda vodi borbu, koja služi na korist celom čovečanstvu“. Ta borba – nastavlja patrijarh – „potiče iz idealnih motiva i nema nikakve veze sa imperijalističkim ciljevima“.

U istom broju dopisnik iz Beograda za „Munchenes Neueste Nachrichten“ javlja – i to je službeni prevod iz zvaničnog glasila SPC – da patrijarh govori o „dalekovidom Fireru“ koga je „Bog poslao nemačkom narodu“ koji se bori „protiv komunizma i internacionalnih Jevreja“ koji ugrožavaju Evropu. Upravo je to zabranjivala Vlada Kraljevine i o tome su pisali Politika i Ošišani jež. To je razrešio novi patrijarh Gavrilo Dožićkoji je okrenuo politiku SPC u smeru suprotnom od onog koji je sledio Varnava.

No, to je već poznatije ali da je patrijarh Varnava bio u „vrzinom“ kolu okružen ruskom monarhističkom emigracijom o tome se ćuti.

Karlovačka crkva Anti Paveliću

Tačna je i važna još jedna teza D. V. Pospelovskog: Hitler je naglo promenio kurs i počeo da traži svoje pravoslavce kada je J. V. Staljin 1943. dozvolio rad Ruskoj pravoslavnoj crkvi. U tom smislu se vođa Rajha oslonio na Rusku pravoslavnu „zagraničnu“ crkvu koja je nastala u Sremskim Karlovcima 1922. godine – ta Crkva postoji i danas – nedavno je u njoj – pre dva meseca – došlo do novog „raskola“ – i to ozbiljnog. Ta je Crkva -“zagranična“ – dala episkopa Germogena Anti Paveliću za takozvanu Hrvatsku pravoslavnu crkvu. Nesrećnog episkopa su ubili Tuđmanovi partizani. Episkopi te „karlovačke crkve“ – i njenog Sinoda – pisali su poslanice Hitleru u kome su videli izbavitelja od Jevreja i komunista.

Ruski crkveni istoričar nudi obilje dokumenata koji pokazuju koliko se patrijarh Varnava trudio oko te crkve čija će i sam žrtva biti – nakon njega je Gavrilo Dožićpoveo i to uspešno, drugu politiku u SPC. Hitler i nacisti su priznavali samo tu „zagraničnu crkvu“ i njen „karlovački Sinod“. Tu je ukaz Adolfa Hitlera o imovini RPC u Nemačkoj koja se daje „karlovčanima“ i tu su i razgovori – službena beleška – između Hitlerovog izaslanika Hauga i „karlovčana“ i Haug je jasan – „Nemačku državu zanima samo jedno – pravoslavna crkva može biti samo jedna, a to je crkva karlovačkoga Sinoda“.

Inače, ondašnji ruski patrijarh je ne samo osudio tu crkvu većju je i službenim ukazom zabranio. Za tu crkvu bio je zadužen sam Rozenberg koji je poznavao problem i znao i ruski jezik – ta je Hitlerova crkvena politika doživela krah nakon kraja poslednjeg svetskog rata. Ruska crkva se obnovila sa pobedom saveznika i zadobila je pravo služenja pod Staljinom koji je to činio, naravno, vođen političkim motivima. Ranije je bila gonjena kao pod Dioklecijanom, ali je polako zadobijala pozicije za bolje vršenje svoje misije.

Antisemitski referati

Zanimljivo je i hvale vredno da se pomenuti ruski crkveni istoričar u svom delu koristi arhivskom građom iz ruskih i srpskih arhiva – posebno izdanjima iz 1939. godine koja sadrže zbornike saborskih akata „karlovačkog Sinoda“. On tu građu bolje poznaje nego mnogi od nas. Moskovski patrijarh Tihon – koji je imao teške probleme pod Lenjinom – još je maja meseca 1922. izdao specijalni dekret kojim karlovačku crkvenu upravu i svu imovinu predaje – onu u Evropi i poratnoj Nemačkoj – mitropolitu Jevlogiju koji je stolovao u Parizu. Dokumentacija je impresivna, posebno deo koji govori kako se patrijarh SPC Varnava nije snašao u tim vremenima kada je Hitler većotvoreno pretio Evropi i svetu. U dokumentima se nalaze, između ostalog, grozni antisemitski „referati“ jerarhije ove neslavne „zagranične“ ruske crkve. Tako se u vreme najstravičnijih progona Jevreja od strane „karlovčana“ krivica za sve bacala „na Katoličku crkvu Nemačke koja se borila za zaštitu Jevreja od Hitlera i koja je uglavnom istupala protiv nacističkog antisemitizma“. Oni su opasnost videli – karlovački Sinod – u masonima i Jevrejima i posebno u komunizmu. Tu se i naš patrijarh Varnava nije snašao. Ti su „karlovčani“ proglašavali za jeretike i takve mislioce kakvi su bili Nikolaj Berđajev ili O. Sergej Bulgakov koji se smatra osnivačem Škole „pravoslavnog moderniteta“. Na Zapadu pak – posebno u Francuskoj – oni koji su se distancirali od „zagranične“ crkve bili su legendarni heroji pokreta Otpora pod vođstvom De Gola i komunista.

To je ta „belina“ sa kojom se danas u desničarskim krugovima u Beogradu manipuliše.

Kleroboljševici

Ni sintagma „kleroboljševici“ nije bez osnova – D. V. Pospelovski u knjizi objavljenoj u Moskvi i o tome pruža dosta dokumenata.

Bilo je pod Lenjinom još više raskola u Ruskoj pravoslavnoj crkvi i to i zdesna i sleva kako se istoričar izražava. Ako su „obnovljenici“ poznatija epizoda – i neuspeo pokušaj obnove Crkve – zahvaljujući D. V. Pospelovskom znamo i za crkvene strukture koje su stvarane da se u potpunosti prihvati program Komunističke partije uz slobodno delovanje Crkve. Konsekventni ateista V. I. Lenjin, naravno, ni na to nije pristao iako su mu organizovali i liturgijsku službu – no, i ova crkva postoji sve do danas i tu smo pred nečim što tek čeka istraživača. Posebno kod nas. Oni su – ovi levičari raskolnici – sarađivali sa organima ČEKA-GPU-NKVD i to čine i danas. Danas ruskim fašistima oko Limonova ne smetaju ni Hitler ni Staljin – oni su za totalitarni sistem ma koje boje on bio. Danas se oni prepoznaju i kod nas kao takozvani ekstremisti kakvih ima čak i među vladikama.

Ništa u istoriji – posebno u istoriji Crkve – ne prolazi bez ostavljenog traga.