Netrpeljiv prema netrpeljivima

Simbol posebnog pogleda na prošlost, njegove istoriografske škole, stručnog, društvenog, kulturnog i političkog angažmana. Kad kažemo Andrej, mislimo biti svoj. Biti nezavisni pojedinac, kakvih je malo u našem društvu.

Andrej Mitrović se nije mogao pretopiti u kolektiv, prepusti masi i odustati od sebe. I zato je, u svim oblastima u kojima je delovao, ostavio tako prepoznatljiv znak. Slušao je sebe, oslanjao se na svoje izrazito široko obrazovanje, imao poverenje u svoj osećaj za ispravno i nije gubio nadu da društvo može da postane bolje i da mu on na tom putu može pomoći. Teško je podnosio presipanje mnogih naših intelektualaca s jednog na drugi kraj političkog lonca, muka mu je bila od intelektualnih ulizica i horskih profitera. Stideo se u njihovo ime, osećao potrebu da im dobaci slamku i da im oprosti. Smatrao je svojom obavezom da drugima, posebno mladima, pomogne da se snađu u političkim metežima, koji su zamagljivali misli i tupili individualnost. Bio je osetljiv na nasilje, agresivnost, nameštaljke, podmetanja, grubost. Zato se može reći da je knjiga Vreme netrpeljivih, koja mu je u ranim godinama donela slavu, odredila njegov život. Ne samo zato što je njegovo ime već tada postalo simbol borbe protiv netrpeljivih, već i zbog toga što je rad na njoj izbrusio njegovu oštricu prema onima koji ne podnose različitost i koji svoje viđenje sveta nameću kao jedino. Slučaj je hteo da je život proveo u netrpeljivim političkim sistemima, ali to ga nije vodilo zaključku da nade nema, već da se od borbe protiv njih ne sme odustajati.

A borbu je vodio stalno. Vodio je u svojoj nauci, istoriografiji, koju je branio od onih koji su hteli da je troše za neki plitak cilj i upotrebe za svoje bolje danas. Verovao je da se ona mora boriti za svoju naučnost, štititi stalnim inovacijama. Zato je u toj disciplini, koja se nerado menja, stalno metodološki eksperimentisao, otvarao nove teme, prožimao istoriju sa drugim društvenim naukama, učio ono što su drugi gledali da izbegnu. Objavio je 25 knjiga. Počeo je sa pedantnim istraživanjima diplomatske istorije, zatim je dao svoje magistralno tumačenje međuratnog razdoblja u već pomenutoj sintezi Vreme netrpeljivih. Potom se dokazao kao precizni istraživač istorije Srbije u Prvom svetskom ratu, kao i politike velikih sila pre i posle njega. Onda je počeo da unosi metodološke inovacije, da analizira slikarstvo i književnost u istorijskom kontekstu, da zastupa pozicije društvene istorije i da se zalaže za teorijsko promišljanje prošlosti. Među prvima se bavio ekonomskom istorijom, istorijom banaka i finansija. Bio je totalni i bio je veliki istoričar.

Andrej Mitrović je bio drugačiji i kada je, u društvu koje poništava institucije, počeo da osniva svoje. Ranih sedamdesetih godina, inspirisan intelektualnom atmosferom na nemačkim univerzitetima gde se usavršavao, osnovao je prvu, doduše neformalnu, instituciju – Okrugli sto. Bili su to skupovi na kojima je sa kolegama i studentima, često i do kasno u noć, raspravljao o važnim temama prošlosti i sadašnjosti. Zatim je na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu 1987. godine osnovao Katedru za opštu savremenu istoriju. Bio je prvi koji je pokrenuo nezavisni naučni projekat, prvi koji je 1994. godine osnovao privatni naučni časopis, Godišnjak za društvenu istoriju. Verujući da se nezavisnost mora braniti izgradnjom alternativnih institucija, bio je jedan od osnivača Udruženja za društvenu istoriju (1998), kao jedne od prvih nevladinih organizacija u oblasti nauke i obrazovanja.

Andrej Mitrović je bio uspešan na još jednom teškom, osetljivom i izuzetno neizvesnom polju, polju odnosa sa studentima. Njega su studenti voleli. Bio im je potpuno posvećen, spreman da s njima vodi beskrajne razgovore, da ih uči da se s njim prepiru i slobodno misle, da svaku stvar vide s različitih strana. Sa svojih stalnih putovanja donosio im je knjige na svim jezicima, otvarao vidike, govorio o novim temama, novim načinima istraživanja, korišćenju novih izvora. Učio ih da vide ono u šta su gledali. Usmeravao je svoje đake savršeno tačno procenjujući njihove talente i sklonosti i pre nego što su ih i sami postajali svesni. Uživao je u predavanjima i vežbama, ispite je pretvarao u intelektualne debate. Kao mentor bio je i učitelj, i kritičar, i roditelj, i prijatelj. Čuvene su bile večere koje je priređivao sa svojom životnom saputnicom Ljubinkom Trgovčević, na kojima su i do jutarnjih sati studenti ravnopravno debatovali sa nekim od najvećih imena umetničke i intelektualne scene.

Njegovo ime imalo je svoje značajno mesto i u evropskoj nauci. Držao je predavanja na brojnim univerzitetima, govorio na kongresima, objavljivao knjige i naučne radove. Bio je prijatelj sa najvećim autoritetima svetske istoriografije, koje je dovodio na svoj Okrugli sto, dajući mogućnost studentima i kolegama da čuju i da pitaju. Međunarodne veze koristio je da svojim đacima nabavi stipendije, da ih gurne u „veliki svet“, podstakne da izađu iz palanke, da vide očima drugih. Dobio je visoka nemačka priznanja za svoja istraživanja jugoistočne Evrope – Herderovu nagradu i nagradu Konstantin Jireček.

Andrej Mitrović je verovao da reč intelektualac znači biti angažovan. Od početka nacionalizma jasno je stao na suprotnu stranu. Bilo mu je teško zbog raspada Jugoslavije, rata i žrtava. Učestvovao je u demonstracijama, govorio na tribinama, davao intervjue, pisao. Upozoravao je i opominjao, jer, dok su drugi obećavali pobedu, on je jasno video poraz. Odudarao je od oduševljene mase, ali i od većine stručnih i akademskih krugova. O tome najbolje svedoči činjenica da od dopisnog nikada nije unapređen u zvanje redovnog člana SANU, što mu je najveće priznanje i potvrda toga koliko je smetao. Svoj put i svoj krug čuvao je dajući primer da se uvek, pa i kada gomila počne da usisava, može ostati svoj. Svoj i naš Andrej Mitrović. Nedostaje nam.