Iza spuštenih roletni

Naslovna sintagma u vezi je s centralnom tematskom ravni romana. To je „profesionalni život“ naratorovog oca – fudbalski sudija u najnižem rangu takmičenja, u takozvanoj beton ligi. Betonligaški fudbal zapravo je glavna alegorijsko-simbolička ravan romana, koja je višestruko metastazirala kroz Vujičićev narativ. Od jezičko-frazeološkog nivoa, koji se ogleda u mnoštvu „fudbalizovanih“ fraza, aluzija i poređenja („fudbalskim žargonom rečeno“), pa do simboličkih, „filozofski“ uopštenih preslikavanja fudbala na „život“ i obrnuto („kako u fudbalu, tako i u životu – šire“). Vujičićevo pripovedanje osenčeno je finom (auto)ironijom i stilskom svežinom, tako da ne upada u banalnost i predvidljivost.

Porodična povest prelomljena je kroz sećanje naratora („provalnik u tajne očevog života“), od detinjstva do početka zrelog doba. Postoji, dakle, pripovedna nit koja je žanrovski odjek bildungs-romana (fudbaler-petlić – rokenrol-tinejdžer – novinar-početnik), ali ona je u drugom planu. Težište romana je u likovima oca i majke, a potom i (odsutnog) strica, dede i prababe. Otac Sudac, otac Blizanac, otac Jugosloven, majka Mila, majka Liberalka, majka Revolucionarka, deda Duša, tata Hičkok, kiklop Polifem, baba Draginja, baba Čarobnica – svest Vujičićevog pripovedača je (već) pozicionirana s onu stranu pitanja da li je stabilni/esencijalizovani identitet uopšte moguć. To je potcrtano i očevom opsesivnom (unutrašnjom) potragom za bratom koji je nestao za vreme rata u Hrvatskoj („Ja sam“), kao i majčinim „oštrim“ političkim (antimiloševićevskim) angažmanom, kroz koji je oblikovano/parodirano feminističko razbijanje rodnih stereotipa.

Fabula u klasičnom smislu ne postoji. Roman se sastoji od niza isečaka iz porodične istorije: niza svakodnevnih rutina i rituala, ali i neobičnih, jedinstvenih događaja („anegdota“). Vujičić je vrlo vešto usložnio narativnu strukturu tako što je povukao dve tanke i nenametljive metatekstualne linije. Prva je diskretna sugestija da bi tekst romana mogao u stvari biti očeva knjiga/priručnik u nastajanju, pod naslovom Kako preživeti 2 x 45 minuta (plus zaustavno vreme!) u beton ligi. (To baca novo svetlo i na smisao podnaslova – Sudijska nadoknada vremena) Druga se odnosi na naratorova česta autoparodirajuća pozivanja na stričevo zgražavanje pred trivijalnošću anegdote („Najvažnije je preskočiti anegdotu. Ispričati priču i ništa više“).

Oštar start zrači naročitim unutrašnjim zadovoljstvom u pripovedanju. Tačnije, to je uživanje u naraciji kao jezičko-kombinatoričkoj igri. Tako nastaje „refrenična“ struktura pripovedanja: narativ se oblikuje kroz ciklično gomilanje „varijacija na zadatu temu“. Po tome Vujičić podseća na Albaharija. Pripovedanje je usredsređeno na konkretne pojedinosti, na „male“ predmete iz svakodnevnog okruženja, koje narator detaljno opisuje i „katalogizuje“ (To podrazumeva jedan suštinski naivan doživljaj sveta, što je uvek veoma klizav teran za pad u izveštačenost, ali ovde je to izbegnuto). Stilski nivo romana korespondira s očevom opsesijom za arhiviranjem svega oko sebe („bizarni arhivar“). Vujičić uvek računa sa finim prelivima i nijansama u značenju reči, što podseća na deda Dušin časovničarski zanat, gde se „svet pokreće pincetom“. Takav pristup mogao je dovesti do toga da roman bude autističan i dosadan, ali Oštar start to zaista nije. Ključ za to, osim u „anegdotama“, leži u lakoći s kojom narator balansira između duhovitosti i melanholičnosti u tonu pripovedanja. Konačno, kontrapunkt „banalnoj svakodnevici“ i ontološki „autoritet“ priči, kao u svakoj dobroj književnosti, donosi pripovedanje o smrti (stric, mladić Strahinja).

Reč je, dakle, o romanu koji je zatvoren u porodični i kućni univerzum, ili, kako kaže narator, o romanu u koji „spoljašnji svet“ dopire tek „kroz rupe na spuštenim roletnama“. Društveno-politički kontekst (pre svega devedesete i građanski ratovi) uvek je tu i nikad nije nebitan, ali je u drugom planu, prigušen i samo posredno prikazan. Čini se da Oštar start, verovatno nenamerno, dobro sugeriše promenu društveno-političke klime u Srbiji, koja se tokom poslednje dve-tri godine nesumnjivo kristalisala, a koju bi provizorno i „metaforički“ mogli odrediti kao melanholiju „istorijskog pomirenja“ miloševićevske i antimiloševićevske Srbije, ili, drugim rečima, nostalgiju nakon gubljenja čvrstih granica i obeležja ta dva „identiteta“. Gledano iz „oštre“ perspektive ovog drugog, naravno.