Knez u čaju Marsela Prusta

Veliki knez isključivo je mislio i delao govoreći. Sebe i tu proto-Srbiju stvorio je verbalnom simfonijom misli, namera i volje. Bila je atonalna, sa bujicom psovki. I Bogu se obraćao svakog dana, dva puta, mnogobrojnim rečima gusto impregniranim u sopstvenom dugotrajnom dahu. Bio je poput glumca šutnutog na scenu, kome su za učestvovanje u drami života na raspolaganju bile reči i lice, pauze, mimika i pokreti. Tako je ovladao njima da se iz svake situacije vadio oslanjajući se na svoj izraz i jezik, kao što se baron Minhauzen iz ambisa izvlačio povlačeći uvis svoj perčin.

Knjižicu koju držim u ruci i osluškujem je, priređivač, čuveni prosvetitelj Milan Đ. Milićević, nazvao je – Knez Miloš priča o sebi, i ustvrdio da je ona „kratka autobiografija“. Objavljena je 1893. u Beogradu.

Oko 40 godina posle nastanka, rukopis je iznenada izronio iz haotičnih srpskih prilika. Ko zna gde je bio skrajnut i verovatno ga je slučaj spasio da ne završi kao fišek za čvarke na Bajlonijevoj pijaci, a možda čak i u klozetu za rizično brisanje (pošto su tada mastilo pravili i od baruta) kao što se dogodilo sa mnogim pismima Knez Miloša Knezu Mihailu, ali i sa važnim državnim dokumentima – brisoguzni dokumenti su specijalitet u srpskom načinu arhiviranja. Milićević ovako opisuje to „otkriće“:“Pre nekog vremena dođe mi do ruku rukopis na običnoj hartiji, u četvrtini tabaka, pisanim onim starim pravopisom kojim se pisalo prvih desetina ovoga veka…“ Rukopis je poput psa sam došao pod ruku da ga pomiluju, da obrate pažnju na njegovo postojanje. Imao je dušu. Smatrao je da je potreban i onda kada su ga odbacili.

Možda postoji, ali nisam našao pokušaj razumevanja ove „kratke autobiografije“ iz nje same. Citirala se, služila je kao izvor, na njoj su se u predgovorima iživljavali tzv. književnici sa svojim fantazijama o nacionalnoj istoriji, voždu, knezu… Miloševa ispovest nije bila zanimljiva sama po sebi, već da se podrži ili ospori ono što se smatralo istorijskom činjenicom.

Nikada nećemo znati do koje je mere Milošev govor autentično prenet. Između nas i njega je nepoznati pisar (Milićević pretpostavlja da nije iz ondašnje Srbije, gde su gotovo svi bili nepismeni). Da li je priča stenografska ili je interpretirana? Kako je i da li je pisar razumeo Miloša? Da li je Miloš diktirao imajući jasan pregled u glavi šta želi da kaže ili se ležeći raskomoćen na jastucima predavao slastima svojih uspomena kroz slobodne asocijacije?

Već sa stavljanjem interpunkcije nepoznatog pisara u Milošev verbalni tok zadaje se zadatak hermeneutici da krene u istraživanje. Poznato je da Miloš nije mogao da govori bez psovki, otprilike svaka četvrta reč. Njih, nažalost, nema u tekstu. Pisar je upristojavao priču. Sprečio nam je uvid u stanje duše govornika.

Svi smo već doživeli koliko može opasan da bude medij sms preko mobilnog i da izazove pogrešno razumevanje i svađu. U sms porukama nema nijansi glasa, nema izraza lica, nema smeha, tuge, akcenata, nema konteksta. Uvek mi je kao novinaru bila fascinantna razlika između izgovorenog i pisanog jezika. Kakvo je iznenađenje bilo kada bismo, činilo nam se, zanimljivi govor nekog oratora u skupštini koji smo sa velikom pažnjom slušali, potom čitali stenografisan – luk i voda, sve fraze i tautologije. Naravno da ni novinari nisu nevini – poznato je sa koliko grešaka i izvitoperavanja mogu da zapišu nečije izlaganje.

