Medijima upravljaju manjinski begovi

Grupa nezavisnih i slobodoumnih intelektualaca iz redova vojvođanskih Mađara osnovala je u aprilu prošle godine u poslastičarnici „Bodiš“ u Subotici „Krug Naplo“, a inicijatori ovog okupljanja bili su Gabor Bodiš i Arpad Nemet, nekadašnji osnivači nedeljnika „Naplo“, univerzitetski profesor u penziji, eseista i kritičar Laslo Gerold i književnici Oto Tolnai i Laslo Vegel. Cilj ovog kruga intelektualaca, koji nosi naziv nekadašnjeg nezavisnog nedeljnika na mađarskom jeziku koji je u Novom Sadu izlazio devedesetih godina prošlog veka, jeste da u skladu sa originalnim duhom tog nedeljnika iznosi mišljenje o značajnim pitanjima od uticaja na budućnost regiona, mimo partijskog diktata i patosa nacionalnih osećanja, kao nezavisne ličnosti.

Na novosadskoj večeri „Krug Naplo“ su predstavili Viktorija Radič, Žužana Serenčeš, Gabor Bodiš, Oto Tolnai, Laslo Vegel, Arpad Nemet i Čaba Presburger.

Gabor Bodiš je ispričao kako se osnovao njihov kružok napomenuvši da osnivači nisu imali nikakvih političkih ambicija, ali da im je početak bio prilično buran, s obzirom da je Laslo Vegel predložio da se krug nazove po istoimenim novinama koje su bile prvi privatni nedeljnik u Srbiji. – Upravo zbog tog naziva dobili smo dosta kritika od strane novina koje su bile kontrolisane od mađarskih stranaka, ali nas je to radovalo. Očekivali smo napade. Pre nego što smo izustili ijednu reč, već smo dobili negativne kritike, rekao je Bodiš.

Žužana Serenčeš, novinarka koja je više puta analizirala medije na manjinskim jezicima u Vojvodini, podsetila je da se već deceniju provlači priča o uticaju onih političkih snaga i partija koje su dominantne u manjinskim nacionalnim savetima. „U proteklom periodu se nametnula teza da je to ključni problem manjinskog informisanja uopšte, pa tako i u slučaju medija na mađarskom jeziku. Ja, međutim, ključni problem u poslednje vreme vidim u nekoj vrsti specifične ravnodušnosti prema nekim suštinskim društvenim procesima, na kraju krajeva, stvarnosti.“ Ona je navela nekoliko primera koji pokazuju nezainteresovanost prema temama koje moraju da predstavljaju predmet interesovanja medija čiji su osnivači nacionalni saveti. „Presedan je bio da redakcija ne pošalje nikog na sastanak gradskog skupštinskog odbora na kom je predloženo ukidanje službene upotrebe jezika nacionalnih manjina, da ne objavi ni retka o tome da je otkinuta tabla na Slovačkom kulturnom centru u Novom Sadu, ili da je provaljeno u prostorije Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Mislim da je dubinski problem na terenu profesionalnog srozavanja, prvenstveno štampanih medija, 'samozatvorenost' i sužen nivo komunikacije. Ostaje dilema da li se radi o potpunoj ravnodušnosti ili se radi o konceptu, ili nedostatku bilo kakvog koncepta, lakoće odnosa prema poslu kojim se bavimo“, zaključila je Žužana Serenčeš.

Oto Tolnai je govorio o tome da se znaci duhovnog života kod Mađara danas u Vojvodini mogu zapaziti u pozorištu, da je ono živo puno više nego današnji mediji, a na tribini se moglo čuti i da današnja politička elita ne voli dijalog jer se u njemu sukobljavaju mišljenja, a vlada se boji poraza u toj borbi reči.

Viktorija Radič se složila da se radi o regresiji koja dobija podršku od političkih krugova. Ona je istakla da je specifičnost kulture vojvođanskih Mađara, naročito književnosti, uvek bila neka vrsta otvorenosti prema stranim kulturama i upravo ih je ta otvorenost karakterisala i po tome su se i razlikovali od kulture u samoj Mađarskoj.

– Kultura u Mađarskoj ima tradiciju određene vrste zatvorenosti. Meni se čini prikladan i pojam autizam, jer tu se ne radi samo o zatvorenosti već i o tome da se nema ni motivacije, interesovanja, a odsutno je i znanje o tome da se radi o zatvorenosti. Taj provincijalizam je prisutan u samoj Mađarskoj. Mi, vojvođanski Mađari, uvek smo radili protiv te zatvorenosti, i upravo smo time skrenuli pažnju na sebe i u Mađarskoj. Uvek smo bili otvoreni, prevodili autore ne samo iz drugih jugoslovenskih republika već i iz celog sveta. Očigledno je da se ta otvorenost danas izgubila.

