Petak, 14. avgust



Petak! Oduvek moj omiljeni dan. Ima nešto čarobno u tom danu – najava vikenda, obećanje da ćemo narednih par dana provesti bezbrižnije nego prethodnih pet… Možda da spavamo malo duže, da izađemo u prirodu, da posetimo prijatelje, da imamo malo više vremena za ono što volimo i one koje volimo.

Ime ovog dana, petak, potiče od činjenice da je to peti dan u nedelji, a slično je u drugim slovenskim jezicima- piatek, patek, pjatnica. U germanskim jezicima, peti dan u nedelji – Friday, Freitag, Fredag, Vrijdag… vuče koren od staroengleske reči „frigedaeg“, što znači, Dan Frige ili Freje – boginje ljubavi u nordijskoj mitologiji. U romanskim jezicima, naziv za petak je izveden iz latinskog, dies Veneris, Dan Venere – vendredi, venerdi, viernes, vineri… U većini indijskih jezika, petak je shukravar, po Shukri, što je sanskritsko ime za Veneru.

Moj pokojni drug Boba mi je svojevremeno svakog petka slao e-mail sa naslovom: Srećan petak! I ja bih mu otpozdravljala istim rečima, a na pitanje šta radim, bih mu šaljivo odgovarala, citirajući staru pesmu grupe S vremena na vreme: „Petak je popodne, a ti umorna ko pas… uključuješ televizor i gledaš crtani film, dok razmisljaš o torti, za koju treba da umutiš fil…“ I sada uključujem televizor, ali umesto crtanog filma, vidim Obamu kako stiže u Beograd, tj. Belgrade, Montana. Još jedna uzavrela diskusija o novom planu zdravstvenog osiguranja.

Gasim televizor i u sebi kažem: Hvala Bogu, petak je!

Subota, 15. avgust

Danas se navršava 40 godina od Vudstok festivala, koji je po mnogima najvažniji rok događaj 20-og veka. Kišoviti vikend ostaće u sećanju ne samo kao nezaboravan muzički festival, nego i najbolji primer kontra kulture 60-ih i hipi ere. Oko pola miliona ljudi provelo je ta tri dana u čudnoj harmoniji, kao jedno veliko bratstvo, koje pored ljubavi prema muzici povezuje ideja o miru, slobodi, individualnosti, nekonformizmu, povratku prirodi…. Uprkos neobičnoj atmosferi koja je mirisala na mogući haos i katastrofu, Vudstok će ostati zapamćen kao svojevrstan primer tolerancije , solidarnosti i ravnopravnosti, koje i jesu sinonim te generacije.

Na televiziji gledamo dokumentarni film „Vudstok“i raduje me što moja 22-godišnja cerka, Jovana, prepoznaje većinu pesama i muzičara. Dok slušamo Džimi Hendriksa, kako svira svoju dekonstruisanu verziju američke himne, moj muž me podseća da je 1968. g. bio na Hendriksovom koncertu u Parizu. Beskrajno mu zavidim na tome! Iako su prošle četiri decenije, ni muzika ni duh tog vremena mi ne deluju ni najmanje bajato i prevaziđeno. Može biti da sam u duši, bar jednim delom, na neki način ostala „dete cveća“ ili je to možda zato što sam rođena u znaku Vodolije….

Nedelja, 16. avgust

Kao i obično nedeljom, budim se kasno. Do podne se „razvlačim“ uz kafu, čitajući debele nedeljne novine i gledajući vesti na televiziji. Oko podne se tuširam i konačno oblačim. Na ručak nam dolaze naši mladi prijatelji, Goca i Zoki. Danas će ručak biti klasičan – zeljanica, pileća čorba, musaka i raznovrsna, raznobojna (a ne samo zelena) salata. I sladoled sa voćem. Vino – italijansko i kalifornijsko. Raspoloženje, zagarantovano! Muzika – po željama slušalaca, uglavnom lepa i prijatna. Recimo, Danijel Barenbojm i Mi querido, Buenos Aires i Astor Pijacola u izvođenju Jo Jo Ma.

Ipak, puštam Glena Gulda i Goldbergove varijacije i pokušavam da napravim bar neki red u dnevnoj sobi i trpezariji – knjige i časopisi na sve strane! Iz Beograda sam se vratila pre desetak dana i donela takoreći kofer knjiga. Mnoge sam dobila od mog druga Velje slikara, mnoge od moje sestre, Rade, ponešto od prijatelja i komšija, a ponešto sam i sama kupila. Oko nogu mi se mota Džek, Jovanin mali pas, ljubimac svih nas.

Dok kuvam, iz gostinske sobe na spratu, dopiru čarobni zvuci čela. To svira naša mlada gošća, Vela, ćerka moje prijateljice, Dragane, iz Kejptauna. Mama je operska pevačica, a ćerka čelistkinja. Uživam u njenom sviranju. Kada bih se ponovo rodila, volela bih da budem čelistkinja.