Miloševa verbalna ispovest kao zapisana kratka autobiografija bila bi prava poslastica za Deridu, solidna ilustracija za razliku govora i pisanja, zvuka i simbola, označenog i istine. Derida je podsetio na Aristotelovu definiciju da su „zvuci koje glas proizvodi simboli stanja duše“ i da izgovorene reči kod različitih govornika nisu iste. A svaki označitelj izgovorenih reči, ponajpre pisani, bio bi izveden iz živog toka misli i govora – i pojavljuje se kao tehnika i prikaz. Deridina razmatranja idu mnogo dalje, ali nas može da zanima da li je „kratka autobiografija“ tek prikaz Miloševog govora o sebi ili je njegov autentični odliv. Bilo kakav da je, korak je u modernizaciji Srbije, jer predstavlja uzdizanje samosvesne individue iz anonimne rajetinske mase. Pre nego što je Miloš počeo da govori, Karađerđe je ćutao, bilo je 400 godina tišine.

Zašto je i kada Miloš počeo da se seća svog ranijeg života? Čega se sećao, a šta je cenzurisao? Okidač da potone u reminiscencije najverovatnije je bilo što je bio prinuđen da ode iz Srbije i preda sinu svoju „stolicu vladjetelstva“. Gubljenje vlasti bila je ona prustovska madlena koja je pobudila u njemu osećaj da je sa jednim delom njegovog života gotovo (imao je tada 60 godina) i da svoja dela treba da ovekoveči u pismu. Bila je to poruka u boci za sledeća pokoljenja, pokušaj da zakorači u besmrtnost.

Pošto nije bio pismen, Knez Miloš nije imao mogućnosti da stilom i pisanjem istraži sebe kao što je to sa sobom uradio Marsel Prust. Sredstvo izražavanja određuje sadržaj izražavanja, Maklaunovski diktum da je medij poruka. Samo govoreći Prust nikada ne bi mogao da isprede, promisli, da izmeditira svoj život onako kako je uradio u Potrazi za izgubljenim vremenom. A da je Knez Miloš imao sposobnost da pišući misli, verovatno bi mu ispovest bila potpuno drugačija nego što je ova upriličena perom nepoznatog zapisivača. Demagog, političar, vojskovođa, Miloš ređa selekcionisane događaje iz svog života poput međaša, on je njihovo tvoračko Ja, demijurg, interpretator i klasifikator. Dopuštajući da se u pismu inventarski ređaju, on propušta priliku da se okean osećanja prelije preko njih, što Prust čini. Za Prusta je majka kosmos koji mu natapa smisao postojanja i taj smisao iščezava ukoliko ga ona ne poljubi pred spavanje. A za Miloša majka je mučenica, udova, žena dvojice muževa kojima je izrodila šestoro dece. Opis je spoljašnji, distanciran, funkcionalan, bez personalizacije, pa će nas tako pragmatično informisati i upozorenjem da se oženio „djevom Ljubicom“, i posle tog saopštavanja ona više ne postoji. Prust se rastapa u pariskom vremenu i pariskim ličnostima tražeći sebe, Miloš kleše sebe u spomenik fokusirajući srpsko vreme kroz sebe, a ukoliko ih ne izostavlja, sve druge čini tek krajputašima.

U otkrivanju istine proživljenog vremena Prust i Miloš koriste različita čula. Madlena u čaju je okidač za Prustovu epifaniju, dakle, ukus i miris. Miloš se seća onog što je video, čuo, dodirnuo. U Americi su neurolozi izvršili istraživanje nazvano „Ispitivanje Prustovih hipoteza“ i pokazali da su čula mirisa i okusa sentimentalna, jer su jedina koja su u direktnoj vezi sa hipokampusom, centrom u mozgu za dugoročnu memoriju. Sva ostala čula se procesiraju u talamusu, izvoru jezika i kapiji svesti. Čula vida, dodira i sluha nisu tako efikasna u sumiranju prošlosti, ona deluju sada i ovde. I dok Prust smatra da nas sećanje vara, da je nesavršeno i da je sklono iščezavanju, te da ne može da razreši najveću svoju opsesiju sa „neizlečivom nesavršenošću u samoj suštini sadašnjeg trenutka“, za Miloša je sećanje nesumnjivi izveštaj sa njegovih bojnih polja na kojima je napadan „sabljom, zlobom i intrigama“, a branio se i pobeđivao „do poslednje kapi hrabrosti, često bez dovoljno baruta i tanadi“.

