Zlatna grana srpske književnosti

Da je Bora Ćosić devedesete godine prošlog veka proveo u Beogradu, prihvatajući, poput većine srpskih pisaca i intelektualaca, dominantni nacionalistički diskurs, nema sumnje da bi recepcija njegovih dela i njegov status u srpskoj književnosti danas bili sasvim drugačiji. Tako, dok o Borinom prezimenjaku Dobrici, recimo, postoji nepregledna literatura, niz naučnih skupova itd, Podrumi marcipana Predraga Brebanovića predstavljaju prvu ozbiljnu studiju opusa Bore Ćosića.
Bogat Ćosićev prozni opus, autor deli na tri glavne faze: porodičnu, esejističku i autografsku, a kao psihološke, poetičke i političke konstante Ćosićevog pisanja, prepoznaje infantilizam, hipertekstualnost i oportunizam.
Infantilizam se odnosi na zaokret ka detinjstvu, koji je vidljiv u Ćosićevom opusu od šezdesetih godina dvadesetog veka (gde je najprepoznatljivija odlika pripovedanje iz dečije perspektive), a koji Brebanović posmatra kao vid umetničke zrelosti. „Ćosić je“, kaže autor slikovito, „u stvaralačkom smislu doista ‘odrastao’ tako što je ‘podetinjio’“. Iako se, smatra Brebanović, svi Ćosićevi romani iz perioda 1966-1982 mogu svrstati u jedinstveni „porodični meta-roman kao makrostrukturu“, u ovom periodu uočljive su dve celine. Prvu čine romani Priče o zanatima, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji i Zašto smo se borili. Radi se o narativnim tvorevinama u kojima su prepoznatljivi porodični ambijent i društvena pometnja uzrokovana revolucijom, predočeni iz perspektive dečjeg pripovedača, a koja su na tematskom planu obeležena institucijama porodice i zanata, ili familije i profesije. Polazeći od razlikovanja kategorija dečjeg (spontano, pozitivno nezrelo ponašanje) i detinjeg (samopredstavljanje koje odrasli nameću preko kulturnih stereotipa), čemu odgovara i dihotomija između rusoovske i frojdističke vizije detinjstva, Brebanović u Ćosićevoj prozi, i na retoričkom i na psihološkom planu, uočava dominaciju jedne krajnje de-idealizovane detinje perspektive u odnosu na dečju.
Drugi, znatno obimniji deo porodičnog metaromana čine dela Tutori i Bel tempo. Posebnu pažnju Brebanović poklanja analizi prvog romana, koji naziva „zlatnom granom novije srpske književnosti“ i samom matricom autorskog rukopisa, a kao glavni razlog za njegovu slabu recepciju vidi „obeshrabrujući“ obim ovog romana.
Struktura Teodora, prvog dela Tutora, sastavljena je od nekih 1600 proizvoljno, asocijativno, zvučno ili grafički povezanih pojmova, i može se „čitati i unazad, konzumirati i onako kako to obično činimo s rečnicima“. Zbog sveopšte izukrštanosti pojmova i oznaka, smatra Brebanović, ovakav sklop potvrđuje se i kao bitno drugačiji i neuporedivo smeliji od, na primer, onog iz Hazarskog rečnika (1984), kojem ionako prethodi: oruđa su ovde oskudnija, ali je čitava igra, usled inventivnosti pravila na kojima počiva, efektnija.
Tutore Brebanović smatra Uliksom srpske književnosti. Konkretne su sličnosti evidentne: počev od činjenice da se broj odeljaka u Ćosićevom romanu poklapa s brojem poglavlja u Džojsovom, preko – na primer – opiranja predrasudama o pasivnosti i iracionalnosti takozvane ženske prirode, pa do mnoštva pojedinačnih motiva. I jedna i druga romaneskna struktura svoju homogenost ne ostvaruju u sferi narativne tehnike, jer eksploatišu najširi mogući spektar pripovednih oblika, pri čemu istaknuto mesto pripada dramskim i stihovnim ekskursima. Takav se paralelizam u suštini javlja kao posledica snažnog nasrtaja na realističku romanesknu formu, pa smo suočeni sa slobodom kompozicije i raznovrsnim repertoarom (usmenih i pisanih, kanonskih i nekanonskih) govornih žanrova. Poglavlja i odeljci funkcionišu kao zasebne stilske jedinice, dok je fokalizacija povremeno krajnje hirovita, jer smo – kod Ćosića, kao i kod Džojsa – suočeni sa proticanjem jezičke energije koja zapravo transcendira granice između ličnih, seksualnih ili ideoloških identiteta.
Autor smatra da i posle završetka porodičnog metaromana, porodičnost i infantilizam ostaju bitni elementi Ćosićevog pisanja. Promena je u tome što se Ćosić, u periodu koji je Brebanović odredio kao esejističku fazu (i koja traje od 1983. do 1998. godine), od bioloških okreće duhovnim precima, Muzilu u Muzilovom notesu, Prustu u Rasulu, Lukaču i Marku Ristiću u prvoj verziji Pogleda maloumnog, Brehtu i Hamsunu u Baroknom oku i, najzad, Krleži u nekoliko dela (Poslovi, sumnje, snovi Miroslava Krleže, Doktor Krleža, Zagrebačka analiza).
„No iako u sve većoj meri postaje pisac vlastitog čitanja, Ćosić će i u esejističkom ciklusu istovremeno ostati veran porodičnom principu… uloge rođaka iz romana i priča, koji su naseljavali junakov porodični dom, preuzeli su autorovi omiljeni pisci i pojedini njihovi likovi, kao tvorci i stanari tekstualnog univerzuma“. Karakteristično je, međutim, ističe Brebanović, da usredsređenost na drugačije preteče nije dovela do osetnije promene u formi – pripovedanje se i ovde odvija u prvom licu i prilično je strogo fokalizovano, pa pomenuti romaneskni solilokviji, u strukturalnom pogledu, mestimice izrazito podsećaju na Tutore.
Iako, dakle, autor opisuje žanrovske varijacije i mešanje esejistike i proze i u ranijim Ćosićevim delima, on kao osnovnu odliku treće, autografske stvaralačke fraze izdvaja upravo ovo mešanje fikcije i faktografije. Poreg toga, knjige Novi stanar, Izgnanici, Dnevnik apatrida predstavljaju i autorov odgovor na svet posle pada Berlinskog zida, rat i raspad SFRJ.