Odrastanje devojčica

Petak, 7. novembar

Izgleda da se završilo produženo leto. Do srede sam išla u sandalama, a danas – u Beograd ušeta jesen: na Konjarniku košava, u ulici Vojislava Ilića tajfun! Da ne nosim tešku kesu Kreativnog centra s autorskim primercima drugog izdanja Knjige za svaku devojčicu, verujem da bi me vetar oduvao s trolejbuske stanice i da bih, baš kao Doroti, bila odnesena u Oz. Pitam se samo na koju bih vešticu ja naletela tom prilikom…

Nije čudo što mi je baš Oz pao na pamet! Pored straha od letenja po ovom hladnom vetrovitom danu, asocijaciju je izazvala i poseta gospodina Ranka Munitića. Došao je danas u Kreativni centar s kutijom bombona – ima li još takvih kavaljera? – za mene, redaktora i lektora knjige Čudovišta koja smo voleli. Pred nedavno završen 53. beogradski sajam knjiga izašao je treći tom Čudovišta (od šest, koliko ih je u planu), a baš u njemu pisao je o Doroti, Totou, severnjaku i vetru s juga koji su se sudarili baš nad njenom kućom i poneli je iz Kanzasa. Prisećali smo se brojnih zajedničkih sati rada na njegovim knjigama, a oni su zaista specifični: Ranko kod svoje kuće, a ja kod svoje, svako sa sopstvenim primerkom istog rukopisa, preko telefona rešavamo važna pitanja u vezi s tekstom. Potom danima radim sama, a onda, za vikend, sledi nova seansa prepuna ideja, kreativnih predloga, izmena, brisanja i dopisivanja.

A posle – na sajmu zajedno potpisujemo knjige na štandu Kreativnog centra!

Subota, 8. novembar

Opet taj vetar! Mrzim vetar, kišu, sneg, led i ostale elementarne nepogode! Volim leto, more i sunce u svakom obliku.

Ali – mora se jesti i s jeseni, te smo se moj muži ja oko jedan sat uputili u kupovinu hrane za nedelju-dve. Ispostavilo se, međutim, da smo se prevarili u proceni optimalnog vremena za odlazak u hipermarket. („Ko još oko podne ide u radnju tog tipa?“, pitate se vi.) Obično volim da idem u kupovinu i uživam u biranju svega što mi treba, pa bile to pileće paštete, radne stolice s točkićima, noćne kreme, maskare ili čizme, ali danas je bilo strašno! Ceo Beograd bio se sjatio u isti tržni centar! Zar neko nije mogao da ode u neki drugi…?! I da malo rastereti ovaj u kojem sam bila ja? Očigledno nije! Svima se sviđa taj moj.

A trebalo je da budem odmorna i radosna za večerašnji koncert! Stigao je i taj 8. novembar! Poslednjih meseci baš uživamo mi koji volimo koncerte: Madona, pa krajem oktobra Queen i Pol Rodžers, a danas Žan-Mišel Žar!

E da sam pre trideset godina, kad sam od druga Dejana iz Pete beogradske za rođendan dobila Oxygen, novi album Žan-Mišela Žara, mogla da znam da ću ga uživo gledati i slušati! Kako sam volela tu ploču! Pozvao me je Dejan pre neki dan, čisto da me priupita imam li još uvek taj muzejski primerak. I, šta mislite?! Imam li ga? Pa naravno da ga imam!

A koncert je bio divan! Kako reče Žan-Mišel, veoma intiman, budući da je navikao da svira na spektaklima, pred milionima ljudi, a nas je bilo svega oko deset hiljada… Zgodni čarobnjak od šezdeset godina odsvirao je na svojim sintisajzerima – starim damama, prema kojima se odnosi s poštovanjem – sve tonove koje znam napamet, a ja sam se osećala kao da plutam po svemiru ili, možda, kao da tonem u dubine okeana.

Nedelja, 9. novembar

Sanjala sam noćas Institut! Kao, prolazim ja pored Srpske akademije nauka i umetnosti i gledam iz ulice Vuka Karadžića prozor sobe u kojoj sam radila na Rečniku SANU dvadeset pet godina. Iznad akademije proleće avion, nisko, veoma nisko, prosto da se čovek uplaši. „Što li leti toliko nisko?“, pitam se ja u snu. Kad ono, iz aviona mi mašu moje drage kolege iz Instituta za srpski jezik – književnik Vasa Pavkovići pesnik i sada akademik Milosav Tešić. Trgla sam se iz sna i začudila tome što sam baš njih sanjala, a onda sam shvatila! I njih sam videla na sajmu knjiga. Tako je to kad neko radi u izdavačkoj kući! Sanja društvo sa sajma.

Vezana sam za knjige od detinjstva. Volela sam da pišem i čitam, ređala drvene bojice i flomastere u raznim bojama po stolu, postrojavala rezače i gumice, pisala dnevnik u sveskama s tvrdim koricama i igrala se odlažući „uspomene“ u šarene fascikle. A mnogo godina potom, kao leksikograf, lektor i autor Mog prvog slikovnog rečnika srpskog jezika za predškolce i Knjige za svaku devojčicu zapravo radim isto to. Lepo je to kad hobi postane profesija!