Ponedeljak, 17. avgust

Budim se oko pola devet i pijem kafu sa mužem, koji za par minuta kreće na posao. Jovan je lekar, radi u Metodist bolnici i ove nedelje je dežuran. Znači, vratiće se kasno uveče.

Vela i Jovana se spremaju za put. Odlaze Jovaninim kolima za Ostin, gde Jovana poslednje četiri godine živi i studira. Školska godina počinje iduće nedelje, ali Jovana naredna dva dana ima intervjue za praksu, koju sledećeg leta treba da ima u nekoj od advokatskih kancelarija.

Proveravaju da li je sve spakovano i odlaze u žurbi. Džek, vezan pojasom na zadnjem sedištu, već je spreman da zaspi posle tri minuta vožnje. Kao i gazdarica mu, kad je bila beba.

U jutarnjoj tišini pijem čaj u svom velikom dvorištu. Zahvaljujući suptropskoj klimi, sve je zeleno, bujno i jedro. U mojoj bašti palme njišu grane, lijanderi mirišu, zru smokve, limuni, pomorandže, grejpfguti, pa i banane. Suncobran je stalno otvoren i cela ta slika stvara utisak večnog godišnjeg odmora. Za hedonistu, nista lepše!

Utorak, 18. avgust

Danas i ja krećem za Ostin, da se pridružim devojkama. Odlazak za Ostin me uvek jako raduje. Naravno, najviše zbog Jovane, ali i zbog samog Ostina. Mislim da je to pravi grad za mene. Kaže se da je Ostin danas ono što je San Francisko bio krajem šezdesetih i sedamdesetih godina. Progresivan grad, grad mladosti, pameti, studenata, naprednih ideja, velikih muzičkih i filmskih festivala, ujedno – glavni grad Teksasa.

Mnoge filmske i muzičke karijere su lansirane iz Ostina, od Džejn Mensfild do Fare Foset i Rene Zelveger, od Vili Nelsona do Dženis Džoplin i Nore Džons.

Građani Ostina su veoma ponosni na svoju čuvenu ekscentricnost. Biti različit je veliki plus u Ostinu. Njihov moto je „Keep Austin wierd“ (Čuvajte Ostin uvrnutim).

Ostin je udaljen od Hjustona oko 300km i kolima se stigne za oko tri sata. Jedva čekam da se izvučem iz Hjustona i njegovih monstruoznih autoputeva i za to mi treba skoro sat vremena. Veliki je to grad, sa Čikagom deli treće mesto po veličini u SAD. Sa jednog autoputa na drugi i uskoro konačno izlazim iz gradske zahuktalosti i vijugavim putem, uzbrdo i nizbrdo vozim kroz divne predele.

U Ostin stižem taman na vreme za ručak. Vela, Jovana i ja odlazimo u restoran „Petak“, koji se zapravo zove TGI Friday (u prevodu: Hvala Bogu Petak je). U tom restoranu, uvek je petak!

Sreda, 19. avgust

Jovana se vraća kući oko 11h i zatiče Velu i mene još u krevetu. A ona već obavila dva i to uspešna intervjua. Kaže da su advokati koji su je intervjuisali impresionirani što govori dva strana jezika i što je pre pravnog fakulteta završila psihologiju sa odličnim ocenama. Pitali su je da li joj je izvesni profesor Popović (prezimenjak) sa Teksaškog univerziteta, na čijem pravnom fakultetu i sama studira, rođak. Za dotičnog nismo ni čuli, a obično su je do sada pitali za rođaštvo sa Gregom Popovićem, čuvenim košarkaskim trenerom iz San Antonia.

Na brzinu se spremamo da izađemo, ali najpre zovemo moju mamu da joj čestitamo 84-ti rođendan. Odlazimo na Lejk Ostin, u kafe „Mocart“, na kolače i kapućino. Stižemo u podne, takoreći u poslednji čas za naručivanje kapućina. Jer, to je za jutarnje i prepodnevno pijuckanje. Nikako popodne ili uveče, posebno ne posle jela!

Popodne Vela i ja krećemo nazad, za Hjuston. Put se odužio, što zbog velike kiše, koja je usput povremeno padala i usporavala vožnju, zbog otežane vidljivosti, a posebno zbog gužve u koju smo upali pri ulasku u Hjuston.

Veče provodim uz najnoviju knjigu Orhana Pamuka, „Muzej nevinosti“. Čitala sam je dugo i polako, valjda je knjiga sama tako zahtevala. Takva je i sama radnja u knjizi, zapravo više je reč o stanju, nego o radnji. O ljubavi i opsesiji.

Muzika tiho svira, Žaklin du Pre završava Dvoržakov koncert u B molu. Prošla je ponoć, vreme da se spava…

Autorka je domaćica iz Hjustona

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari