Propuštena književna lekcija

– Nazvali smo ove susrete Kišobran ne zato da bismo branili ili promovisali Kiša, već je u tome pre svega bila ideja da tim Kišovim kišobranom iznad nas, sebe nekako zaštitimo od svega onoga što se ovde događa – kaže Krstić.

Kišobran je okupio znalce Kišovog dela ovog puta (samo) iz Mađarske i Srbije, s obzirom da je Muharema Bazdulja iz Sarajeva snežno nevreme vratilo s puta prema Subotici. Tu su, međutim, bili Timea Đimeši iz Segedina, Saša Ilić iz Beograda, Sabina Jelačić iz Vrbasa, Zoltan Medve iz Pečuja i Agneš Pisar iz Novog Sada.

Subotica kao mesto susreta je logičan izbor ne samo zbog činjenice da je Kiš u njoj proveo izvestan period svog života. Ona je, kao i sam Kiš, prostor na kojem se ukrštaju i lome kulture, istorije i sudbine, i u kojoj je srednja Evropa ostavila svoj trag koliko i u Kišovoj literaturi. Kiš je, pored svojih veza sa ovim gradom, svakako danas i književnik koji je prerastao i granice Evrope, i kojeg iščitavaju daleko drugačije kulture od evropske, srpske ili mađarske. To ipak ne znači da svojatanje Danila Kiša gubi na aktuelnosti.

– Naš prijatelj, istoričar književnosti iz Segedina Mihalj Ilija, dobar poznavalac Kišovog dela, piše ovih dana da je, ma kako to nekima zvučalo, Kiš bio mađarski književnik, emigrant u Parizu. No, on dalje razvija pojam o arealističnoj književnosti koja više nije vezana za jedan prostor, državu, jezik ili narod, već prelazi granice, prelazi iz kulture u kulturu, i postaje svojina svih koji je čitaju. To je upravo slučaj sa delom Danila Kiša… On je nesumnjivo srpski pisac, ali srpski pisac evropske razumljivosti i zato ga svako ko ga čita, a ko je sa ovih prostora može smatrati svojim – navodi Boško Krstić, podsećajući da je Kišov književni testament i u tome što nas je naučio patnji i nepravdi.

– Sve ideologije uče čoveka da ne priznaje lošu stvarnost da bi se sačuvale zablude i sistem na kojem počivaju. Kiš nas je naučio da otvoreno patimo, da kažemo šta nas boli, da govorimo o nepravdi, o velikim nesrećama i kataklizmama ljudskog društva. I zato je on i danas aktuelan.

Kišovo delo je svojevrsno literarno proročanstvo u kojem se naša sadašnjost već dogodila. Ali, kako tvrdi književnik Saša Ilić, iako se Danilo Kiš smatra jednim od ključnih književnika srpske i jugoslovenske književnosti, njegov stvarni status u oficijelnoj kulturi je daleko od njegovog umetničkog habitusa.

– Nakon Kišove smrti započela je prilagođena interpretacija njegovog dela, pripitomljavanje jednog subverzivnog književnog opusa. Istovremeno dok se ovo događa u Srbiji, Kiš sve očitije postaje šifra prepoznavanja pisaca srednje i mlađe generacije u regionu, a njegova književnost jedna od temelja novih razgovora na ex-yu prostoru. U srpskoj akademskoj zajednici, međutim, nastaje novo iščitavanje Kiša, a u tom smislu on ne dobija ni adekvatan prostor u domaćem obrazovnom sistemu i oficijelnoj kulturi. Tako da je s jedne strane on na neki način prihvaćen kao stub domaće literature, ali je sveden na pisca sentimentalnih priča za mlade i paradigmatičnog borhesovskog pisca postmoderne. To je njegov realni status devedesetih i dvehiljaditih – navodi Ilić.

Na nedovoljno, ili nevoljno razumevanje Kišovog dela možda je najbolje ukazao poljski pisac Kšištof Varga, prilikom skupa Danilo Kiš između poetike i politike.

– Vidim da je Kiš ovde vrlo čitan i jedan od najuticajnijih pisaca u srpskoj književnosti. Ali, nemoguće je da je toliko čitan i da je pažljivo čitan. Jer da je tako, da ga ljudi u pravom smislu čitaju, ne bi bilo Srebrenice, ne bi bilo ratova, i sve bi bilo drugačije, rekao je tada Varga, i mislim da je to najbolji dokaz neiščitavanja i nerazumevanja suštine Kišovog pisanja – kaže Ilić.

Uspomene i sećanja

Film Dragomira Zupanca – Danilo Kiš, uspomene i sećanja predstavlja zanimljiv filmski portret književnika sačinjenog od fragmenata sećanja njegovih prijatelja, koji su sa njim povezani pre svega literaturom. Mirko Kovač, Đerđ Konrad, Peter Esterhazi, Borisav Pekić, Suzan Zontag, samo su deo književne plejade koja je činila Kišov umetnički i privatni svet. Kroz njihova sećanja izranja autentična, lucidna, i emotivna ličnost Danila Kiša, sina mađarskog Jevrejina i Crnogorke, u kojem su se isprepletali južnjačka, pomalo violentna priroda, i ona druga, srednjeevropska, ranjiva i senzibilna.

– Kad su ovakve ličnosti u pitanju, bitno je da se napravi presek, jedan novi pogled na njegovo delo i njih kao ličnosti. U svom prvom istraživanju otkrio sam mnogo stvari koje su dotad bile nepoznate, pomalo čak i pikantne u odnosu na ono što se zna. Verujem da će takvih novih otkrića biti još – kaže Dragomir Zupanc, reditelj filma i Kišov prijatelj, koji je ovaj film snimio upravo povodom 20. godišnjice Kišove smrti.

Prema stvarnosti logora

Sve su učestaliji prigovori Kišu i pokušaji da se diskredituje njegovo delo – slika o njemu sve više se svodi na pisca boema koji savetuje mlađe kolege, razbarušenog princa književnosti, što sa njegovim književnim delom nema nikakve veze. To je pokušaj dekonstrukcije njegovog mesta u našoj književnosti. Ali, njegovo delo je takvo da će se na osnovu toga tek graditi nove otvorene i pluralne forme književnosti. A književna dela će se meriti prema stvarnosti logora, kako je to napisao Kiš. I jednih, i drugih, i trećih… To je ona druga stvarnost prema kojoj se srpska književnost nije odredila, a prema kojoj se mora odrediti. To je jedan od glavnih zadataka pisca. U mogućnosti da se to ipak učini vidim ogroman dug Danilu Kišu – kaže Saša Ilić.