Ponedeljak, 10. novembar

Ponovo ponedeljak. Moj mužu Institutu u Vinči, sin na fakultetu, ja na poslu, Obama u svim novinama. Novo jutro u Kreativnom centru, kući u kojoj sam zaposlena skoro šest godina, a za koju radim većjedanaest. Urednički sastanak u pola devet: kao i obično, mnogo je knjiga u planu, posla je preko glave… A baš tako i treba da bude! Aleksa, Ivana i ja, nas tri vredne lektorke, gledamo da završimo što je moguće pre, ali najbolje što možemo i bez grešaka, gomilu knjiga koja nam stoji na stolovima.

Trenutno radim na lekturi knjige Epik, prvoj iz naše nove edicije, i raduje me to što će mladi uskoro moći da uživaju u tom neobičnom romanu. I tako do četiri. A onda, posle posla, otišla sam da posetim moju mladu prijateljicu Anu Grigorjev, mamu petogodišnje Jane i bebe Vuka, koji ima mesec i po dana. Ana nije neka obična Ana! Ana je ilustrovala moju Knjigu za svaku devojčicu! Dakle, likove svih onih slatkih devojčica sa stranica knjige za kojom poludeše ženska deca smislila sam ja, a nacrtala ih je ona. Bez Ane knjiga stvarno ne bi bila tako lepa. I bez Jelene Reljić, koja ju je dizajnirala, samo da se zna!

Slikale smo se na sajmu (opet sajam!) dok smo potpisivale primerke naše knjige, pa sam joj na USB-u ponela fotografije. Baš smo lepo ispale! Bile smo vesele i zadovoljne time što su devojčice prosto opsedale štand. Većtada se videlo, po tolikoj pomami, da će Knjiga za svaku devojčicu postati novi bestseler Kreativnog centra. Ispostavilo se posle sajma: 1. da je knjiga za tih nedelju dana prodata u preko osamsto primeraka i 2. da je od kraja maja, kada je izašla iz štampe, neprestano na top-listi deset najprodavanijih knjiga u Beogradu, Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. A i moj Slikovni rečnik našao se u prvih pet najprodavanijih naslova Kreativnog centra. (Da, trebalo bi to da javim Nikoli Vitkoviću, koji ga je ilustrovao.)

Ana i ja smo mazile bebu Vuka i pričale uglavnom o utiscima sa sajma. Setile smo se desetogodišnje Kristine, koja je ozarenog lica prišla pultu za kojim smo sedele i netremice posmatrala korice izložene knjige, a potom rekla tati: „Tata, to je ta knjiga!“

Utorak, 11. novembar

Javila mi se telefonom majka jedne tinejdžerke, koju ne poznajem, i kazala mi kako mi je zahvalna na tome što sam napisala knjigu za devojčice, jer se u njoj nalazi sve ono što bi trebalo da zna njena ćerka u tim godinama razvoja, ono što je trebalo ona da joj kaže, a nikako za to nije imala vremena, niti je znala kako da joj to objasni. Bila sam dirnuta tim rečima. Veoma mi je drago što sam, izgleda, uspela da pomognem devojkama u pubertetu, koje ne umeju da se izbore s velikim promenama, a stide se da pitaju – da kroz taj period prođu sa što manje muke.

Takva knjiga nedostajala je mnogim generacijama devojaka. Nedostajala je i meni kad sam bila u njihovim godinama. Otad sam je pisala u svesti, a 2005. sam je, u jednom dahu, rukom napisala u debeloj svesci. Namenila sam je devojčicama i mladim devojkama od 9 do 19 godina, a obuhvata mnoge teme koje ih interesuju. Ona je plod dugogodišnjeg iskustva i razmišljanja. Volela bih da sve devojčice uz pomoćsaveta iz knjige izgledaju lepo i da se osećaju dobro.

Sreda, 12. novembar

Danas je mali jubilej! Pre tačno 32 godine upoznali smo se moj muži ja. Izgleda mi kao da je juče bilo! A prošle su tolike godine! Divno je to što smo još uvek zajedno, što se razumemo, volimo istu muziku, iste knjige, filmove, putovanja … i što izgledamo baš kao nekada. Bar tako kažu oni koji nas znaju odonda!

Četvrtak, 13. novembar

Još malo pa petak! Slava. Idemo u Požarevac, kod tetke mog muža. Otkako je umrla moja divna svekrva, koja je volela da ode u grad u kojem je dugo živela, proredili smo posete. Uvek imamo nekog posla, uvek je nešto preče: sin sprema ispit, mužpiše rad, ja stigla do slova K u novom rečniku za osnovce i treba da nastavim – što je tačno. Ali do Požarevca i naših rođaka samo je sat vožnje! Kao od Ustaničke do Vidikovca pedeseticom!

Autorka je leksikograf, pisac Knjige za svaku devojčicu, direktor lektorskog odeljenja i urednik pojedinih izdanja Kreativnog centra