Jedna krađa, jedna svađa, jedno samoubistvo

Tako je bilo i sa zbirkom priča Ljudi našeg cara koja je sada, zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući Paideia, dostupna i na srpskom u prevodu Nede Nikolić Bobić. Ovdašnji čitaoci već znaju zbog čega je Ulicka tako popularna ne samo u Rusiji već i u celom svetu, pošto se njena dela ekspresno prevode na druge jezike. Setimo se samo knjiga Sonječka, Medeja i njena deca, Slučaj Kukocki, Iskreno vaš Šurik… koje su odlično primljene i u Srbiji.

Zbirka Ljudi našeg cara još jedan je dokaz superiornog proznog izraza Ulicke kojim ona pleni. Pripovetke su podeljene u četiri poglavlja dok je peti deo više samostalni dodatak knjizi koji sadrži kratke zapise. Oni mogu izgledati kao usputna igra pisca ili pačvork od ostataka priča, ali po meti asocijacija ne zaostaju za celovito uobličenim pripovestima u prethodna četiri poglavlja.

Samo naizgled razbarušeni, Ljudi našeg cara zapravo su vrlo pomno smišljeni. Priče u svakom poglavlju zbirke tematski se dodiruju u pojedinim tačkama i tako čine celinu, a svako poglavlje se kao deo mozaika uklapa zajedno u priču o (pod znacima navoda) „malim stvarima koje život znače“. Napomenom „pod znacima navoda“ namerno želimo da umanjimo negativni efekat koji ta fraza ima, kad god se izgovori – ona obično zvuči više nego profano, patetično, pa čak i odbojno. Ipak, odbacivali je sa prezrenjem ili ne, ona jeste (ne uvek i priznata) filozofija života svih ljudi sveta, od cara do najvećeg siromaška.

A da li je ona uistinu toliko pohabana, istrošena, potrošena, ili je bahato zaboravljena? Za Ljudmilu Ulicku uvek je nova, čista i prečista, širokogrudi darodavac prema čoveku pa nam Ljudi našeg cara poručuju: ne uznosimo se i ne potcenjujmo tu praiskonsku istinu već uočimo njen pravi tajming, preispitajmo sve oko nas, sebe same na prvom mestu.

Atmosfera koja obavija krupne događaje ili promene na unutarnjem planu likova u pričama ove zbirke je atmosfera vremena SSSR ali i nove Rusije. Ona je, uglavnom, sivilom osvojila duh, ona lebdi u plesnivom vazduhu baraka i zajedničkih stanova, nad osiromašenim srednjim slojem društva, ojađenim selom, davi sirotinju i klija u surovosti patrijarhalnog odnosa u kojem je muškarac, čak i mortus pijan, gazda u kući. Pa neka bije što jače može, to je tako, bilo je i u vreme naših prababa i baba, neka ga i sada, sve će to proći…

Žena je uglavnom ropski pokorna, tu i tamo retko diže glavu i protivi se nečemu što instinkt samoodržanja kaže da je nepravda, porodičnoj hijerarhiji kojoj se ne čine ni ustupci niti joj se često prigovara. Surove je živote sudbina dodelila Ulickinim junacima, tako surove da se i žene prozle. A da se udarci nekako ublaže, tu su likovi muškaraca koji preuzimaju onu blagost što obično treba da krasi majke. Takvi muškarci – za razliku od onih pripadnika njihovog pola koji su hrabri samo dok piju i biju – pognutih leđa, trpeljivo i molećivo, poslušno meko, brinu o deci, prihvataju majke koje se šetaju od ljubavnika do ljubavnika i vraćaju sa novom decom.

Čitav jedan kaleidoskop likova u Ljudima našeg cara vrti se i premeće, razbija i ponovo sklapa pred našim očima, predočavajući sve ono što je tu, kraj nas, a na šta retko obraćamo pažnju jer su i naši životi baš takvi, skrhani i pritisnuti odnekud odgore, od Boga ili sudbine, ni Ulicka ne zna ili ne želi da kaže, a na šta ne možemo da utičemo.

A onda, u tim, suštinski upropašćenim životima, tu i tamo, bljesne iskra sreće ili preokret sudbine koji samo – pazite – može pružiti izbavljenje. Jer, obrti u životu su nenadani, oni nas usklađuju i sa nama samima i sa drugima, u jednom trenutku dotadašnju sliku, katkad iluzorno, čine lepšom. I mi, razbijeni u čestice, kako nas kratkim predgovorom Ljudmila Ulicka upućuje u priče, kao „mali ljudi našeg cara“ posmatramo tu sliku otvorenih očiju.

A ko je, i kakav je naš car: Bog ili mi sami? Na Ljudmili Ulickoj je da pred nas, sitniš ljudski, podastre mapu onoga što nas čini ovakvima kakvi smo. Pa birajmo! Ili religiju, ili vraćanje o budućnosti, ili prirodni nagon za održanjem makar nam se DNK i ne poklapala sa decom, ili roditeljima. Pred nama je neki zadatak: da li se valja mučiti, uvek iznova postavljati jednačine za njegovo rešenje, tražiti znake i gubiti dragoceno vreme života, ili treba odmah uroniti u njega? To zavisi samo od nas.

A da izvesni znaci postoje, postoje. I Ulicka pretpostavlja tako. Kako ćemo ih u krajnjem rezultatu mi tumačiti – kao podudarnost magije i života, slučajnosti i Božjeg, to ostaje samo na nama. Dotle ćemo, a možda je baš to tako i uređeno, živeti snalazeći se u lavirintu iskušenja i u traganju za česticama minijaturne sreće.

Iz knjige Ljudi našeg cara Ljudmile Ulicke, po umetničkoj snazi, izdvaja se nekoliko priča. Najpre Veliki učitelj – o „mudrosti i fantastičnom životnom iskustvu, znanju…“ čoveka koji je tu pored nas u zajedničkom stanu a nama je odvratan i ne želimo da ga upoznamo jer je mršav, jer ima veliku glavu, jer noću stenje, kašlje, uzdiše, obavlja noćnu klizmu. Potom Telo lepotice – istančani esej o fizičkoj lepoti koja je nekome teret i zebnja, nekome podstrek za najniže instinkte, a nekome nešto sasvim, sasvim nebitno.

I na kraju, am vrh Ulickinog pripovedaštva, priča Kratak spoj u kojoj je nestanak struje u jednoj zgradi povod za niz minucioznih, nezaboravnih ljudskih portreta. Kratak spoj povod je za krađu iz zamrzivača u zajedničkom hodniku, za sitničavu svadljivost, čak za samoubistvo majke koja nema snage da se dalje bori sa mentalno i fizički bolesnim detetom. A onda, u toj tami naših naravi, bljesak! Usred te i takve opasne, ružne, letargične zamračene kuće, usred unisonog osećanja katastrofičnog, sudnjeg dana zbog sasvim bezazlene tame prouzrokovane kratkim spojem, živi jedan jedini, božanski srećan čovek. Taj samac, udovac, već deset godina slep, sa struje prebacuje magnetofon na baterije i stanom se razlivaju zvuci Dvadeset devete Betovenove sonate, neprevaziđenog remek-dela u izvođenju slavne Marije Venjaminovne Judine.

„Nezemaljska muzika – kaže Ulickin junak – Igra svetlosti. Igra anđela. Gospode, hvala ti što sam oslepeo. Pa, mogao sam da ogluvim“.

I dok zaglušujući mrak obavija starčeve susede, njegove slepe oči vide tu zaslepljujuću svetlost božanske muzike. Starac, koga Ulicka opisuje kao zapuštenog, neurednog, „u domaćem kaputu, isflekanom od hrane, upalih usta – veštačka vilica se odavno polomila“, nije ni primetio da je svetlost došla posle trideset osam minuta, koliko je trajala Betovenova sonata. U tih trideset osam minuta desili su se, ponovimo – jedna krađa, jedna svađa, jedno samoubistvo. Oni su bili posledica slepila. A to, poručuje Ljudmila Ulicka, nema ama baš nikakve veze sa tim da li smo carevi ili carevi ljudi.