Naravno da sa tim sećanjima Miloš može da vara nas kao i sebe verujući da su istina. Ne samo Prust, već i nauka pokazuje kako nas memorija preko dinamike bio-hemijskih elemenata obmanjuje. Ama, šta tu navodite Prusta, može neko nestrpljivo reći, pa on je bio dekadentni intelektualac i homoseksualac, a Miloš heroj, otac srpske države. Poznato je, ali se ne ističe, sklanja se, da je i Knez Miloš imao svoju mušku ljubav, te da bi se na Paradi ponosa mogla nositi i njegova slika. Prust nije tajio sopstvenu Sodomu i Gomoru, jedino je ljubav svog života – pilota Alfreda Anjostelija u knjizi prerušio u Albertinu. Miloš u „priči o sebi“ ne pominje crnopurastog momka lepog kao Adonis s kojim je ljubavisao i koji ga je na kraju opljačkao i pobegao. Pričajući o sebi Miloš interpretira sebe kao istoriju revolucije i politike, pa izostavlja da su, kako je isticao, pored slobode, njegovu životnu snagu dizale i mnoge ljubavne afere, pre svega mnoštvo žena koje su mu pričinjavale nevolje koliko i turski begovi. Dakle, Prustovo pravilo je na snazi: ne postoji način da se opiše prošlost, a da se pri tome ne laže, odnosno da se nešto ne skriva. Sećanja su maštarije, Kseroks bezbrojnih duplikata originalne fotografije. Mi pravimo njih, i verujemo da one prave nas, da smo to mi.

Ima, međutim, u toj ispovesti činjenica iz kojih savremenici i naslednici nisu rekonstruisali važnu dimenziju Miloševe ličnosti. A to su eruptivna radoznalost, otvorenost prema svetu i putovanja koja su od njega, i to baš u vremenu kad on sam sa narodom izlazi iz varvarskog azijskog ropstva, načinili Evropljaninom. U odnosu na svoju sredinu bio je avangardan, prvi Srbijanac sa svojim novcem u svetu. Usuđujem se da tvrdim da je sa Vukom Karadžićem prvi naš Evropljanin, jedna od prvih ličnosti moderne srpske istorije koja izlazi iz balkanskog palanačkog ambisa i proširuje svest i život horizontima evropske civilizacije. I to ne samo kao anonimni turista, već kao poznata i harizmatična ličnost koja se upoznaje i razgovara sa najvišim političkim i carskim ličnostima. Bio je kao koloritna ličnost rado viđen u bečkom džet-setu. Meternih i njegova supruga družili su se s njim, mada nam je, nažalost, sadržaj tih razgovora nepoznat, tek poneka anegdota.

U „priči o sebi“ Miloš pominje da je kao vrlo mlad, goneći stoku sa trgovcima, bio u Zadru i Veneciji. Obično se u razmatranju uzroka srpske revolucije navode društveno-ekonomske okolnosti. Ali, nije li baš poseta Veneciji uticala na formiranje svesti i utopijske slike, što su u njemu podstakli i fokusirali duševnu snagu prema osvajanju slobode i za uređivanje i unapređivanje srpskog načina života? Poznata je Miloševa borba protiv masovnog pijanstva i svih drugih štetnih navika koje su razarale društveni moral, ali i za stvaranje moderne radne discipline. Koristeći se evropskim znanjima odbranio je Srbiju od epidemije kuge, kao što je i zahtevao da se gradski centri planiraju i regulišu pravilima modernog urbanizma. U priči nepoznatom pisaru Miloš ističe da je posetio Drezden i Lajpcig, tada dva moćna aristokratska, kulturna, prosvetiteljska i trgovačka grada. Tu je uspeo da stane na prag moderne tehnologije, pa se od Lajpciga do Drezdena provozao onim što se tada zvalo voz i bilo čudo tehnike u rangu današnjih svemirskih letelica, ali je i ispunio san, pošto je bio obožavalac Napoleona, da poseti polje najveće bitke u Evropi pre Prvog svetskog rata, polje tzv. bitke naroda (Voelkerschlacht), na kojem je njegov idol bio potučen do nogu.

Kratka autobiografija otkriva široku geografiju Miloševog života u granicama prostora pred kojim Srbija i danas stoji. Pre 150 godina putovanjima i pričom o sebi knez Miloš je označio i poželjni pravac putovanja Srbije u budućnosti.