Mi nismo komercijalni, mi smo alternativni festival

Kulturna javnost Srbije i nakon sedam godina postojanja ima podeljeno mišljenje o EXIT festivalu. Prvi nivo diskusija svodi se na pitanje da li je to zaista alternativni festival ili spada u komercijalnu kategoriju festivala. Exit tim se i dalje čvrstvo drži odrednice alternativnog festivala, mada su značajnim sredstvima potpomognuti od strane lokalne, pokrajinske i republičke vlasti. U isto vreme, za svih sedam godina postojanja, bilo da je festival trajao devet ili četiri dana, ulaznice su uvek bile rasprodate, a ove godine je EXIT tim, po rečima prvog čoveka ove organizacije Bojana Boškovića bio prinuđen da stopira prodaju ulaznica u inostranstvu jer je broj prodatih karata po njihovoj proceni ispunio

Oštre kritike: Tekst u Danasovom dodatku Beton o EXIT festivalu

kvotu od jedne trećine optimalnog kapaciteta.
– Mi ne smemo da prodamo više ulaznica u inostranstvu jer infrastruktura to ne može da proprati. Novi Sad je za vreme Festivala prepunjen i zauzeti su svi smeštajni kapaciteti mnogo vremena pre početka. Tako se već dešava da stranci odlaze u Mađarsku, a potom dođu u Novi Sad samo na koncerte i vraćaju se nazad. Komercijalizacija festivala razvijala se proteklih šest godina jer je „nulti“ EXIT koji se odvijao 100 dana na novosadskoj strani Dunava, podsetimo, bio besplatan i imao za cilj da probudi omladinu iz letargije i motiviše je da izađe na tadašnje septembarske izbore.
Koliko je EXIT, zapravo, podelio sudbinu države u kojoj je iznikao i koliko je na svojoj koži osetio tranziciju kao proces kroz koji društvo mora da prođe? Jedan od idejnih tvoraca festivala, a sada i prvi čovek EXIT tima, Bojan Bošković za Danas kaže:
– Nas nijedan negativan aspekt društva u tranziciji nije zaobišao. Počev od dana kada smo privođeni, saslušavani, kada smo sate i sate provodili na informativnim razgovorima, pa zatim kasnije, kroz sve ove godine kada je politička situacija u Srbiji krajnje komplikovana. Generalno je dosta teško raditi bilo šta u Srbiji jer ovde slobodno tržište ne funkcioniše. Država ne podržava razvoj privrede i kulture već podržava razne tajkune. Od kada smo 1999. godine organizovali koncert „Šakom u glavu“ i njime zaplovili u vode organizovanja velikih muzičkih događaja, stvarno nam se svašta dešavalo. Kada se danas okrenem i sagledam sva ta dešavanja, mislim da smo donosili prave odluke i da smo se dobro postavljali u situacijama u kojima smo se zaticali. Sačuvali smo nezavisnost, što je najbitnije jer ova zemlja ima nekoliko kompleksa a jedan od njih je svakako taj da se uspeh ne prašta – kaže Bošković.
U svakom slučaju, EXIT tim je postao uspešna organizacija. Tim čine mladi ljudi koji se svakodnevno u svom radu prilagođavaju promenama. Reinžinjering se kod njih sprovodi i do 80 odsto godišnje, a verovanje u ideju i kreativna energija je najvažniji uslov za svakog člana tima. Na njihovim licima ne vidite umor, a upravo su završili organizaciju najvećeg koncerta u Jugoistočnoj Evropi u Inđiji na kojem je 100.000 ljudi slušalo legendarne Red hot čili peperse, za samo tri dana počinje Prvi nacionalni filmski festival u Novom Sadu čija je organizacija poverena njima, a deli ih i svega desetak dana od početka Festivala EXIT 07.
Iza priče o jednoj organizaciji koja je postala brend u Srbiji, postoje i teme koje okupiraju analitičare kulturnih fenomena u društvu. Jedna od takvih analiza EXIT-a kao fenomena i kao festivala koji je „od subverzivne buke“ stigao „do buke u modi“ objavljena je u dodatku „Beton“ u Danasu ove sedmice, i govori o ovom muzičkom festivalu i njegovom razvojnom putu čiji je trenutni rezultat „stvaranje uniformnih grupa, uspostavljanja kulturnih normi i uništavanja posebnih (sub) kultura“. Od vremena kada je nastao i bio vodič revolucionarnih ideja mladih protiv totalitarnog režima, do vremena kada je nova demokratska vlast videla u EXIT-u mesto svoje promocije, pa do današnjih dana kada EXIT postaje festival kome se najviše zamera „komercijalizacija“, da se etablirao, da je smanjio svoj društveni aspekt…, a tim koji ga realizuje i dalje tvrdi da postoji samo zbog i zahvaljujući svojoj publici.
Komentar Bojana Boškovića povodom ovih primedbi je sledeća.
– U kom smislu smo se etablirali? Hajde da stvar posmatramo u kontra smeru. Šta je u ovoj zemlji preživelo od studentskih protesta. Ništa. Imate dobro upakovane biznismene i političare. Gde su i šta rade silne NGO organizacije? One bi trebale da budu ono što im ime govori: nevladine organizacije, a većina ih to nije. Govorim samo o tome odakle smo mi potekli. Šta znači komercijalizacija EXIT festivala? Da li to treba da znači da je trebalo da ostanemo na sisama neke fondacije ili da pređemo na sise države? Naša snaga se sastoji u tome da smo mi u toj tranzicionoj fazi uspeli da od EXIT-a napravimo ozbiljan biznis. Ovo što mi radimo gledamo kao jedan jako ozbiljan biznis i prema tome se tako i ophodimo. Mi uopšte ne bežimo od toga. Analitičari govore jedno, drugo, treće, ali mi smo definitivno alternativni festival. Ponoviću: mi nismo komercijalni, mi smo alternativni festival.
Prema Boškovićevim rečima festivali se svuda u svetu dele na dve grupe: jedni su u potpunosti komercijalni čiji su vlasnici određene korporacije, a drugi su alternativni. Alternativni festivali su oni koji u prvom planu imaju sopstveni brend.
– Ono što izdvaja EXIT u odnosu na druge evropske festivale jeste da smo mi veoma alternativni festival. Mi smo u startu napravili samo jedno opredeljenje. To opredeljenje je ono prema našoj publici. Sami smo sebi zacrtali neke standarde koje je bilo zaista teško ispuniti. Na primer, više ne radimo reklame sa cigaretama jer to nije poruka koju želimo da prenesemo našoj publici, od alkoholnih pića na EXIT-u možete popiti samo pivo, a i sa njima radimo veliku marketinšku kampanju „Dont drink and drive“, i tu ima još mnogo više aspekata po kojima se vidi da EXIT ima i te kako isprofilisanu društvenu, a ne samo muzičku priču. Ove godine će se na našem festivalu predstaviti više od 80 nevladinih organizacija, biće organizovano nekoliko tribina na kojima ćemo probati da utičemo na neke stvari koje ovo društvo treba brže da rešava. Prošle godine nam je gost bio Oli Ren i naše angažovanje je bilo veliko u vezi sa povlasticama za mlade i studente prilikom odlaska u inostranstvo. Ove godine, sa motom „Srbija na potezu“ želimo da ukažemo državi da ona mora da povuče određene poteze kako bi nama bilo bolje. Zar to nije naša uloga, da ukazujemo, da prozivamo, da utičemo – ističe Bošković.