Gabor Bodiš je istakao da i u elektronskim medijima nema mesta za pojedince koji imaju drugačije mišljenje, a Arpad Nemet je potvrdio da su mađarski mediji u Vojvodini potpuno zatvoreni.

– Zatvorenost ovdašnjih medija je možda delimično prouzrokovana i materijalnom situacijom novinara, jer oni teško sastavljaju kraj s krajem i to mora imati za posledicu njihovu nezainteresovanost. Ali, u takvim slučajevima je vrlo bitno ko vodi te redakcije. Ja sam zgranut izborom današnjih glavnih urednika u tim medijima, zaključio je Nemet.

Nedim Sejdinović, koji je bio i moderator ove tribine, prisutnima je ispričao kakve je rezultate pokazalo istraživanje NDNV o medijima na manjinskim jezicima.

„Svuda smo prepoznali tendenciju velikog političkog pritiska na uređivačku politiku. Urađena je i analiza zastupljenosti fotografija, pa vam mogu potvrditi da je list 'Sandžak' u predizbornom broju, od 52 objavljene fotografije, imao 49 fotografija Muamera Zukorlića. Da to nije slučaj samo sa manjinskim novinama, za primer mogu da se uzmu apatinske novine 'Glas komune' i predizborno izdanje od 6. maja, koje vrvi od fotografija Živorada Smiljanića toliko da su te novine ličile na iračke novine za vreme procvata vladavine Sadama Huseina.“

„Svi hoće da budu misice“ – dobacio je Laslo Vegel.

Laslo Vegel: Ja više ni ne čitam te novine

– Zatvorenost medija je u početku bila postepena, rekao je Laslo Vegel – a zatim je taj proces krenuo munjevitom brzinom. Moram izneti jednu kontratezu – ko kaže da nema slobode u medijima na mađarskom jeziku? Pa vi možete od Tadića napraviti sitne rezance, možete i o Đilasu tako pisati, možete, ali malo nežnije, i o Vučiću. Ali, ne možete tako pisati o nekim ljudima koji su na vrhu mađarske piramide. To liči na Titovo vreme, mada, i u njegovo vreme ste mogli malo da bocnete Savez komunista, a sada ne možete nimalo u medijima da bocnete vodeće mađarske partije u Vojvodini. To je veliki problem koji je sve veći i veći. Sve se zna unapred – u četvrtak, kada je veliki tiraž, onda govori osoba „x“, u nedelju, kada je takođe veliki tiraž, pojaviće se intervju sa osobom „y“, a sledeće sedmice će biti obrnuto. Ja više ni ne čitam te novine jer je uvek sve isto. Bilo bi pogrešno kriviti samo tu nomenklaturu. Pitanje slobode manjinskih medija je duboko ukorenjeno u srpsko društvo. Balkanolozi koji su proučavali ovaj prostor su se pitali kako za vreme Kraljevine Jugoslavije nije bilo velikih konflikata između Albanaca i Srba. Oni tvrde da je to zato što je Dvor kupio begove koji su među svojima napravili red. To je jedna permanentna politika. Treba imati begove. Dvor traži begove u manjinskim zajednicama i to rade dosta uspešno. Neuspešan u tome je bio jedino Milošević, koji nije uspeo da ponovo kupi albanske begove, što ne znači da nije uspeo da kupi mađarske begove. Koliko god je vodeća elita odgovorna za ovo stanje, isto je tako odgovorno i celo društvo. Mađarski baroni su uspeli da sklope jedan dobar sporazum sa srpskim kneževima. I to sve funkcioniše. Tako da mi danas imamo retro situaciju – povratak u Titovo vreme, ali ne onog dobrog iz tog vremena, već, upravo, onog lošeg iz tog vremena. Jedan moj prijatelj filozof koji još uvek strpljivo čita novine na mađarskom jeziku, jednom prilikom mi zaprepašćeno kaže: „Zamisli, u jednom broju Mađar soa su objavili na tri različite strane veliku fotografiju predsednika Nacionalnog saveta. Pa toga nije bilo ni u Titovo vreme, mi smo otišli još dalje. Temeljno bismo trebali analizirati ovu situaciju jer i u srpskoj štampi se malo prostora posvećuje onome što se dešava u manjinskim zajednicama, i obrnuto. Malo toga ćete u novinama na manjinskim jezicima naći o tome šta se dešava u srpskom društvu. Kada, doduše retko, ipak uzmem vojvođanske novine na mađarskom u ruke, pomislim: o, bože, kada bi u mađarskoj zajednici birali mis Mađara, to bi potpuno sigurno bio jedan muškarac po zanimanju političar, zaključio je Vegel.